Kako cveta porodični biznis - U poseti Rasadniku Petrović u selu Jabučje kod Lajkovca

U četiri plastenika, na oko 900 kvadratnih metara, prostire se rasadnik porodice Petrović u selu Jabučje kod Lajkovca, prema rečima domaćina "Ekonometra" – trenutno najvećeg sela u Srbiji. Kada je ekipa Ekonometra posetila Rasadnik Petrović krajem marta, mnogi cvetni zasadi su bili još u početnoj fazi, pa se njihov puni procvat očekuje tek krajem aprila. Petunije, begonije, obične i ledene muškatle, salvija, lepi Jova i još desetine vrsta cveća, ambijent je u kome Radoslav Petrović razvija ovu porodičnu manufakturu od 2004. godine. Zajedno sa suprugom Danijelom, ocem Sretenom i majkom Milicom, i ćerkicama Ivanom (7 godina) i Jovanom (9), koje su zadužene za veselu atmosferu i kućnog ljubimca – psa po imenu Žaklina – sledeće godine obeležiće punu deceniju poslovanja.

A sve je počelo spontano, kada je Radoslav Petrović, inače mašinski tehničar, posmatrajući svoje najbliže okruženje zaključio da postoji velika tražnja i interesovanje za cvećem, pa je pomislio da bi vredelo pokušati sa tim biznisom. Dodatni motiv bio je što se gajenjem cveća mogao baviti kod kuće, praktično u svom dvorištu.

– Komšije iz sela došle su jednog dana i predstavile mi svoju ideju da se bave uzgajanjem cveća. Onda sam i ja odlučio da naručim određenu količinu semena, ali tada sam zaista bio početnik, nismo imali ni plastenik, niti smo bilo šta znali o ovom poslu. Naručili smo seme koje je stizalo iz Holandije i bilo veoma kvalitetno, a u početku se nismo opredelili za jednu vrstu cveća jer ih nismo dovoljno poznavali. Krenuli smo sa radom i prve godine odlično prošli – prodali sve i uspeli da pokrijemo uložena sredstva. Tada sam već počeo da pratim konkurenciju i prilikom izlaska na pijacu posmatrao šta najbolje ide i šta ljudi najviše kupuju – objašnjava, u razgovoru za Ekonometar, Radoslav Petrović početke svog poslovanja.

Prvi plastenik bio je mali, površine 17-18 kvadratnih metara. Biljke su grejane sijalicama, a Radoslav je u tom malom plasteniku napravio mini plastenike, zatim palete, i na kraju ga kompletno opremio. Prema rečima sagovornika, ceo postupak, odnosno proces proiz-vodnje, naučio je kroz razgovor i konsultacije sa drugim cvećarima koji su mu izašli u susret i rado pomogli svojim savetima.

- Prve godine smo imali nekoliko vrsta cveća, od kojih su neke potpuno nepoznate, ali smo, s obzirom na malu količinu, uspeli da prodamo celu proizvodnju. Već sledeće sezone rešili smo da kompletan prihod od prodaje uložimo dalje, ali je pitanje bilo u kom pravcu krenuti i kako razvijati posao. Napravili smo jedan baštenski plastenik koji je bio širok pet i dugačak 15 metara, i time praktično utrostručili površinu za uzgajanje cveća – kaže Radoslav.

Samim tim povećan je i izbor, pa su se uz petunije, ledene i obične muškatle, pojavili i salvija, lepi Jova, kadifa i još neke vrste koje je bilo lakše gajiti. Te druge godine Petrovići su opet imali lep rod, cveće je stiglo na vreme i uspeli su sve da prodaju, iako su se orijentisali na lokalno tržište – svoje ukrasne biljke prodaju samo u Lajkovcu. Radoslav kaže da su kupci uglavnom žene koje kupuju za svoje bašte ili terase, a kada je reč o širenju tržišta objašnjava da je rasadnik sada dostigao kapacitet da može sa svojim cvećem da izađe i na kvantašku pijacu, ali da mu računica govori da su troškovi prevoza do Beograda i taksa za pijačno mesto previsoki, ili jednostavno rečeno "ne isplati se".

- Odlučili smo da se fokusiramo na kvalitet, makar i po cenu manje proizvodnje, jer ja volim da imam kvalitetan proizvod, a ceo proces pripreme cveća traje i po četiri-pet meseci, za pojedine vrste i duže. Tako je već u trećoj godini poslovanja narod čuo za nas i stekli smo stalne mušterije.

Celokupnu proizvodnju treće godine Petrovići su prodali za petnaestak dana, a onda je Radoslav, po savetu kolege cvećara iz Mionice, tog leta odlučio da se malo bavi i trgovinom. Naime, na beogradskom kvantašu je kupovao najkvalitetnije cveće i prodavao svojim redovnim mušterijama u Lajkovcu. Tako je nastavio da bude prisutan na tržištu i u međuvremenu, dok u svojim plastenicima priprema novu sezonu, a kupci su znali gde mogu da nađu kvalitetan proizvod.

Posle nekoliko uspešnih godina, odlučuju da nastave sa širenjem posla i, kako Radoslav kaže, "krenu u ozbiljniju proizvodnju". Napravio je veći plastenik – dužine 40 metara, sa većom konstrukcijom i duplim izraelskim najlonima koji važe za najkvalitetnije i najdugotrajnije. Njegove ozbiljne namere počela je 2008-2009. godine da prepoznaje i konkurencija, jer tako malo tržište nije moglo da prihvati još velikih cvećara.

- Pojavio se jedan veliki proizvođač cveća iz Lazarevca, kome sam već počeo da predstavljam problem. On je imao veliku proizvodnju, ali je moj "plus" bio to što sam iz Lajkovca, iz lokalne sredine, i mene narod poznaje. Iako sam i dalje bio mnogo manji od konkurenta ipak sam prodavao više cveća, tako da mi je na kraju rekao "ovde nema mesta za obojicu". Odlučio je da se povuče i zadržao je svoje tržište u Lazarevcu, koje nije malo, a ja sam počeo da naručujem reznice i da još ozbiljnije ulazim u posao – ističe Radoslav.

Petrovići kažu da do sada nisu izveli preciznu računicu o ukupnom ulaganju u rasadnik, ali se cifra kreće možda i do 20.000 evra. Ovaj porodični biznis, koji traži velika ulaganja – rada, vremena i finansija – ipak im je omogućio da malo bolje žive i da uz određeni profit mogu sebi da priušte putovanja, bolji automobil ili sređivanje porodične kuće.

- Sve dosadašnje investicije finansirali smo iz sopstvenih sredstava. Nismo uzimali bankarske kredite jer nam nije isplativo. Kada smo planirali širenje posla i ulaganja, logičnije nam je bilo da iskoristimo deo prihoda od prethodne godine, nego da taj novac trošimo, a zatim banci vraćamo kredit uz visoke kamate. Inače, najveći troškovi su nam svake godine nabavka biljaka, semena i sadnica, repromaterijala, sistema navodnjavanja "kap po kap", insekticida, a veliki izdatak ali još veća muka je grejanje plastenika i održavanje temperature u njima – kažu Danijela i Radoslav.

Kada svedu račune i pokriju uložena sredstva, svi Petrovići praktično imaju po jednu minimalnu platu i kažu da su time zadovoljni. Što se tiče planova, Radoslav za Ekonometar zaključuje da su trenutno dostigli optimalnu granicu i da ne planiraju širenje jer im ovaj obim i način poslovanja sasvim odgovara.

Edukacija preko Interneta

Petrovići su u posao sa gajenjem cveća ušli kao početnici, bez ikakvog predznanja, a Radoslav kaže da su učili kroz razmenu iskustava sa drugim cvećarima. Danas se o najnovijim dostignućima u branši, opremi za plastenike i zaštiti biljaka informišu i edukuju putem interneta i foruma u kojima učestvuju proizvođači cveća i stručnjaci.

Saveti za početnike

- Teško je proceniti koliko je ulaganja potrebno ako bi neko sada odlučio da se bavi cvećarstvom. Kada smo mi počinjali saksije su koštale 1,5 dinar, a danas su tri, poskupele su i biljke i supstrat, dok je prodajna cena cveća ostala ista. Samo konstrukcija plastenika, bez dodatne potrebne opreme, košta 3.000 evra. Zato su u prednosti oni koji su ranije počeli, pa sada samo dopunjavaju i unapređuju svoj posao. Mislim da bez šest do sedam hiljada evra ne može da se počne, ali savetujem svima da idu postupno, da krenu sa manjom proizvodnjom i da se rukovode prema tržištu – preporučuje Radoslav budućim cvećarima.

Konkretna podrška države

Rasadnik Petrović registrovan je kao poljoprivredno gazdinstvo, a cveće se tretira kao poljoprivredni proizvod. Što se tiče pomoći i podrške od strane države, Radoslav kaže da bi mogla da pomogne konkretnim potezima.

- Na primer, meni je ove godine u planu uvođenje grejanja u bar dva ili tri plastenika i to je ogromna stavka, a sam plastenik bez grejanja ne znači ništa.

Takođe, potrebna je rigoroznija kontrola fitosanitarne inspekcije na granici jer se dešavalo da biljke (seme, reznice) koje stižu iz inostranstva budu zaražene.

Noćna dežurstva

Za uspešan rast i razvoj biljaka neophodno je u plastenicima stvoriti i, možda još bitnije, održavati odgovarajuću mikroklimu koja podrazumeva određenu temperaturu, svetlost, vlagu. Najveća opasnost preti od smrzavanja biljaka u zimskom periodu, pri niskim temperaturama i u toku ledenih dana, pa su Petrovići instalirali peći kojima greju svoje plastenike. Pored toga što predstavlja veliki izdatak zagrejati toliku površinu, još je veći napor koji ulažu kada po nekoliko puta tokom noći moraju da ustaju, obilaze biljke i lože peći kako bi održali temperaturu.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )