Bogomir Bojić, predsednik Klastera tekstila Vojvodine - Cela Srbija ne može za "Zaru" da sašije 10.000 odela

(Bogomir Bojić)

Pre dva meseca dobio sam pismoupit od poznatog španskog modnog brenda "Zara" da se u Srbiji šije 10.000 njihovih muških odela, kao lon posao. Kapacitet moje firme je oko 2.000 odela. Kontaktirao sam kolege širom Vojvodine i Srbije, ali nažalost, nismo uspeli da pronađemo konfekcijska preduzeća koja bi mogla da izvrše ovu porudžbinu. Dakle, mi smo od nekadašnje velesile u izradi konfekcijskih lon poslova došli u situaciju da ne možemo da pronađemo firme koje bi uradile još 8.000 odela u Srbiji!"

Ovaj neverovatan detalj koji najkonkretnije govori o potpunom posrnuću srpske tekstilne industrije, preciznije konfekcije, saznali smo od Bogomira Bojića, direktora i vlasnika konfekcije "Mondex" iz Novog Miloševa i predsednika klastera tekstila u Vojvodini.

U razgovoru za Magazin Biznis, Bojić objašnjava zašto nam se dešavaju ovakvi apsurdi, šta su osnovni problemi srpske tekstilne industrije i zašto je značajno da se oporavi grana koja je nekad zapošljavala oko 150.000 ljudi, a sada tek oko 10.000. O svemu tome svedoči i Predlog akcionog plana za razvoj tekstilne industrije koji je gospodin Bojić sačinio i dostavio svim značajnim državnim institucijama.

Slučaj sa "Zarom", prema rečima Bogomira Bojića, počeo je tako što su ponudili da se radi prvo 1.000 odela kao probna proizvodnja. Ali, i to je moralo da se odbije jer u celoj Srbiji nema kapaciteta da se sašije 10.000 muških odela. Uslove koje je "Zara" ponudila isti su kao i oni koji važe za Tursku ili Bugarsku, gde se izrađuje njihova konfekcija, a to je 20 EUR po odelu, s tim što pomoćni materijal ide na trošak onoga ko šije. Španska kompanija "Inditeks", u čijem je vlasništvu i brend "Zara", inače, izrađuje oko 250 miliona jedinica konfekcije godišnje.

Da li ima inostranih partnera zainteresovanih za lon poslove u Srbiji i sa kojim kompanijama sarađuje vaša firma – "Mondex"?

– Ima stranih partnera koji su zainteresovani za rad sa nama. Do aprila ove godine radili smo za italijanske firme "Čeruti" i "Henri Kotons". Ali, oni su napustili Srbiju potpuno. Njihov predstavnik ovde bila je kompanija "Dino Kazagrande" ("Fashion Investments"). Radili smo i za jednu nemačku firmu, ali oni su, nažalost, smanjili proizvodnju. Trenutno radimo za kompaniju "Legend" iz Subotice, koja je verovatno najbolja u Srbiji. Radili smo nešto malo za Zekstru, a radimo i za manje firme. Ali, čim radite za domaće tržište, odmah imate problem – oko naplate i rokova. Cene su otprilike slične kao kod stranaca. Ali, suština je u tome da su nama u tekstilnoj industriji stranci mnogo više potrebni kao partneri, nego kao investitori. Jer, ako država njima daje od 6.000 do 10.000 EUR po radniku, onda oni otvore 2-3 firme ovde, drže ih dok traje taj program, pa onda otpuste radnike. Zato je bolje da imamo domaće fabrike sa 150-200 radnika, sa dobrom opremom i visokom produktivnošću, pa će onda doći evropske firme da šiju kod nas.

U razgovorima sa predstavnicima međunarodnih organizacija često se može čuti da oni preporučuju udruživanje u klastere...

– To je jasno, ali stanje u inostranstvu i u Srbiji je drastično različito. Loš privredni ambijent je najveći problem u srpskoj privredi, a pre svega u tekstilnoj industriji. U tom smislu, otežavajuću okolnost predstavlja ogromno opterećenje na zarade i ne samo na zarade. Jer, kao da je cela socijala prebačena u fabrike, već ovako ojađene, pošto su na teret poslodavca isplate i za bolovanja do 30 dana, za državne praznike, slave, svadbe, sahrane... U firmi od 100 radnika, to znači da 5-10 radnika dnevno nedostaje u proizvodnji.

Druga stvar je izuzetno skup novac za poslovanje preduzeća. Ako koristite kredit "over draft", takozvani dozvoljeni minus, to je čak do 30% na godišnjem nivou. A ukoliko ja to ugradim u moj proizvod, ja sam nekonkurentan. I treće, problem je i dalje neprimereno favorizovanje stranih investitora u odnosu na domaće. Iz državne agencije SIEPA govore da domaći privrednici, investitori nemaju dovoljno obezbeđenje. Pitanje je, i to ćemo sada videti kada se bude proveravalo, kakvo je obezbeđenje kod stranih investitora.

Kako komentarišete nisku produktivnost koju ima naša tekstilna industrija?

–Mi trenutno u Srbiji imamo stare mašine po fabrikama i još starije radnike koji rade na njima, pritom vrlo nezadovoljne, iz normalnih razloga, i imamo veoma nisku produktivnost. Ne možete nadomestiti tu nisku produktivnost cenom. Zato moramo da nabavimo novu opremu, moramo da obučavamo nove radnike i moramo da nađemo nov menadžment. Kod nas se, naprimer, šije dva para pantalona po radniku a svetska ili evropska norma je 6-7 pari po radniku. Ili, u svetu se šiju 2-3 blejzera po radniku, a mi šijemo jedan.

Koliko je radnika nekada radilo u tekstilnoj industriji, a koliko sada?

- U Srbiji je nekada radilo oko 150.000, u Vojvodini pedeset do šezdeset hiljada radnika. Danas, ne verujem da imamo više od 10.000 radnika, a u Vojvodini možda dve-tri hiljade radnika u tekstilnoj industriji.

Kako objašnjavate takav neverovatan pad?

- Problem je sigurno do nas. Imate tri osnovne ljudske potrebe – prva je za hranom, druga za konakom i treća za oblačenjem. Dakle, nije istina da tekstil nije potreban. Kad je tekstilna industrija u Srbiji bila razvijena, pre 30 godina, na zemljinoj kugli je bilo pet milijardi ljudi. Danas ima sedam milijardi, i te dodatne dve milijarde se negde oblače i neko šije za njih. Dakle, mi moramo nešto drastično popravljati kako bismo privukli partnere iz sveta.

Evropa je glavni distributer tekstila i naša je prednost što smo vrlo blizu tih evropskih zemalja. Zato moramo da stvorimo ambijent, da podržimo nekako domaće fabrike, domaće investitore pre svega, da im pomognemo da nabave opremu i da obuče radnike. Sa novom opremom, sa mnogo većom produktivnošću, može se obezbediti i veća plata, pa ćete videti da će biti radnika.

Napravili ste veoma jasnu i sažetu strategiju razvoja tekstilne industrije baziranu na realnom stanju... Da li je moguće da nivi, kao predsednik vojvođanskog klastera, ne možete da doprete do institucija koje bi mogle samo da operacionalizuju detaljni plan koji ste vi napravili?

– Nažalost, tako je. Ja sam tu svoju "knjigu" poslao na mnogo adresa, i Vladi Srbije, i PKS, Vladi Vojvodine... Niotkuda nemam kvalitetan odgovor! Javila mi se samo savetnica ministra za privredu, ali to je bio jedan razgovor, više formalan, da se skine sa dnevnog reda... Imam utisak da time niko ne želi da se bavi, posebno ne tekstilom. Danas kada pomenete tekstilnu industriju kao da je to neka sramota.

Kako Vam izgleda predlog Ministarstva privrede za poresko rasterećenje rada?

– To je izuzetno dobar primer. Dobru metaforu je dao ministar Saša Radulović – ako imate molera sa kojim ugovorite
da vam za 300 EUR okreči kuću, nije normalno da od toga 120 EUR da državi. To isto možete da primenite i na šnajdera...

Na osnovu Vašeg iskustva, kako da se pronađe izlaz i da se iskoristi šansa koja postoji za tekstil, da ne bi bio na ovako niskom nivou?

– Ministarstvo za privredu ima sektor za razvoj malih i srednjih preduzeća. Dobro bi bilo da nas okupi neko, nema nas puno, možda desetak u Srbiji, da se dogovorimo da se napravi nekakva strategija razvoja tekstila i da to Vlada usvoji kao svoj dokument. Za ovih deset godina koliko sam ja u tekstilu, niko nije pokušao tako nešto. U javnosti i u medijima uopšte nema priče o tekstilu, kao da ne postoji ta grana. Zvaničnici ne govore u pozitivnom kontekstu, ili kao o šansi, već samo kada se dogodi neki štrajk... A razvoj tekstilne industrije je velika šansa jer zapošljava oko 90% žena. Kada je pravljena neka strategija još sedamdesetih godina za razvoj tekstila, neko je sigurno to imao na umu, pa je računao da je to druga plata koju će u porodicu donositi žena, pošto muž verovatno već negde radi. Tekstilnu industriju treba razvijati u manjim mestima, nije normalno da je ima u centru Beograda.

A kako da tekstilci dođu do novih mašina?

– Nijedan tekstilac danas nema svojih sredstava da uloži u novu opremu. Dakle, država bi morala nešto da učini, da ponudi neki povoljniji kredit ili lizing. Fabrike bi onda mogle same da obuče radnike. Danas nema tekstilnih škola, nema ni zanatskih škola i to je takođe problem. Svi bi da budu menadžeri, pravnici, ekonomisti, a ne može samo na tome da se bazira razvoj jedne privrede.

A kako objašnjavate to da su mnogi strani investitori upravo iz tekstilne industrije pohrlili u Srbiju?

– Iskreno, oni su pohrlili zato što smo ih potplatili! Dali smo im velike subvencije, iz budžeta, od naših para. Osim toga, nema niti jedne fabrike za polutešku i tešku konfekciju, gde je potrebno malo više ulaganja i gde treba obučavati radnike. Uglavnom je to proizvodnja čarapa, donjeg veša i, možda, jedna ili dve fabrike koje prave farmerke.

Ima li, onda, spasa za srpsku tekstilnu industriju?

– Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo za privredu, trebalo bi da okupi tekstilce koji su još uvek živi... Jer, u tekstilu ima nekoliko interesnih grupa: jedna smo mi koji radimo lon poslove za domaće ili ino-partnere, druga su oni koji imaju pun proizvod i njihovi su interesi sasvim drugačiji, treći su u restrukturisanju. O svemu tome treba da se vodi računa i da se odredi pravac razvoja. Mnogo je problema koje treba rešiti. Naprimer, u Zrenjaninu je bilo 3.000 tekstilaca, a danas sigurno ima bar tridesetak firmi koje rade po sobicama, sa po nekoliko radnika, uglavnom na crno. U Kragujevcu isto tako, prave, šiju neke majice, prodaju na pijaci... Ali, od toga su gore fabrike u restrukturisanju, a ima ih mnogo u tekstilnoj industriji – "Prvi maj" Pirot, "Rudnik", "Yumko", "Ivanjica"... Ovi koji rade na crno nikome ništa ne plaćaju, ali ništa ni ne dobijaju od države, a ovi u restrukturisanju nikom ništa ne plaćaju i još dobijaju subvencije od države!

Što pre treba prekinuti sa tim. Ja sam bio u tim fabrikama i neki pogoni bi se možda mogli oživeti, ali ne mogu da šiju dva para pantalona po radniku! Produktivnost se mora podići i mora se uneti mnogo više znanja! Mora da se gradi pravi menadžment, oni moraju otići u Italiju, u Nemačku, u Tursku, da vide kako sve to funkcioniše, da budu šest meseci na obuci i da se vrate nazad u neku od naših fabrika. Imajući sve to u vidu, ja sam napravio nacrt strategije razvoja tekstilne industrije ne samo Vojvodine, nego i Srbije i pokušao sam da pokažem kako bi to eventualno mogao da se oporavi tekstil. Ubeđen sam da dobrim strateškim pristupom možemo da oporavimo našu tekstilnu industriju i da je ubrzano unapređujemo. Dakle, rešenja ima, samo treba doneti odluke i sprovoditi ih – ističeBogomir Bojić u razgovoru za Magazin Biznis.

Lična karta "Mondex"-a

– Mi imamo oko 100 radnika i tri proizvodne linije: jedna je u Novom Miloševu, a dve su u Sonti. Radimo polutešku i tešku konfekciju i sa velikim naporima opstajemo u ovim uslovima. Ali, ja još uvek vidim šansu. Kada bi se poboljšao privredni ambijent, tekstilna industrija bi mogla da opstane i da se razvija. Mi za sada uspešno poslujemo, nemamo ni dinara kredita, a ne možemo ni doći do sredstava pod ovim uslovima – navodi Bogomir Bojić.