Nataša Kovačević, košarkašica - Zagledana u sutra

Nataša Kovačević (Foto: Mozzart sport)

Posedovala je talenat koji joj je davao za pravo da mašta o bleštavim svetlima evropske košarkaške scene, ali se sudbina u deliću sekunde surovo poigrala s Natašom Kovačević (19). Početkom septembra autobus sa igračicama mađarskog Đera sleteo je s puta i naša reprezentativka je teško povredila nogu. Doktori nisu imali izbora...

Šok je trajao koliko i let lopte sa linije 6,75! Nataša Kovačević, nekadašnja vedeta "Crvene zvezde" i "Partizana", još na putu ka bolnici znala je da će ubuduće, kako je u jednom intervjuu izjavila, morati da funkcioniše po novim životnim pravilima. Zato je obećala sebi da se unazad nipošto neće vraćati.

U najtežim trenucima snagu je crpla u roditeljskom i bratovom zagrljaju i biranim rečima znanih i neznanih ljudi koji su se iskreno divili načinu na koji se suočila sa teškim izazovom.

Na početku razgovora za "Mozzart Sport", Nataša se prisetila dana detinjstva i porekla ogromne ljubavi prema narandžastoj lopti.

– Potičem iz prave sportske porodice. Mama Natalija, devojačko Bacanović, igrala je košarku u "Crvenoj zvezdi" s kojom je postala šampion Evrope, a nastupala je i za reprezentaciju, dok je tata Vukašin igrao rukomet. Moj rođeni brat Ivan takođe je trenirao košarku. Zanimljivo je da me mama uvek usmeravala ka odbojci, jer je smatrala da je to ženstveniji sport, ali sam ja baš zapela da treniram košarku. Jednostavno, bila sam impresionirana fotografijama mamine šampionske generacije koje sam gledala u trofejnoj sali na Marakani. Takođe, obožavala sam da gledam svesku u kojoj su bili arhvirani njeni intervjui i fotke iz novina – kaže Nataša Kovačević.

Koliko godina si imala kada si prvi put uzela u ruke narandžastu loptu?

– Imala sam osam godina i karijeru sam počela u tadašnjem "Beopetrolu" koji se kasnije zvao "Radnički" s Novog Beograda. Tu sam bila dosta dugo, možda duže od pet godina. Moj sledeći klub je bio "Partizan", za koji sam igrala dve godine, posle čega sam prešla u "Crvenu zvezdu" i njen dres sam nosila jednu sezonu. E onda sam provela dve i po prelepe godine u Voždovcu. Predvođena trenerom Zoranom Tirom, ta ekipa je baš imala dobru hemiju. Žao mi je što se klub raspao i tada sam se vratila u "Zvezdu" na šest meseci i potom postala igračica Đera.

Jesi li igrala na istoj poziciji kao tvoja mama?

– Ne, mama je bila bek šuter, a ja sam uvek bila krilo.

Ko je od trenera najviše uticao na tvoj igrački razvoj?

– Bez dileme, to je Zoran Kovačić koji me je trenirao još kao malu devojčicu, da bi me kasnije pozvao u kadetsku reprezentaciju. S njim sam savršeno sarađivala i on me je na neki način i vaspitavao kroz sve godine zajedničkog rada.

Kojim trofejima sve možeš da se pohvališ?

– Osvojila sam pionirsko državno prvenstvo sa "Partizanom", kadetsko i juniorsko prvenstvo sa "Zvezdom" i evropsko juniorsko zlato.

Koliko ti je značio prvi poziv za reprezentaciju?

– Najveća je čast braniti boje svoje zemlje i bila sam presrećna. U posebnom sećanju mi je ostalo osvajanje titule prvaka Evrope u juniorskoj konkurenciji. Ta generacija devojaka je imala fantastičnu hemiju i bile smo stvarno nerazdvojne.

Verovatno nisi bila ništa manje srećna kad si postala igračica mađarskog "Đera"?

– Baš tako, bila sam oduševljena, jer sam oduvek sanjala nastup u nekoj evroligaškoj utakmici. Ipak, do te utakmice nije došlo.

Da li ti se nešto posebno dopalo u mađarskom klubu?

– Na prvom mestu mi se svidela njihova organizovanost. Đer je mali gradić, klub ima svoju halu u kojoj smo mogli da ostanemo posle treninga koliko želimo. Tako nešto u Beogradu, zbog popunjenosti termina, nije moguće. Samo, razlika u mentalitetu je velika, pošto smo mi mnogo veći, srčaniji borci na parketu od njih. Moram da kažem da mi je po dolasku mnogo pomogla nešto starija saigračica Milica Ivanović koja mi je tamo bila kao druga mama, a-ha-ha...

Sudbina ti nije bila naklonjena u trenucima kad si grabila ka košarkaškim vrhovima. Gde si pronašla snagu da tako brzo staneš u životni gard?

– Desilo se to što se desilo i više ne razmišljam o tome, jer bi to bilo glupo, zato što tu ništa ne mogu da promenim. Sad samo gledam u budućnost, šta ide dalje, fakultet, pre svega i neke druge obaveze. Vraćanja unazad nema!

Šta ti je dalo najveću snagu da stegneš zube i kažeš sebi: "Idem dalje kao da ništa nije bilo"?

– Iskreno, pošto sam sve vreme bila svesna, pomirila sam se s tim što se desilo, jer se odmah videlo da je "to – to". Porodica mi je predstavljala najveću podršku i bez njih ne bih uspela da se tako brzo oporavim. Ja sam već dan posle operacije stala na štake, iako to ne bi trebalo da se radi, ali posle toliko godina svakodnevnog treninga i rada da ležim u krevetu – ne ide! Krenula je rehabilitacija i čim sam dobila protezu, počela sam malo da hodam i ubrzo počela da koristim štap, mada je trebalo prvo da koristim podpazušne štake, onda podlakatne, potom jednu štaku i na kraju štap. Ubrzala sam maksimalno, iako nisam nešto previše forsirala taj tempo oporavka. Sve je spontano ispalo ovako.

Čija ti je pažnja još pomogla da se ekspresno oporaviš?

– Prijatelji su sve vreme bili uz mene, a putem društvenih mreža me veliki broj ljudi hrabrio i zaista mi je mnogo značilo što su uz mene. Naprosto, nemoguće je da posustaneš kada te toliki broj ljudi bodri! Bilo bi glupo.

Sigurno ti je mnogo značila i pažnja koju ti je posvetilo ministarstvo sporta?

– Ministar Vanja Udovičić mi je stvarno mnogo pomogao. On me je i dočekao kad sam stigla iz Đera u Beograd i kasnije me skoro svaki drugi dan obilazio u bolnici. Istakla bih i ovom prilikom da je iza mene stao i Košarkaški savez Srbije i beogradski klubovi. Svi su bili uz mene i ne mogu da kažem kako me je neko izneverio.

U kojoj si etapi rehabilitacije?

– Hodam normalno, bez štapa, ali i dalje redovno odlazim na vežbe. I ići ću dokle god mi budu prijale. Pored toga, odlazim i u teretanu.

(Foto: Mozzart sport)

Pomenula si fakultet. Šta studiraš?

– Studiram turizam i ugostiteljstvo na "Singidunumu". Baš sam pre nekoliko dana položila još jedan kolokvijum i super mi ide. Osim toga, planiram da upišem Fakultet za sport. Želja mi je da ostanem u sportu i na taj način ću tu želju sebi da ispunim. Karijera ne traje večno, što sam moj primer pokazuje i bez škole ništa se ne može uraditi u životu.

Častiš li sebe, posle napornog dana, izlaskom u grad?

– Častim, naravno, družim se s prijateljima, a posebno volim kad se sastanemo u nekoj lepoj kafani. Iskreno, ko od mladih ne voli kafanu. Moja najbolja drugarica i drug studiraju u Americi i nedavno su se vratili, tako da maksimalno koristimo njihovu posetu Beogradu za druženje i izlaske.

Postoji li pesma koju posebno voliš da čuješ kad je neki tulum?

- Što se tiče muzike, slušam bukvalno sve od Silvane do Nirvane. A kad je dobar provod na delu, volim da čujem pesmu Miroslava Ilića "Još te nešto čini izuzetnom". I Cecine pesme volim, a moram da kažem da sam dobra drugarica sa Sarom Jovanović, za koju od srca navijam u TV šouu "Tvoje lice mi zvuči poznato". I još da dodam da jedva čekam izlazak njenog singla.

Za koga se navija u kući Kovačevića ili je to pitanje izlišno?

– Pa ovako... Svi su zvezdaši, međutim, ja ne mogu da se odlučim, jer sam igrala i za Partizan i za Zvezdu. Podjednako su mi dragi i jedni i drugi.

Iskazuješ li interesovanje za fudbal?

– Obožavam Ronalda i dok je igrao u Mančester junajtedu, stalno sam gledala njihove utakmice. Bila sam u osnovnoj školi kada sam s najboljom drugaricom Katarinom Raičević posle časova otrčala kući da se presvučem i odjurila na Marakanu na meč Srbija – Portugalija. To mi je jedna od najlepših uspomena iz detinjstva i čak imam sačuvanu kartu.

Gledaš li domaće filmove koji ti je omiljeni glumac?

– Veliki sam fan pozorišne predstave "Pevaj, brate" i prvog i drugog dela. Ovaj drugi deo sam gledala tri puta zaredom i svaki put je bilo posebno na svoj način. Jednom prilikom sam se toliko smejala, da mi se šminka potpuno razmazala po licu. Plakala sam bukvalno od smeha. Čim je čuo šta mi se dogodilo, Milan Vasić mi je poslao poruku podrške i pozvao na novo izvođenje predstave. A na televiziji volim da gledam američke serije, poput Prijatelja, Dr Hausa, Igra prestola...

DRAGO MI JE ŠTO MOTIVIŠEM LJUDE!

Znaš li za nekoga ko je inspirisan tvojom odvažnošću odlučio da se i sam uhvati u koštac s poteškoćama koje ima?

– Jedna devojka mi je rekla kako je njen otac patio zbog nekih problema i nije imao volje da ustane iz kreveta, a onda je odlučio da se ugleda na mene i da se bori. Drago mi je što na taj način motivišem ljude da se nikada ne predaju. To i jeste poenta cele ove medijske priče u kojoj sam se našla, da se podstaknu svi oni koji su za trenutak klonuli duhom.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor: