Minja Miletić, voditeljka jutarnjeg programa TV "Pink" - Orlovi rano ne lete

(Foto: mozzart sport)

Šarmantna Beograđanka, inače svršeni student medicine, otkrila nam je ko od sportista nije lenj da gostuje u njenoj emisiji i još mnogo toga...

Odabrali smo podne, pred vikend, da popijemo kaficu s Minjom Miletić, urednicom i voditeljkom vikend jutarnjeg programa na TV "Pink". Pomislili smo da će duže spavati, da skuplja san za dane vikenda kada ustaje otprilike u četiri, a najkasnije pet sati ujutru. Ali otvorena i neposredna Minja nas je brzo razuverila:

– Ne, ja sam jutros ustala u osam sati. Inače rano ustajem, ne sećam se kada sam spavala do 10. Ali ja rano i ležem, a pogotovo sada kada je zima. Ne volim zimu. Skoro sam se vratila s puta, gde sam uživala na temperaturi od 30 stepeni...

Gde ste bili, u Dubaiju?

– Da, i dok sam bila tamo, ovde je bilo, kako sam čula, lepo vreme. Zato me još više ova zima slomila.

Kako je MOZZART Sport više muški magazin, neću mnogo da se raspitujem o rasprodajama u Dubaiju...

– Promašila sam šoping festival, on se završava u februaru, pa sam prilično zakasnila. Imam tamo drugaricu, živi u Emiratima već osam godina i često odem do nje. Volim tamo da se odmorim, šopingujem koliko mogu, napunim baterije...

Mi koji gledamo bar deo jutarnjeg programa uvek se zapitamo "kada legnu da spavaju ti ljudi što na posao kreću u pet"?

– U 10 i svi su se navikli da se posle tog vremena ne javljam na telefon. Svi se čude kako mogu da zaspim u to doba. Kažem im – najnormalnije. Ali ja i inače, kada ne moram ujutru da ustanem, rano ležem. Ne baš u 10, ali u 11 već da. Treba mi osam sati sna.

(Foto: mozzart sport)

Koliko unapred znate ko će doći u jutarnji program?

– Kako-kad, ne mogu mnogo unapred da znam, jer moram da budem aktuelna i da pratim događaje. Eto, danas sam do 11 sati čekala jednog gosta da potvrdi za suta ujutru, da bi mi na kraju rekao da ne može.

Da li je neki sportista u pitanju?

– Ne, političar. Ređe mi sportisti dolaze u emisiju, oni neće da ustaju rano. To je veliki problem i žao mi je zbog toga. Mada, dolazili su mi rukometaši i odbojkaši. Fudbaleri i košarkaši su lenji.

Sećam se da je, ne baš tako davno, vaš gost bio Dragan Džajić...

– Džajić je bio. Drago mi je zbog toga. To je bio prvi njegov televizijski razgovor, živo gostovanje u emisiji nakon što je postao predsednik Crvene zvezde. Mnogo ga cenim kao legendu fudbala i bivšeg igrača.

Zar stvarno nijedan fudbaler ili košarkaš nije ustao dovoljno rano da bi došao u vaš jutarnji program?

– Ne, dolazili su ljudi iz Zvezdine i Partizanove uprave. E da, bio je Vladimir Stojković kada je najavljivao neku humanitarnu akciju. A uvek se trudim da sportiste i ljude iz kulture zovem da dođu pred kraj jutarnjeg, s obzirom da traje do 10.40. Ni glumci ne vole da ustaju rano. Izuzev, naravno, stare garde. Valjda tu igra pravilo da, što si stariji, sve ranije ustaješ. A ima ljudi iz drugih profesija kojima nije problem da gostuju i u osam sati.

Da li pratite i pamtite ko od javnih ličnosti hoće da ustane rano – vidite da dođe u jutarnje emisije kolega sa drugih televizija?

– Naravno, a ima i nekolicina glumaca koji znaju da im je dobra saradnja s medijima važna i za njih same, pa kada hoće da najave neki film ili predstavu, ne prave problem što je rano.

Znači, odbojkaši su vredniji od košarkaša i fudbalera?

– Možda se i ne radi samo o lenjosti, već se popularnim sportovima, kakvi su fudbal i košarka, poklanja više pažnje, pa ih to uobrazi. Recimo Vanja Grbić, nikada nikada nije pravio problem da dođe. Vrlo je profesionalan.

(Foto: mozzart sport)

Ih, pa on je pecaroš, navikao je da u ustane i u tri-četiri i ode na reku... Imate i među glumcima dosta pecaroša, Vojin Ćetković, Lane Gutović...

– Ha-ha, dobro ste mi dali ideju, pregledaću ko je pecaroš.

Kakvi su s ustajanjem oni koji se bave ekstremnim sportovima? Njih ne bi trebalo da plaši nešto poput ranog ustajanja.

– Dolazili su, bilo je ronilaca na dah, čovek koji je preplivavao neko čudo od razdaljine. Uvek se trudim da mi gosti budu različiti, zanimljivi ljudi, od mladih, talentovanih naučnika do sportista, a moj favorit je ipak unutrašnja politika. Oni su okosnica mog jutarnjeg programa.

Da li vas je neko od gostiju koji se bave nekim od ekstremnih ili bar za širu javnost pomalo čudnim sportovima potakao da se i sami u njima oprobate?

– Ne, ja lično ne volim ekstremne sportove. Mogu samo da se divim ljudima koji se njima bave. Ranije, kad sam bila mlađa, trenirala sam tenis, a potom košarku.

Gde ste trenirali tenis?

– U Partizanu. Imala sam šest godina kada sam počela, tata je polagao nadu u mene, ali ništa od toga. Kasnije, s 12 godina sam trenirala košarku.

Da li je i tu vaš otac ima udela?

– Ne mogu da se setim, ali mislim da nije. Njemu je tenis bio favorit. Išla sam ja i na privatne časove tenisa. Možda je želeo sina, ne znam.

Da li je vas je otac "kao sina" vodio na utakmice?

– Ne, ali je verenik moje mlađe sestre (uskoro muž) fudbaler Novak Martinović. Igrao je u Steaui, a skoro je potpisao ugovor i igraće u Kini, u Vuhanu. Mislim da je pomoćni trener Vuhana Zal naš čovek.

Na koliko je potpisao ugovor?

– Ne razumem se najbolje u to, ali mislim da je u pitanju 2+1 godina. Ostao je upamćen u Steaui po tome što je kada je neki huligan upao u teren i napao nekog igrača, Novak skočio da ga odbrani. Voleli su ga tamo, navijači su čak predlagali da bude kapiten, ali nije prošlo to da stranac bude vođa igrača. Naš fudbal je u istom stanju kao i naše društvo. Krivo mi je što ima dosta naših kako igrača, tako i ljudi iz drugih profesija, koji vrede, a za njih kod nas i ne znaju, a negde u inostranstvu naprave uspeh. Novak možda nije uspeo kod nas, jer nije imao dobre menadžere, ljude koji će ga pogurati.

Jeste li odlazili u Bukurešt da gledate Steauu?

– Jesam, i njihovi stadioni ne mogu da se porede s našim. Tamo su tribine pune, navija se...

Koga ste od zetovih saigrača upoznali?

– Nadimak mu je Late (Jasmin Latovljević, prim. ur.), baš sam juče gledala utakmicu i dobro je igrao. Njegova žena se družila s mojom sestrom tako da smo se upoznali. Sad će mi biti teže da stignem do Kine.

Da li je vaša sestra već otišla?

– Nije još, plan je da ode krajem marta.

Šta Novak kaže, kakvi su mu prvi utisci?

– Najveći problem je što niko ne zna engleski. Kad sam ga pitala pa kako se sporazumeva, odgovorio je da ni sam ne zna – rukama, nogama, uz pomoć prevodioca. Iznenadila sam se, mislila sam da Kinezi baš znaju engleski. Pokazivao mi je slike grada, fenomenalno izgleda. Vuhan je, po nekim njihovim merilima, peti grad u Kini dobar za život.

Da li sestra kuka?

– Ne kuka još, ne znam, možda će kukati kada ode. Navići će se.

Nadam se da bar voli kinesku hranu?

– To voli, a volim i ja. Možda ću i ja otići da vidim. To će mi biti jedinstvena prilika da vidim Kinu. Šangaj im je blizu, nekih sat vremena vožnje.

(Foto: mozzart sport)

Da li vam je zet, mada fudbaler, ipak bio nekada gost u vašoj emisiji?

– Jeste, bio je kada se desio pomenuti događaj o napadu huligana na igrača. Tada su to svi svetski mediji preneli. Rekla sam mu da mora da dođe kod mene, ekskluzivno...

I u koliko sati je došao? Pred kraj ili se kao budući zet pokazao i došao ranije?

– U 9.30! Ali tako je i koncipiran program. Do tog vremena su ozbiljnije teme, a od 9.30 dolaze sportisti i umetnici...

Pominjali smo tenis. Da li je vaš otac imao ambiciju da budete profesionalni teniser?

– Možda je, kada sam imala šest godina, mislio da ću biti Mala Mo... Pokušao je, a deca treba da se bave nekim sportom, zdravije je, ispunjava vreme...

Da li se potom i mlađa sestra okušala u tenisu?

– Aleksandra je takođe jedno vreme trenirala, ali sve je to bilo rekreativno..

Zar ocu, koji je pretpostavljam kao i vi Partizanovac, nije smetalo što mu je budući zet Novak Martinović u rumunskoj Zvezdi?

– Nikada nije Steauu nazvao Zvezda, a-ha-ha.

A kako pokazuje google translate?

– Ako i piše Zvezda, on mudro ćuti.

A jesu li se bunili vaši roditelji što ste posle završenog Medicinskog fakulteta ipak odabrali televiziju, a ne dom zdravlja ili bolnicu.

– Nisu, sve je išlo spontano. Nakon prve godine fakulteta počela sam da radim na YU info kanalu, potom na TV Politika... Stalno sam mislila da mi je to usputno, dok studiram da imam za džeparac... Ljudi greše kada pitaju kako sam to stigla da radim i studiram medicinu. Niti je to bio posao koji sam ja radila svaki dan, niti osam sati dnevno, niti sam se ozbiljno bavila novinarskim poslom. Fakultet mi je bio prioritet. Ali kada sam diplomirala, više sam imala poziva za rad u medijima nego za posao lekara.

Pročulo se da ste u jednoj emisiji izjavili da biste rado na jedno radon mesto, funkciju ministra koju ima Slavica Đukić Dejanović...

– Gost mi je bio Saša Mirković. A u to vreme u medijima je bila polemika da li on ima završen fakultet, jer je za njegovu funkciju to po zakonu obavezno. Odgovorio mi je da ima završen fakultet i da to mogu videti na sajtu ministarstva. Pitala sam ga gde je završio, ali odgovor je bio da neće da mi kaže i da je to njegova privatna stvar te kako sam ja lekar, a radim na televiziji, te da će me on možda jednog dana uzeti da budem njegov PR. A ja sam mu u šali odgovorila da bih ja s mojim fakultetom mogla da budem ministar zdravlja, a da je on, za koga je pitanje da li ima ili nema fakultet, tu gde jeste.

(Foto: mozzart sport)

Niste razmišljali kasnije, nakon nekoliko godina u TV novinarstvu, da napravite rez, potražite posao lekara i pokušate da dobijete specijalizaciju?

– Medicina je ozbiljna nauka, uostalom koji god posao da radite, morate stalno da učite i budete u toku. Ne mogu ja sad da se vratim medicini nakon pet godina, zaboravi se... U inostranstvu je lekar bog u belom, a kod nas je sve degradirano.

Kineski za 100 dinara

Da li je vaš otac zadovoljan kako budući zet, muž vaše sestre Aleksandre fudbaler Novak Martinović, igra?

– Zadovoljan, zadovoljan... Skoro je pored Novaka naučio rumunski. Stalno je čitao na internetu rumunske novine, samo je radio "google translate". Rekla sam da će sada morati da nauči kineski, jer kada budu počeli da izlaze tekstovi, ne znam kako će prepoznati da pišu o Novaku.

Radiće opet gugl prevod, valjda će uspeti da pohvata njihove kukice i kvačice...

– Zezam ga da mu ne ostaje ništa drugo nego da lagano, na vreme počne da uzima časove i koliko-toliko nauči.

U bloku 70, tamo je sve po 100 dinara...

– Da, da...

Fudbaleri su premladi za mene

Zar nije budući zet poželeo da vas upozna sa nekim od svijih kolega?

– Sad može nekog Kineza da mi nađe, a-ha-ha.

Ma pre odlaska u Kinu...

– Nije, a i svi su fudbaleri dosta mlađi od mene.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :