Kad "Moj slatkiš" postane naš slatkiš - U poseti preduzeću za proizvodnju ručno pravljenih kolača i torti "Stamevski"

(Foto: Ekonometar)

Priča Stamevskih liči na filmsku – deda je još pedesetih godina prošlog veka, u ondašnjoj SFRJ, došao iz Makedonije, iz okoline Tetova, u Staru Pazovu. Stigao je sa suprugom, troje dece i dva kofera. Jedino što je znao da radi bio je pekarski zanat, jer je još kao devetogodišnjak otišao u Bugarsku i tamo postao pekarski šegrt. Vremenom je pazovačka pekara "Tetovac", otvorena 1953. godine, stekla ugled i svoj karakterističan imidž – odličan hleb i pecivo. Deda je radio četrdesetak godina, jedan od njegovih sinova se polako uključivao u posao.

- Bio je to moj otac koji je posle sportske karijere još 25 godina proveo na rukovodećoj poziciji u fabrici, ali je paralelno sa tim počeo da pomaže dedi oko pekare. Posao se održao i ja sam tu, praktično, treća generacija koja toj tradiciji daje sasvim novi, savremeni pečat – priča Aleksandar Saša Stamevski.

Reč je o jednom od veoma uspešnih preduzeća za proizvodnju ručno pravljenih kolača i torti "Stamevski" u Srbiji i o porodičnom biznisu kojim se danas bave Aleksandar i supruga Sonja. Aleksandar (40) je završio menadžment, a Sonja (36) psihologiju. Oboje su se bavili i manekenstvom devedesetih godina – Sonja malo više i ozbiljnije, a Saša, kako kaže, više kao hobijem, pa se i danas ponekad pojavljuje na modnim pistama.

- Sonja i ja smo imali tada još jednu delatnost – bila je to era otvaranja brojnih pržionica kafe, pa je moglo i pristojno da se zaradi u poslu sa kafom – kaže Aleksandar.

Ekipa "Ekonometra" posetila je porodicu Stamevski u Staroj Pazovi i imala priliku da se na licu mesta uveri u način pripreme slatkiša koji su već postali poznati širom cele Srbije.

- Malo-pomalo okrenuli smo se pekari. Ali, do pravog izlaska iz lokalne sredine došlo je krajem devedesetih. Ja sam već imao iskustva iz posla sa kafom i počeli smo polako da testiramo kako može da se plasira jedan po jedan proizvod, da se prilagodi pakovanje, da se krene u neke male radnje jer tada nije bilo velikih sistema. I vrlo brzo smo imali početne rezultate – objašnjava Saša Stamevski.

Prvi proizvodi bile su klasične, svima poznate kiflice sa džemom, uvaljane u sitan šećer. Prodavali su ih u svim tada dobrim marketima u Beogradu. Inače, pekara se dugo zvala "Tetovac", a i kako bi drugačije, kaže Saša, kad se deda doselio upravo iz tog makedonskog mesta. Ali kasnije, u skladu sa logikom da je sada već reč o porodičnom biznisu i trećoj generaciji, firma je nazvana porodičnim imenom – Stamevski. Saša kaže da takav naziv nosi i veću odgovornost i lični pečat kao garanciju kvaliteta, pogotovo kada je reč o proizvodnji hrane.

- Intenzivnije smo krenuli sa poslom u drugoj polovini devedesetih godina. Naša najveća ekspanzija bila je upravo u doba kada su počele da se šire male radnje, bivše STR, koje su postajale sve veće. Onda su vlasnici počeli da otvaraju nove objekte i da stvaraju trgovinske lance. Zatim su došli veliki sistemi, dobro opremljeni i sa adekvatnim uslovima za prodaju proizvoda poput naših.

(Foto: Ekonometar)

Potrošači su počeli da se snabdevaju u ovim velikim supermarketima, jer je sve moglo da se nađe u jednom objektu a Stamevski kaže da su baš tada doživeli najveći procvat.

- Veliki marketi su tražili lokalne dobavljače za sve proizvode, a mi smo već tada snabdevali puno malih objekata. Dakle, imali smo dobar ritam proizvodnje i ukupne logistike, tako da smo mogli da sarađujemo sa većim lancima. I onda je to počelo da daje zaista dobre rezultate.

Saša kaže da je u to vreme bilo normalno sarađivati se velikim sistemima i to nije bio veliki problem. Mali proizvođači su se rukovodili logikom: mnogo je jeftinije platiti određenu sumu i naći se odjednom u 30-40 marketa, nego ulaziti pojedinačno u svaku prodavnicu, prethodno razgovarati sa duplo više ljudi, nositi uzorke, putovati.

– Stavili smo sve to na papir i našli rezon – štedimo vreme, štedimo novac i idemo prema tom načinu trgovine. Drugo je pitanje kako sada plivati u tim vodama. Vremenom se širio asortiman, a Saša Stamevski kaže da su želeli da prave proizvode koji su svima već dobro poznati, ali da to budu autentični domaći kolači, od kvalitetnih sirovina, prilagođeni savremenom načinu distribucije i prodaje.

- Osetili smo da je ovo posao u koji treba investirati, inovirati i uvesti nove vrste proizvoda. Od tog momenta u našoj maloj firmi postaju prisutni svi instrumenti klasičnog poslovanja – krenuli smo i sa marketingom, prikupljali povratne informacije sa tržišta, radili na ispunjenju svih zakonskih i sanitarnih uslova.

Današnji asortiman čine tri kategorije proizvoda: sitni kolači, komadni kolači i torte.

- Kada smo ovladali proizvodnjom sitnih kolača poručivane su veće količine i zahtevi tržišta su porasli. Mi smo odgovarali na komentare potrošača, prilagođavali se i tako došli do sledeće faze kada smo počeli da pravimo torte. Mogu reći da i danas tako radimo – prilagođavamo se tržištu.

Firma "Stamevski" trenutno zapošljava više od 100 radnika. Najveći napredak ostvaren je u poslednjih deset godina, a sve što su radili i investirali bilo je u skladu sa tim da se zadrži autentičan oblik, način i proces proizvodnje. Princip rada je kao u svakoj dobro organizovanoj kuhinji, samo višestruko multipliciran.

(Foto: Ekonometar)

- Tehnologija neumitno napreduje, dedin mikser imao je malo obrtaja u minutu i bio je spor, današnji mikseri imaju mnogo više obrtaja i mnogo su brži. Ta smesa može da se umuti za kratko vreme, ali ako hoćete prirodno brašno, kvasac, vodu, sirovine ne mogu to da izdrže i zbog toga smo i zadržali staru tehnologiju. Peći su drugačije, kraće se peče jer treba postići veliku količinu za tržište. I šta se onda dešava – ili menjate proizvod uvođenjem nove tehnologije ili se branite zadržavanjem stare.

Kada je reč o investicijama, Stamevski kažu da je u početku sve bilo plod entuzijazma i posao je finansiran iz porodičnih izvora. Kasnije je bilo ulaganja sopstvenih sredstava, ali i korišćenja kredita, a najpovoljniji krediti su od Fonda za razvoj Republike Srbije.

- Dnevni nivo proizvodnje u našim pogonima danas iznosi oko dve tone gotovih proizvoda. U početku, pre više od 15-20 godina, nas petoro je za jedno popodne napravilo sedam kilograma kiflica, tako da je apsurdno upoređivati o kolikom skoku je reč.

"Stamevski" je postao već poznat brend na srpskom tržištu slatkiša, a trenutno su u procesu dobijanja dozvola i ispunjavanja uslova za izvoz. Prvi cilj su zemlje u okruženju. Distribucija proizvoda predstavlja veoma bitnu stavku, jer su proizvodi izuzetno osetljivi za transport i skladištenje. Uz to, imaju i veoma kratak rok trajanja, u proseku deset do petnaest dana.

- Imamo svoja rashladna vozila, osam kombija koji razvoze proizvode širom Srbije. Naša komercijalna služba je redovno na terenu i šalje trebovanja po objektima. "Stamevski" d.o.o. radi robnu marku za "Mercator" i to se isplatilo kao taktički dobar potez.

Saša kaže da lošu stranu poslovanja predstavljaju uslovi u kojima svi funkcionišu u našoj zemlji. Ističe da država ne pomaže dovoljno malim preduzećima, tržište i tržišni uslovi nisu adekvatno regulisani, a kašnjenje sa plaćanjem poverilaca je jedna od otežavajućih okolnosti.

- Mislim da je anarhija glavni problem kod nas jer različiti kriterijumi funkcionišu na sve strane. Ali, svi se nadamo nekim mirnijim i normalnijim vremenima. Ipak, i u sadašnjim otežavajućim uslovima, cilj nam je da zadržimo dobar kvalitet i sirovina i gotovih proizvoda i distribucije.

Cilj Stamevskih je da zadrže klasičan način proizvodnje, jer je reč o manufakturi u kojoj je ručni rad osnova proizvodnje, što dalje znači da je čovek glavni faktor i da su zaposleni garant kvaliteta.

(Foto: Ekonometar)

Sonja i Saša bi voleli da i naslednici – devetogodišnja ćerka Sandra i 12-godišnji sin Kristijan, nastave porodični biznis, i da posao traje i kroz neke naredne generacije, ali za sada nemaju konkretne planove.

– Emotivno bih svakako voleo da neko posle nas nastavi posao, i da se firma dalje razvija. Mislim da je za uspeh u malom biznisu neophodna doslednost osnovnoj ideji, istrajnost i verovanje, kao i nesebična podrška cele porodice –zaključuje Aleksandar Stamevski.

Pekara kao porodična baza

– Otac i stric su bili sportisti, uspešni fudbaleri. Posle sportske karijere otac je radio u fabrici "Servo Mihalj" u Zrenjaninu a stric u tadašnjem "Jugodentu" i takođe su bili uspešni u svojim poslovima. Deda je i dalje radio u pekari i sve o čemu su maštali stric i tata, što su hteli da urade pored svojih ozbiljnih karijera na rukovodećim, direktorskim mestima, na kraju je deda "gurao" iz pekare. Baza broj jedan bila je ta pekarica – kaže u šali Saša Stamevski.

Kolači i za inostranstvo

– Naši kapaciteti su još uvek mali, ali smo prisutni u svim delovima Srbije. Što se tiče izvoza, sav delikates, pogotovo kvalitetan ručni rad, veoma se ceni u inostranstvu, dobro se plaća i ima svoje mesto. Ako još zamenimo šećer fruktozom i pređemo na zdravu hranu, imamo šanse da se ubrojimo u izvoznike. Ideja je da ovo što smo napravili iznesemo i van granica naše zemlje, u određenim količinama, jer je za poslovanje dobro imati kombinaciju domaćeg i izvoznog tržišta – kaže Aleksandar Stamevski.

Rađanje brenda

– Naš brend "Moj slatkiš" nastao je pre petnaestak godina i sami smo ga kreirali, jer smo lično učestvovali u svemu – od osmišljavanja prvih kutija, novih kolača, drugih proizvoda, pa sve do same proizvodnje. Kasnije smo uključili stručnjake iz oblasti dizajna i marketinga, slušali njihove savete, unosili svoj pečat i tako krojili svoju priču. Ako spojite tri elementa – ono što potrošači žele da vide, ono što dizajner uradi i vaša očekivanja, na kraju dobijate dobar proizvod i višedecenijsko poverenje. Mi se kroz logo, proizvode i pakovanje obraćamo potrošačima.

Najduža torta

- Najvećim uspehom smatramo poverenje koje su nam ukazali potrošači. Kada je reč o promociji i prezentaciji proizvoda, jedan od najlepših projekata bila je manifestacija "Slatke priče" – Salon slatkiša održan 2011. godine. Bila je to jedna od najlepše osmišljenih humanitarnih akcija. Za nas je to svakako bilo neobično iskustvo jer smo na licu mesta pravili tortu, što je veoma zahtevno. Napravili smo najdužu tortu od 40,8 metara – ističe Sonja Stamevski.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )