Dragiša Lekić, Volksbank - poslovno i privatno, čovek pun lepih iznenađenja

Dragiša Lekić (Foto: Lična arhiva)

Kao kod kuće oseća se u živopisnom restoranu "Salaš" u zemunskom Gardošu. Ali, ne zato što je "sa severa Bačke" ili nekog drugog dela Vojvodine; a nije ni Zemunac. Dragiša Lekić rođen je u Beogradu (1953), ali je odrastao u Zaječaru, da bi se ponovo vratio u prestonicu na studije. "Sviđa mi se atmosfera - bacite samo pogled na Dunav. Naravno, i hrana je odlična, ali i autentična. Pa, nemamo, valjda, samo ćevapčiće i italijansku testeninu?!", objašnjava zašto je ovde čest gost i zbog čega, štaviše, tu dovodi i svoje brojne poslovne partnere iz inostranstva.

Smatra da je, uopšte, restoranska ponuda Beograda fantastična. "I što se tiče hrane i ambijenta možete da sa uživanjem birate, u zavisnosti od raspoloženja. Ne znam ni jednog stranca koji sa oduševljenjem nije bio zatečen ovdašnjom atmosferom", kaže i potom surovo spušta loptu na zemlju. "Suštinski problem je, međutim, u tome što nas svet - ukoliko uopšte zna za nas - doživljava kao ‘loše momke’. Beograd, dakle, lako i brzo pokazuje svoje kosmopolitsko lice, ali to nije slučaj i sa našom nacionalnom politikom i strategijom", gorko se osmehuje dok, kao dobordošlicu, uzima kašičicu slatkog od kupina.

Goli u sedlu

Ne, Lekić nije stručnjak za turizam i ugostiteljstvo. Generalni je direktor Volksbank a.d. Beograd. Nakon diplomiranja, 1977. godine zapošljava se u Beobanci, u kojoj, tokom 14 godina, stiže do zamenika generalnog direktora. Prestiž, kabinet od 150 m2 i lični šofer, nisu, međutim, predstavljali razlog da, 1991. godine ne pređe u Societe General banku, čiji će prvi čovek biti u najgore vreme - sankcija, bombardovanja, promene režima... Više nego uspešno održao se u sedlu. "Dok su se ostali bavili isključivo ‘šticovanjem’, mi smo obavljali ozbiljnije, legalne poslove", priseća se. Ipak, 2003. prelazi u Volksbank. Zašto?! "Uvek sam željan novih profesionalnih izazova i napredovanja", ponavlja ono što je ranije već ko-zna-koliko-puta rekao svojim zgranutim poznanicima.

Ne grize ga savest zato što je iščupanu nekadašnju perjanicu srpskog, pa i jugoslovenskog, bankarstva na vreme zamenio udobnim utočištem u stranim bankama. Niti žali za njome. Naprotiv. "Naše četiri ‘čuvene’ banke same sebe su eliminisale svojim lošim rezultatima poslovanja", smireno odgovara na "provokaciju" i lagano iz čokanjčeta otpija gutljaj odlične domaće dunjevače.

Upozorava, međutim, na negativne posledice toga što ovaj proces još nije okončan i ističe prednosti pojave stranih banaka koje su, u međuvremenu, popunile brisan prostor. "Donele su ne samo kapital, nego i tehnologiju i, ne manje važno, zaposlile novu radnu snagu. Uostalom, njihova je zasluga za to što se slika srpskog bankarskog sektora drastično prolepšala, što je i magnet za strane investitore. Štaviše, upravo je konkurencija između stranih banaka na našem tržištu doprinela tome da je danas bankarstvo najuređeniji sektor u srpskoj privredi, u kojoj se, nažalost, u najvećoj meri, ne zna ‘ni ko pije, ni ko plaća’", samouvereno tvrdi Lekić.

Teško da će se s njim složiti "obični ljudi", ali i brojni privrednici koji glasno gunđaju zbog "lihvarskih" kamata. "Vrlo smo rizična država, što mora da se plati - kroz cenu kapitala, odnosno ‘nepopularno’ visoke kamate. One su, međutim, prepolovljene u poslednjih godinu dana. Naravno, mogle bi biti još niže, ali i ‘rizičnost zemlje’ morala bi da se smanji, što bi znatno umanjilo i troškove neminovnog dodatng osiguranja", brani svoju branšu.

"Nije, dakle, problem u bankarskom sektoru, koji je, verujem, sasvim ospoosobljen da doprinosi ekonomskom rastu, nego u nedostatku ekonomske vizije na nacionalnom nivou i pratećih (ekonomskih) programa. Budžet nam je, naime, i dalje glavna finansijska snaga u državi, a ne - privatna inicijativa. A država bi trebalo ne da se svuda upliće, nego da stvara povoljni, stabilni ekonomski ambijent. Drugim rečima: Nemoj da mi daješ lovu, nego šansu da je sam zaradim, a ti mi pomozi u tome. Ovako se ne podstiče ekonomski rast", uzbuđuje se prvi put tokom razgovora.

"Hladi" se navođenjem činjenice da, u međuvremenu, njegova banka, kao i ceo sektor, dobro posluju. "Bankarstvo je skup sport, ali, uprkos tome što još uvek posluje sa svega 50 odsto kapaciteta, prošle godine je zabeležen ukupan dobitak, a pozitivni pomaci očekuju se i u budućnosti", opušteno skida teget sako.

Jazz Rock

"Ma, posao mi nalaže da stalno ‘istrčavam u dresu’ koji čine ‘sako, mašna, tašna’. Inače, više volim da u garderoberu imam nekoliko kvalitetnih odela koja neće izaći iz mode već naredne sezone nego 50 loših", lako opušta čvor kravate i "domaćinski" uživajući zagleda u kotlić sa gulašem i činiju punu rezanaca sa sirom, koje nam je poručio. "Nisam probirljiv u pogledu hrane. Ali, uživam u lepo osmišljenom jelu, kao ovom u ‘Salašu’". Ne kuva, ali je, kako kaže, za "penziju" nakupovao gomilu kuvara.

"Nadam se da ću tada mnogo više uživati i u muzici. Sanjam o tome da na Steinway klaviru sviram Herbi Henkoka. Mada i sada posedujem opremu koja daleko nadilazi moje muzičko umeće". Lekić je, inače, završio i muzičku školu: svira klavir, gitaru i usnu harmoniku. Omiljeni mu je žanr džez-rok, ali i bluz, posebno B.B. King i Erik Klepton. "U kolima slušam i muziku koju voli i moja 20-godišnja kćerka, na primer Cardigans, ali ne podnosim ‘tehno’. Da sam muzičar, voleo bih, međutim, da sam Sting", mašta prezaposleni bankar.

Radno vreme mu traje od 10 do 12 sati dnevno. U čemu je problem? "Živimo u neorganizovanom sistemu, pa moram mnogo više da radim, jer sve zavisi samo od sposobnog pojedinca, dok se svi ostali ‘šlepaju’". Stigao je, ipak, da ode na ovogodišnji muzički festival Exit. Zbog posla, inače, uglavnom putuje u Beč, gde je centrala Volksbank, a najčešće je u Austriji i zato što uživa u skijanju, zbog čega se mnogo puta nađe i na Kopaoniku. "Ne volim ‘prženje’ na plaži, pa bih, da nije porodice, i letovanja provodio na planini", kaže.

Kada se sa posla i putovanja vraća "kući" - to je stan od 85 m2 na beogradskoj Slaviji. Pa, i nije nešto spektakularno. "I ljudi sa manjim prihodima od mojih mogu sebi to da priušte, a ja zaista ne čeznem za vilama na Dedinju", vraća "return" kao da igra svoj omiljeni tenis. "Daleko od toga da sam bogat. Osećam se kao dobro plaćeni bankarski činovnik", objašnjava svoje imovinsko stanje Lekić. "Jednostavno, prihodi mi dozvoljavaju da ne razmišljam o tome da li, recimo, mogu sebi sebi da priuštim izlazak u restoran sa prijateljima, nove cipele, zimovanje... Ali, to su standardi nestale srednje klase iz sedamdesetih i osamdesetih godina".

Naravno, ne spada u kategoriju "tranzicionih gubitnika". "Ali", ističe, "nisam ni ‘tranzicioni dobitnik’. Naprosto, trudio sam se da svo ovo vreme, svojim profesionalizmom, stalno držim nos iznad vode. Neki moji prijatelji su se, u međuvremenu, obogatili, a još više njih spalo je na sam rub egzistencije", spada mu osmeh s lica.

Politika ga, međutim, danas ne zanima. Čudno. Jer, mnogi ga pamte kao klavijaturistu "Monetarnog udara", čiji je lider i ritam-gitarista bio Mlađan Dinkić, sadašnji ministar finansija. U "Slobino vreme" to je predstavljalo eksplicitni politički angažman. "Bila je to, zapravo, želja da, zajedno sa ostalim članovima benda - inače, uspelim u svom poslu - pokažem da postoji i drugačija Srbija od one ozloglašene".

Ratna hirurgija

Zašto zajedno ne sviraju i dalje? Neko vreme zagleda u svoju vinsku čašu. Zatim odgovara: "Neophodne su nam radikalnije promene. Poput ‘ratne hirurgije’: Seci ruku da bi spasao živu glavu. A da je bolno, bolno je. Ovako ispada da su najpametniji oni koji ne izlaze ne izbore", kaže i diskretno daje do znanja da mu više nije do ćeretanja.

Ulazimo u njegov Audi 6. "Službeni je. Šta će mi vlastiti?", pravda se. Parkira se ispred zgrade njegove Volksbank, okružene brojnim zdanjima ostalih banaka i kompanija koje "drže do sebe". Srpski Menhetn na Novom Beogradu? "Srbija je, ipak, zemlja neiskorišćenih šansi i potencijala koje ne zna da podeli sa svetom", zaključava automobil Lekić.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu