Ljuba Vidačić, legendarni plejmejker i košarkaški trener - U iščekivanju sledeće stepenice

(Foto: Lična arhiva)

Da li se sećate košarkaških poteza Dragoljuba Ljube Vidačića ? Plejmejkera, košarkaške čigre, momka koji je bio strah i trepet protivničkih odbrana, igrača koji se igrao loptom i protivnicima. U poslednje dve godine je svojim rezultatima najavio da će, možda, biti još uspešniji kao trener. U sumiranju prvih rezultata i iščekivanju nove, velike stepenice, popričali smo o njegovoj karijeri, razmišljanjima, porodici, ambicijama…

Ljubo, prezime Vidačić zvuči nekako "Hercegovački" ?

I jeste. Tačnije, prezime Vidačić se poprilično "rasulo" po područjima gde se govori jezikom koji se nekada zvao srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski. Vidačići su većinom pravoslavci, ali ih ima i katolika, koji žive u Hrvatskoj. Moje poreklo sam oduvek vezivao za Hercegovinu, tačnije, za mesto Ljubomir u opštini Trebinje. Znam još da su moji direktni preci, bežeći od krvne osvete, pre dvesta godina došli iz Crne Gore u te krajeve.

Pa, je li Trebinje grad tvog detinjstva ?

Nije. Otac Drago je kao mlad inženjer dobio prvi posao u Foči, a majka Đurđija je baš u to vreme došla iz Takova kod Gornjeg Milanovca, da pomogne sestri posle porođaja. Sreli su se tako Drago i Đurđija, desila se prava ljubav, a nije im dugo trebalo da se venčaju. Živeli su prvih godina braka u Foči, a potom prešli u Čačak, gde su se rodila moja tri starija brata. Četvrto dete, Dragoljub iliti Ljuba, je bilo na putu, a neposredno pred moje rođenje, polovinom 1970.godine, preselili su se u Trebinje i tu ostali do 1974.godine. Sledi selidba u Višegrad.

Zato je Višegrad grad mog detinjstva. Iz tog vremena nosim samo lepe uspomene, pogotovo na prijateljstva koja traju do dana današnjeg, verujem da su doživotna. Uporedo sa školom, trenirao sam, mislim, sve sportive koji su se u Višegradu mogli trenirati. Prvo gimnastika, zatim stoni tenis i odbojka, pa na kraju fudbal. Jednom prilikom, u vreme "fudbalisanja" obećao sam drugu da ću otići sa njim na trening košarke, ali samo pod uslovom da dovršimo započetu fudbalsku utakmicu. Prihvatio je, ja sam ispunio obećanje i posle mesec dana košarke - ostavio fudbal.

Ubrzo su i moji najbolji drugovi prešli na košarku, pa je treniranje preraslo u uživanje. Već na kraju osnovne škole svima je bilo jasno, a i meni, da imam ozbiljan talenat za ovu čarobnu igru, košarku.

Da li je škola trpela ?

Nikako. Bio sam dobar đak, ponajbolji u osnovnoj školi, dečko sa dve velike želje – da postanem inženjer i veliki košarkaš. Tih godina se u košarci, "krivicom" Dražena Petrovića, uspostvio sistem dodatnog, individualnog, napornog treninga, što je nas, klince motivisalo da svaki trenutak van škole budemo na treningu ili na terenčetu, na basketu.

U završnoj godini srednje škole već sam bio igrač prve postave "Varde" koja je igrala I b ligu one Juge, protiv Zagreba, Želje, Maribora… pa je sazrelo u mojoj glavi da inženjer sačeka košarkaša.

Koja je bila sledeća košarkaška stanica ?

U februaru 1991.godine sam izašao iz JNA i došlo je vreme da krenem dalje. Dobio sam pozive od Čelika, Novog Zagreba, Slobode iz Užica, ali sam ja želeo najbolje i krenuo u Beograd, na probu u Crvenu Zvezdu. Bio je to period kada su plejmejkeri bili u drugom planu, jer su našom košarkom dominirali svi ostali. Čak je i visina koju imam bila upitna, jer su u modi bili plejmejkeri od dva metra. Nisam dozvolio da budem "kolateralna šteta" te mode, pa sam prošao test na turneji po SAD-u, u vreme kad je Zvezdu preuzeo Vujošević.

I onda je krenula "profi" karijera ?

Onda je usledilo 16 sezona u kojima sam promenio mnogo klubova u zemlji i inostranstvu. Ređali su se Partizan, turski ITU, opet Zvezda, Hemofarm, Makedonikos, Vojvodina i na kraju Čerkasi u Ukrajini.

Do kada si napredovao, kada si postao "plaćenik" ?

Osobina koja me je tokom igranja držala je bila - težnja i verovanje da nema kraja usavršavanju. Zaista mislim da sam do svoje 33. godine napredovao, bio sve bolji, iz godine u godinu.

(Foto: Lična arhiva)

Pominjao si prijateljstva za ceo život. Kažu da si čovek koji je kao kum venčao bar jednu reprezentativnu petorku bivše košarkaške velesile. Je li to istina ?

Imao sam želju da to uradim, ali nisam uspeo da ih skupim dovoljno, već samo trojicu centara, Dejana Tomaševića, Predraga Drobnjaka i Milenka Topića. izgleda da su samo oni bili zadovoljni brojem lopti koje sam im dodavao. Šuteri nikad. Oni su posebna vrsta ljudi, njima nikad dosta lopti. Šalu na stranu, kumstva su nešto što je nastalo u vreme našeg sazrevanja, kada je bilo potrebno da se donose važne odluke i nešto što i danas negujemo.

Sve ima kraj, pa i košarkaška karijera ….

Nema kraja, ima prelaza na nešto drugo, ali sa prirodnom vezom sa onim prethodnim. Po prestanku aktivnog igranja upisao sam visoku školu za trenere, sa željom da upotpunim praktično znanje sa parketa sa teoretskim, koje sam slušao i doživljavao od trenera kojima sam verovao.

Pedagoški pristup radu, pravilno doziranje treninga, sistematičnost i strpljenje promenili su moje instiktivno shvatanje košarke, pa i života. Što bi se reklo, škola je menjala mene i kao čoveka.

Naravno, počeo si trenerski rad prvo sa mlađima kategorijama …

Rad sa mladim igračima u Vizuri I Zvezdi mi je pomogao da zavolim ovaj trenerski posao, prema kome sam u košarkaškim godinama često imao odbojnost. Krio sam tu odbojnost, naravno, ali sam se tim stavom "u sebi svetio" nekim trenerima koje baš nisam voleo. Naime, vrlo često je u košarci, kao i u životu, važno prikriti nedostatke, a istaći prednosti. Što kaže ona lepa izreka o "napola napunjenoj čaši, a ne napola ispražnjenoj čaši".

Pa, jesi li sa klincima bio samo strog, ili "i strog i pravičan" ?

Nisam ih gledao kao klince. Verujem duboko da je moje dugogodišnje iskustvo igranja, razumevanje nečijeg truda, kao i prethodna igračka spremnost da se zbog uspeha odreknem mnogih zadovoljstava, doprinela da su me većina igrača voleli ili poštovali i na taj način mi dozvolili da ih učim ovoj divnoj igri. Poštovanje i ljubav prema igračima su deo moje ličnosti, koje smatram važnim u bavljenju ovim poslom.

Veruješ li u alternativna obrazovanja ? Vujošević insistira na čitanju knjiga ….

Trenerski posao zahteva veliku posvećenost i već sada mi je jasno da donosi mnogo stresa i drugih ataka na zdravlje. Čitanje knjiga omogućava da čovek zadrži širinu životnih razmišljanja, shvati značaj događaja koji ga zadese i ja sam ubeđen da mogu pomoći da postanem bolji trener, a i da igrači postanu bolji igrači.

Menjao si gradove, menjao si države kao igrač. Da li si postao poliglota ?

Raspadom prethodne države, namnožili su se i jezici, pa je većina nas sa ovih prostora postala poliglota. Međutim, ruski jezik tečno govorim i pišem na vrlo visokom nivou, a engleskim se sasvim lepo služim.

(Foto: lična arhiva)

Imaš li još talenata, osim ovih, vezanih za košarku i sve oko nje ?

Svo vreme svog školovanja bio sam vrlo uspešan matematičar, a pravu potvrdu talenta sam dobio na šifrerskom kursu, gde sam jedini postigao prvu klasu. Često razmišljam da li je bilo moguće uskladiti fakultet i igranje. Za sada mi je to slaba tačka.

Životni moto ?

Rad i strpljenje su obavezni, dok ostale principe mogu da menjam.

Nije samo sport tvoj život ?

Naravno da nije. Imam divnu porodicu, oženjen sam već 15 godina sa Anom i imamo dva sina. Stariji Filip igra košarku, a Igor trenira fudbal. Moja Ana nam je snažna podrška svih ovih godina, a pre pet godina je započela privatni posao, koji će najverovatnije ostaviti, jer ne očekujemo da ćemo se dugo zadržati u Beogradu. Čekam taj veliki poziv …

Žario si i palio parketom kao igrač, bio enigma za odbrane protivničkih timova, kažu da te je često bilo nemoguće zaustaviti. Kako napreduje trenerski poziv ? Kada si iz faze rada sa mladima prešao u "seniorske" vode ?

Realno, pre dve godine. Prihvatio sam izazovan posao da se vratim u svoj rodni Višegrad i preuzmem klub u kome sam otkrio košarku. Na kraju dve sezone, kroz brojne pobede i ređe poraze, od relativno poznatog kluba u Republici Srpskoj, "Varda" je postala trećeplasirani klub Premier lige BIH. Iza nas su ostali Bosna iz Sarajeva, Borac iz Banja Luke, ispred nas su bili samo Široki i Igokea, koji sada blistaju u regionalnoj ABA ligi. Napravili smo odličan rezultat, a ja sam se odlučio da potražim novi izazov, jer mislim da je pravo vreme da odem na stepenik više.

I uspeću u tome.