(Ekonomist) Borovnica - Novi biznis u Srbiji

Prodajna cene planinske borovnice, mnogo viša od one koja se dobija za malinu, i medijsko popularizovanje prvih hektara pod gajenom borovnicom, izazvali su u zapadnoj Srbiji lavinu interesovanja za sadnju ove voćke

Iako je pre trideset pet godina napustio rodno selo Kruščicu, pedesetjednogodišnji pukovnik pred penzijom Rade Petrović, ovih dana razmišlja kako će jesenas ponovo uzorati njivu. I to, u tom istom selu nadomak varoši Arilje, u zapadnoj Srbiji. Otišao je trbuhom za kruhom, a danas veruje da će „motikom” napraviti svoj mali biznis. Petrović je tako postao jedan od onih koje je zahvatila aktuelna groznica uzgajanja borovnice i, da sve bude zanimljivije, baš u kraju koji je nadaleko poznat po proizvodnji maline.

Odlučio sam se za borovnicu da bih upotpunio vreme, ali očekujem i da finale rada bude finansijska korist. Borovnica je izazov jer nije omasovljena u našoj sredini i na našem tržištu”, obrazlaže Petrović svoju odluku. Kako kaže, za tu voćku se zainteresovao nakon više televizijskih priloga. Svestan je da nema iskustva, ali će se pomagati literaturom, internetom, i povezaće se sa ljudima koji je duže gaje.

Na makronivou, interesovanje za borovnicu je rezultat nagle promene statusa ove voćke. Do pre godinu dana većina stanovnika Srbije bi rekla da je to planinska biljka u obliku žbuna sa plavim bobicama. Međutim, kad su nedavno u okolini Arilja, 52 gazdinstva organizovano na površini od 10 hektara, započela projekat gajene borovnice koji je većim delom finansirao USAID, ta biljka je kroz medije preko noći stekla popularnost. Mnogima je tada verovatno sinulo da je sadnja voća koje se prodaje 300 dinara za kilo, više nego dobar biznis.

Zamke
Takav stav dodatno podgrevaju podaci o zastupljenosti ove biljke. U Srbiji se pod zasadom gajene ili visokožbunaste borovnice nalazi skromnih 15 hektara, od čega su samo četiri hektara pod plodom. Šumska borovnica koja raste u visokim planinskim terenima, na tržitu postiže vrlo dobru cenu, ali je zbog nepristupačnosti terena i nesavesnih birača koji uništavaju žbunove, količina ploda ograničena. Drugim rečima, ni gajena borovnica, ni “dar prirode” ne zadovoljavaju domaće potrebe. Dovoljna ilustracija deficita jeste činjenica da domaći proizvođači sokova uvoze koncentrat borovnice. Druga šansa u razvoju domaćeg tržišta vidi se u očekivanom približavanju Srbije EU čime bi sveže voće iz Srbije bez čekanja na granici ulazilo u Uniju, i to baš u povoljnom terminu, između prestanka i početka berbe na drugim evropskim tržištima.

Mihailo Nikolić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu u razgovoru za Ekonomist upozorava da se u posao sadnje borovnica, ipak, mora ući vrlo pažljivo.

Kako objašnjava, zamka leži u tome što je proizvodnja velika investicija koja se vraća posle dužeg perioda, a svetsko tržište borovnice na koje će domaći proizvođači kad tad izaći, još je nepoznanica. On kaže da se nikako ne sme izgubiti iz vida da Rumunija, Mađarska i Poljska imaju daleko više površina pod borovnicom nego Srbija. Severna Amerika je vodeći proizvođač sa oko 150.000 tona, a sve više napreduju i Čileanci.

“Kad nekome kažete da je kilogram borovnice 300 dinara, to ga automatski vuče da započne sadnju tog voća. Sve je to zato što se to voće gaji na 4,5 hektara, i sve što se ubere lako nađe kupca. Ali, šta će biti kad u Srbiji bude bilo 100 ili 200 hektara pod borovnicom? Neminovan će biti izlazak na svetsku pijacu, a ona je nemilosrdna jer tamo cena nije 300 dinara”, objašnjava Nikolić.

Za slatko i jelo
Ipak, činjenica je da će oni koji prvi podignu zasade, u naredne dve-tri godine i najviše profitirati jer će zauzeti pozicije na nerazvijenom tržištu. Zato su sve oči i uprte u ariljski projekat. Naime, to je prvi ozbiljniji projekat plantažnog gajenja borovnica u Srbiji. Zasadi su od deset ari do 60 ari, na raznim lokalitetima, na visini od 350 metara do 1.000 metara nadmorske visine. Dragan Milosavljević, direktor Zemljoradničke zadruge Ari-Nova iz Arilja koja je osnovana u avgustu 2005. godine, kaže da je zadovoljan dosadašnjim rezultatima. Sadnja je obavljena u maju ove godine, prijem sadnica je bio 98 odsto, a i pojavili su se prve bobice.

„Pošto je reč o prvim plodovima, oni nisu za prodaju, ali su ljudi imali dovoljno da probaju svoju borovnicu, neki i da skuvaju slatko i naprave sok”, dodaje Milosavljević. On najavljuje da će se ove jeseni iz Nemačke uvesti još sadnog materijala. Posadiće se bar još pet hektara u ariljskom kraju, ali postoji veliko interesovanje i drugih opština. „Mi ćemo vrlo rado pomoći svaki kraj u Srbiji koji bude želeo da sadi borovnicu. Ali, jedino tamo gde ima uslova za gajenje”, precizira on.

Međutim, sudeći prema dosadašnjem interesovanju, zadruga Ari-Nova neće moći da podmiri sve zahteve potencijalnih borovničara. Pre svega jer nema dovoljno novca, ali i zbog toga što nemački proizvođač sadnica nema toliko sadnica na lageru, otoreno kaže Milosavljević.

Malina bezbedna
Iako su se neki mediji igrali kvazividovnjaka predviđajući euforično da će borovnica zameniti malinu, oba sagovornika Ekonomista negiraju takav scenario. Prvo, pod malinom je u Srbiji zasađeno oko 15.000 hektara ili hiljadu puta više od borovnice, te je jasno kroz koliko decenija bi borovnica „pretekla” malinu. Drugo, malina se gaji već trideset godina i postala je stvar rutine. Gajena borovnica je, sa druge strane, prava novina bez obzira što je i pre ariljskog projekta, već postojalo nekoliko parcela sa borovnicom. Profesor Nikolić smatra da je nepoznavanje te voćne vrste najveća pretnja za buduće proizvođače. „Ljudi su nesvesni u kakav rizki ulaze u smislu plasmana proizvoda i teške tehnologije gajenja. Ljudi su malinu savladali jer je gaje godinama. A sad ulaze u nešto što ne poznaju, a nemaju ni koga da pitaju. Ja ne bih širio masovno borovnicu bez postupnog pristupa tržištu”, smatra Nikolić. On priznaje da ni stručnjaci u Srbiji nemaju dovoljno iskustva jer su sva znanja stekli u drugim zemljama u kojima su uslovi drugačiji od ovdašnjih.

Na pitanje jesu li učesnici projekta plantažnog gajenja borovnice u ariljskom kraju svesni kakvi ih rizici očekuju, Dragan Milosavljević kaže da su u projekat ciljano uključeni dokazani proizvođači malina, jabuka ili krompira, pa veruje da neće „omanuti” ni sa borovnicom. „Ko želi u poljoprivredi brze pare, taj neće dobro proći. Ne bih rekao da su ljudi ušli u borovnicu zbog brze zarade. Borovnica traži dosta znanja, rada”, tvrdi Milosavljević. Borovnica će, prema njegovim rečima, tek za nekoliko godina onima koji budu ozbiljno radili i uložili u podizanje zasada, da donese profit.

Inače, on nije iskoristio prednost da kao rukovodilac projekta, i sam započne gajenje borovnice. „Ja nemam borovnicu zato što parcela koja mi je bila slobodna nije zadovoljavala stroge zemljišne uslove za sadnju. Ako bih ja prvi kršio norme, onda bi i drugi kršili norme”, kaže na kraju Dragan Milosavljević.

Profesor Mihailo Nikolić kaže da je borovnica jedna od najskupljiv voćnih vrsta za podizanje i da jedan hektar zasada košta oko 20.000 evra bez protivgradene mreže. Investicioni period traje od tri do šest godina, a najveća ulaganja su u pripremu zemljišta i podizanje zasada. Njegova računica je: uz prinose od 12-15 hiljada kilograma po hektaru i cenom ručno brane borovnice od 1,8 - 2 evra po kilogramu, bruto prihod može dostići 25.000 evra.Troškovi berbe, radova, materijala ambalaže i godišnje amortizacije dostižu oko 40 odsto. To znači da bi neto dohodak jednog kilograma borovnice mogao biti i 1- 1,2 evra.

Međutim, Dragan Milosavljević iz Arinove tvrdi da je za podizanje jednog hektara potrebno do 12 hiljada evra po hektaru. „Kad imamo deset hektara to je još ogled, a kad imate nekoliko hiljada hektara onda možemo da pričamo i o zaštitnim mrežama, štetočinama, bolestima. Kad bi svi stavljali zaštitne mreže u voćnjake, niko ništa ne bi gajio u Srbiji”, kaže Milosavljević.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu