(Ekonomist) Male hidroelektrane – A struja otiče potocima

Na manjim rekama moglo bi da se sagradi na stotine malih hidrolelektrana. Iako bi ova postrojenja privukla ukupne investicije od oko pola milijarde evra, na njihovom zvaničnom promovisanju nije urađeno mnogo. Nema propisa koji regulišu ovu oblast, a procedura dobijanja potrebnih dozvola je duga i nejasna

(Dragan Ivković)

Kapital zarađen višegodišnjom pečalbom u Nemačkoj Dragan Ivković, bravar i elektrovarilac iz sela Žitorađe kod Vladičinog Hana, pre šest godina odlučio je da uloži u malu hidroelektranu i tako iskoristi potencijal Vrle reke preostao nakon izgradnje Vlasinskih elektrana. Ova mala centrala, koja bi mogla da proizvodi i do 20.000 kWh električne energije mesečno, tehnički je završena, ali ne radi, jer Ivković do danas nije uspeo da obezbedi svu potrebnu dokumentaciju. „Elektrana bi već sutra mogla početi da radi, ali Elektroprivreda Srbije mi ne bi priznala struju koji bih predao sistemu“, kaže Ivković.

Da bi potpisao ugovor sa EPS-om o isporuci električne energije, potrebna je upotrebna dozvola za sagrađeni objekat, koju izdaje opština Vladičin Han. Za dobijanje tog papira, međutim, nedostaje saglasnost Direkcije za vode Republike Srbije, koju, kaže Ivković, pokušava da dobije već nekoliko meseci. Do sada je, inače, već obezbedio dokaze da je zemljište na kojem gradi njegovo, dobio saglasnost vodovoda i Telekoma, izradio biznis plan, građevinski, mašinski i turbinski projekat, izvadio potvrdu o rečnom slivu... Na svaki od tih dokumenata potrošio je novac, ali i mnogo vremena. Ivković priznaje da su ga donekle usporile i tehničke stvari, jer turbina koju je prvobitno postavio nije bila odgovarajuća. Zbog toga je u elektranu ugradio „kaplanovu“ turbinu i generator koji je direktno za njega proizveo subotički Sever.

“Najveći problem je papirologija. Država ne bi trebalo da se igra sa nama, već da stane iza ovakvih projekata. Ako već ne može da pomogne, neka me ne ometa. Neka me puste da radim, jer neshvatljivo je da elektrana stoji zbog papira”, poručuje Ivković. Država bi, dodaje, od njegovog biznisa imala dvostruku korist: dobila bi električnu energiju i ubirala porez.

U svoju malu hidroelektranu Ivković je do sada uložio oko 40.000 evra, ne računajući “sopstveni i rad porodice”. Nešto više od četvrtine tih para, milion dinara, obezbedio je iz kredita Fonda za razvoj Srbije. U februaru sledeće godine ističe grejs period i prispeva prva rata za vraćanje, zajedno sa kamatom, a centrala još nije počela da ostvaruje prihod. Konačno, čak i kada skupi sve dozvole i priključi se na sistem, neizvesno je po kojoj će ceni EPS preuzimati struju. Ivković kaže da je minimalna cena koja bi bila isplativa oko pet dinara po kWh, ali ne zna da li će je EPS prihvatiti.

Ipak, naš sagovornik je uveren da je novac uložio u pravu stvar. “Jednog dana u poslu će me naslediti sinovi. Moji unuci će možda biti elektroinženjeri, proširiće posao. Voda je naše belo zlato, treba ga čuvati i iskoristiti na pravi način”, zaključuje Ivković.

Neiskorišćeni potencijal
Prva mala hidroelektrana u Srbiji (“Sveta Petka”) izgrađena pre tačno 100 godina na reci Nišavi, radi i danas. Slični objekti postoje na još oko 60 lokacija, ali, kako kažu u Agenciji za energetsku efikasnost Srbije, radi svega desetak koji su uključeni u elektroenergetski sistem zemlje.

Prema podacima iz katastra malih hidrolektrana koji je urađen sredinom osamdesetih, Srbija ima potencijal za izgradnju nešto manje od 900 malih centrala snage od 100 kW do 10 MW, odnosno ukupno 500 MW. To znači da bi se korišćenjem hidropotencijala malih reka godišnje moglo proizvesti 1.600 GWh električne energije ili oko 400.000 tona ekvivalentne nafte. Procena je da je za izgradnju jedne male hidroelektrane potrebno u proseku oko 1.000 evra po kW instalisane snage, tako da bi gradnja ovakvih objekata mogla da privuče investicije od skoro pola milijarde evra.

Iskorišćavanje obnovljivih izvora energije, među kojima je hidropotencijal najzanačajniji resurs, jedan je od prioriteta Strategije razvoja energetike Srbije do 2015. godine. Trenutno preostali tehnički iskoristiv hidroenergetski potencijal u Srbiji (prema ovom dokumentu) iznosi oko 7.000 GWh, a više od četvrtine tog potencijala „leži“ u malim hidrocentralama snage do 10 MW. “Povećanim korišćenjem obnovljivih izvora, osim očiglednih ekonomskih efekata kao što su smanjenje potrošnje uvoznih energenata i ugrožavanja okoline, angažovao bi se domaći kapital, podstakla mala i srednja preduzeća kao i domaća proizvodnja opreme za korišćenje ovih izvora energije. Istovremeno bi se pomoglo domaćoj privredi da participira u ponudama stranih firmi za ulaganje u energetske izvore... čime bi se povećala mogućnosti zapošljavanja lokalnog stanovništva iz seoskih sredina gde se i nalaze najveći potencijali ove energije”, stoji, između ostalog, u ovom strateškom dokumentu.

Ukoliko bi se do 2010. godine dostiglo korišćenje raspoloživog potencijala obnovljivih izvora od samo 10 odsto (bez drvne biomase), godišnje bi se za 30 miliona dolara smanjili godišnji troškovi uvoza kvalitetnih energenata. U to nisu uračunajati finansijski efekti angažovanja domaće industrije i radne snage, pa i potpunije zaštite životne sredine, procenjuju energetski stratezi. Nenad Pavlović, direktor Agencije za energetsku efikasnost, dodaje da obnovljivi izvori energije dobijaju na značaju i zbog sve većeg globalnog zagrevanja kao posledice povećane emisije izduvnih gasova, a postaće još atraktivniji kada Srbija ratifikuje Kjoto protokol koji reguliše ovu oblast.

Ulaganje u male hidrolelektrane interesantno je domaćim, ali i stranim investitorima. U praksi se, međutim, gradnja svodi tek na pionirske pokušaje pojedinaca.

U čemu je problem?

Birokratske kočnice
Struja proizvedena u maloj hidroelektrani skuplja je nego ona iz velikih sistema. Zato je svugde u svetu ovakva proizvodnja subvencionirana. Pored cene garantovane na dugi rok, potencijalni investitori žele i garanciju da će elektroenergetski sistem (dakle, EPS) preuzeti struju koju proizvedu. Konačno, neophodno je definisati da li će država uzimati naknadu za korišćenje vodnih resursa, odnosno koncesiju. „Kada se sve to stavi na papir, ima smisla investirati. Bez toga isuviše je mnogo nedoumica za potencijalne ulagače“, kaže za Ekonomist Boris Kostić iz Trgovinskog predstavništva ambasade Austrije u Beogradu. Austrija je, inače, zemlja sa bogatim iskustvom gradnje malih hidroelektrana koje bi svakako dobro došlo domaćoj energetici.

U razvijenom svetu najveći deo ovih nedoumica reguliše se tako što proizvođači energije iz obnovljivih izvora dobijaju povlašćen status. Srpski Zakon o energetici predviđa kategoriju povlašćenog proizvođača, ali ove odredbe praktično nisu primenjive dok se ne donesu prateći podzakonski akti koji detaljno regulišu to pitanje. Akt o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije Vlada Srbije trebalo je da usvoji do 1. avgusta 2005. godine, ali do danas to nije učinila. Oni koji su i pored nepostojanja odgovarajuće regulative odlučili da ipak krenu s gradnjom malih elektrana suočili su se sa nejasnom i dugotrajnom birokratskom procedurom, o čemu najbolje svedoči iskustvo Dragana Ivkovića. Za pokretanje male hidroelektrane potrebno je oko 30 dozvola raznih institucija čije izdavanje vremenski nije ograničeno.
„Isključivi krivac što se s gradnjom malih hidroelektrana nije daleko odmaklo je država“, tvrdi poznati hidroinženjer Bogoljub Stojmirović, graditelj velikih hidrosistema poput Đerdapa, Kokinog Broda i reverzibilne hidroelektrane Bajina Bašta, danas vlasnik konsultantskog biroa „Hidroenergija“, i dodaje: “Budući da je država vlasnik prirodnih resursa, od nje zavisi kako će se oni koristiti. Država, međutim, nije stvorila baš nikakve uslove da se iskoristi jedna tako kolosalna energija, a radi se o ukupnoj snazi od 500 MW, što je skoro polovina snage HE Đerdap 1. Ta energija rasuta je na 1.000 lokacija sa kojih bi moglo da se proizvede oko 2,5 milijardi kilovat časova godišnje. Upravo onoliko koliko nam je nedostajalo kad smo struju uvozili. Na brani Ćelije kod Kruševca, primera radi, voda se preliva, oko četiri megavata se gube u nepovrat, a kada bi se postavio jedan manji agregat pola Kruševca bi moglo da dobija struju“.

Pametno rešenje za Srbiju bilo bi da država dozvoli privatnom kapitalu da sam sebi obezbedi struju. “Ako privatnici nađu ekonomski interes, a naći će ga, država samo treba da donese propise kojima reguliše privatna ulaganja u proizvodnju električne energije i utvrđuje obaveza EPS-a da preuzme proizvedenu struju u svoj prenosni sistem”, kaže Stojmirović. To znači da država treba da se izjasni želi li investitoru da naplati koncesiju, da garantuje kolika će biti cena struje koju će elektroprivreda preuzimati i priključiti na mrežu, kao i da mu omogući da što pre dobije potrebne dozvole. “Izgradnja, centrale od 1.000 MW traje 10 godina. Kada bi investitori jasno znali pod kojim uslovima rade i ako bi im bilo omogućeno da potrebne dozvole obezbede u roku od mesec dana, izgradnja jedne male centrale ne bi trebalo da traje duže od godinu dana. Sada nam je potrebno nekoliko godina samo da dobijemo sve dozvole”, upozorava Stojmirović.

Odmeravanje
„Tačno je da izgradnja obnovljivih izvora energije zahteva podsticajne mere, pre svega finansijske. Trenutno takvih mera u Srbiji nema. Generalno, Zakon o energetici utvrđuje status povlašćenih proizvođača energije i kao takve prepoznaje i obnovljive izvore energije koji imaju pravo na subvencije. Ministarstvo energetike radi na donošenju podzakonske regulative kojom bi se utvrdilo ko i pod kakvim uslovima može da dobije status i beneficije povlašćenog proizvođača. Upravo traje izbor konsultanta kako bi se ovaj akt brže izradio“, objašnjava Nenad Pavlović.

U Nemačkoj je, primera radi, proizvodnja električne energije iz vetrenjača subvencionirana sa četiri do pet eurocenti, u Španiji male hidroelektrane dobijaju subvenciju od oko 3,5 eurocenta, vetrogeneratori četiri do pet eurocenta po kWh električne energije. Razliku između proizvodne i tržišne cene u razvijenim zemljama uglavnom pokriva država. Trenutno se, prema rečima direktora Agencije za energetsku efikasnost, ne zna kakav će se mehanizam olakšica koristiti u Srbiji. „Pored direktne subvencije postoje i druge olakšice, koje država bira u zavisnosti od svojih mogućnosti. Naša država ima interes da stimuliše proizvodnju iz obnovljivih izvora, ali mora da napravi sistematizaciju i odredi koliko će koga pomagati i koje su posledice takve odluke. Ako, na primer, odlučimo da pet procenata energije dobijamo iz obnovljivih izvora, svi treba da budu svesni da će to za nekoga značiti povećanje cene, a po pravilu je to potrošač. Nonsens bi bio da EPS plaća višu cenu nekom investitoru u male hidroelektrane nego što on ima na određenom naponskom nivou. Svaki obnovljivi izvor, pri tome, zahteva različiti obim pomoći. Drugo, država mora da ograniči tu proizvodnju, jer bi joj u jednom trenutku subvencije mogle postati prevelik teret“, objašnjava Pavlović.

Prema procenama Agencije, nešto veća cena od 3,5 evrocenti po kWh, koliko trenutno u proseku košta struja u Srbiji, mogla bi da bude isplativa za male hidroelektrane, ali uz dobre hidrološke uslove. „Ako je u Španiji cena kilovatčasa za male hidroelektrane šest eurocenti, ne treba očekivati da mi napravimo bum pri ceni od 3,5 ili četiri centa. Ali pet evrocenti pokilovat satu moglo bi da bude isplativo. U tom slučaju, međutim, razlika će morati da se pokrije iz nekih drugih izvora“, zaključuje Pavlović.

ada je birokratija u pitanju, stav Agencije je da nije problem u broju dozvola, već netransparentnosti procedure. Rastislav Kragić, savetnik za obnovljive izvore energije u Agenciji, kaže da ne treba očekivati da će broj dozvola biti smanjen. Cilj ove institucije je, međutim, da utvrdi tačan spisak dozvola i saglasnosti potrebnih za puštanje male elektrane u pogon, koji bi najesen trebalo da bude objavljen na sajtu Agencije. Drugi zadatak je formiranje baze lokacija na kojima mogu da se grade male hidroelektrane, budući da za postojeći katastar iz 1987. godine nisu urađena detaljna istraživanja. Za poslednjih 20 godina, tvrde u Agenciji, hidrološka situacija se značajno promenila. U Gamzigradskoj banji, primera radi, postoji mala hidroelektrana koja je puštena u rad početkom 20 veka, ali preko leta njeni agregati ne mogu da rade, jer nema vode. Nova baza koristiće postojeći katastar „jer boljih podataka nema“, ali će biti omogućeno pretraživanje po slivu, reci, i opštini.

Uz opasku da oni ni u kom slučaju nisu protiv gradnje malih hidroelektrana, u Agenciji ističu da male elektrane ili vetrenjače, ipak, ne mogu supstituisati klasične termoelektrane ili hidroelektrane. „Prema projekcijama potrošnje električne energije, nama nedostaje kapacitet od 800 MW koji moramo obezbediti. Kako će ta snaga biti raspoređena, to je nešto drugo, ali 800 MW u malim elektranama ne može da zameni jednu termolelektranu“, tvrdi Pavlović.

U svakom slučaju, obaveza države je da omogući i olakša privatnom kapitalu da se uključi u izgradnju malih hidroelektrana. Ako to ne učini blagovremeno i primereno, ovaj posao biće prepušten stihiji, upozorio je još pre više od godinu dana Milun Babić, rukovodilac kragujevačkog Centra za energetsku efikasnost.

SLOVENIJA-poučno

U iskorišćavanju obnovljivih izvora među republikama nekadašnje Jugoslavije najdalje je odmakla Slovenija. U toj zemlji danas radi skoro 400 malih hidroelektrana (u ovu grupu hidroelektrana svrstane su mikro, mini i male hidroelektrane, uglavnom snage do pet MW) od kojih je oko 170 u vlasništvu pojedinaca. Preostali kapaciteti malih i srednjih hidroelektrana su u vlasništvu raznih kompanija među kojima značajan broj pripada distribucijskim preduzećima i preduzećima okupljenim u Holdingu Slovenske elektrane (HSE). Male i srednje hidroelektrane imaju ukupno oko 150 MW instalisane snage, a godišnje proizvedu oko 330 GWh električne energije što predstavlja oko tri odsto proizvodnje električne energije u Sloveniji. Koliko je ova delatnost razvijena ipak najbolje govori podatak da trenutno u Sloveniji praktično ne postoji slobodna lokacija na kojoj bi bilo ekonomski isplativo sagraditi novu malu hidroelektranu. Slovenija bi, naime, teoretski mogla da u malim elektranama proizvede godišnje do 2.000 GWh električne energije, pri čemu bi proizvodnja 1.100 GWh imala tehničkog smisla, kaže za Ekonomist Boris Mezgec, direktor predstavništva HSE u Beogradu. „Prema trenutnim tržišnim uslovima, ekonomski opravdana bila bi proizvodnja tek 475 GWh, a danas se proizvodi 330 GWh, što znači da je već 80 odsto trenutno isplativog potencijala iskorišćeno. Za preostalih 20 odsto, koji bi bili ekonomski opravdani, postoje neka druga ograničenja, uglavnom ekološka. Da nema tih ograničenja, s obzirom na to koliko je jaka privatna inicijativa, ove lokacije bi odavno bile iskorišćene“, ocenjuje Mezgec, dodajući da će u budućnosti biti povećan broj lokacija na kojima je ekonomski opravdano graditi male hidroelektrane, ali ne istim tempom kao početkom 90-ih. Procvat gradnje privatnih malih hidroelektrana usledio je posle osamostaljenja Slovenije kada je za samo nekoliko godina izgrađeno preko 50 privatnih pogona. Pojedini preduzetnici izgradili su i po nekoliko centrala. U tom periodu, prema Mezgecovim rečima, veoma je značajna bila uloga države, koja je podsticala gradnju subvencijama i povoljnim kreditima. Od 2001. godine mali proizvođači dobili su status kvalifikovanih proizvođača, a time i garantovanu otkupnu cenu električne energije. Na taj način, slovenački preduzetnici uspeli su da pokrenu siguran posao koji obezbeđuje rentu za ceo život, dok je država na pametan i održiv način iskoristila kapital i energetski potencijal zemlje. Ključni preduslovi za uspešan i siguran rad malih proizvođača struje koji reguliše država su koncesije i povlašćeni status, ističe naš sagovornik. „Danas u Srbiji male hidroelektrane grade privatna lica koja su na sebe preuzela rizik da rade bez koncesije i povlašćenog statusa, što veoma otežava bržu izgradnju i obezbeđivanje finansijskih sredstava. Slovenačka država ne subvencionira cenu direktno. Kada male hidroelektrane dobiju status „kvalifikovanog“, odnosno povlašćenog proizvođača, stiču pravo da im se struja koju proizvedu otkupljuje po garantovanoj ceni. Razlika između tržišne i otkupne cene pokriva se iz mrežarine, što znači da svi potrošači električne energije participiraju u subvenciji. Trenutno je garantovana cena oko 60 evra po MWh, što znači da je razlika oko 20 evra po MWh. Svaki potrošač na računu dobija jasnu specifikaciju, gde se vidi kolika je mrežarina. Iako je primarni interes Holdinga Slovenske elektrane na srpskom tržištu investiranje u srednje i velike hidroelektrane, Mezgec kaže da neće izbegavati ni investiranje u male kapacitete ukoliko se ukaže povoljna prilika. HSE Balkan Energy je, inače, prva firma koja je u Srbiji dobila licencu za trgovinu električnom energijom. HSE je 100 odsto u vlasništvu države, a u njegovom sastavu su skoro sve hidro i termoelektrane u Sloveniji koje godišnje proizvedu oko 7.000 GWh električne energije, dok obim trgovine dostiže 17.000 GWh godišnje

REPUBLIKA SRPSKA-upozorenje

Iako je početkom godine izgledalo da će gradnja malih hidroelektrana u Republici Srpskoj doživeti procvat, izgleda da će epilog biti drugačiji. Bivša vlada Pere Bukejlovića je u januaru samo u jednom danu dodelila 62 koncesije za izgradnju minihidroelektrana instalisane snage do pet megavata. Zbog sumnje u neregularnost, aktuelna vlada je pokrenula reviziju celog posla, ali je ubrzo odustala od ovog postupka zbog opasnosti da se suoči s tužbama koncesionara. Prvog dana septembra, međutim, na teren kreću ekipe koje treba da utvrde da li je 75 koncesionara ispunilo sve što je od njih ugovorom traženo. Budući da su se koncesionari obavezali da će pripremne aktivnosti pokrenuti najkasnije šest meseci od potpisivanja ugovora, onima koji to do sada nisu učinili (odnosno koji nisu izradili bar studiju opravdanosti) koncesija će biti oduzeta. Nadležne službe RS, naime, sumnjaju da je među koncesionarima dosta onih koji su želeli samo da preprodaju koncesije.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu