Lena Bogdanović, glumica - Diploma za čekaonicu!

Lena Bogdanović (Foto: mozzart sport)

Za porodicu šarmantne Lene Bogdanović, sve popularnije glumice koja je još jedan u nizu izdanaka novosadske škole glume, slobodno se može reći da je umetnička od glave do pete. Otac Dušan je odavno stekao reputaciju renomiranog novinara, majka, po profesiji mikrobiolog, pronašla je sebe u svetu mode i estetike, dok joj je jedan ujak vajar, drugi reditelj, a treći lekar specijalista sportske medicine kome su pisanje pesama i oslikavanje ikona omiljeni hobi. Za sferu muzike pobrinula se sestra od ujaka Senka Soldatović koja je operska diva. U takvom okruženju, kad je došlo vreme, uopšte joj nije bilo lako da prelomi i izabere životni poziv

– Odrasla sam u okruženju filmova i filmskih publikacija. Imala sam nekoliko maminih albuma koje je pravila kao devojčica. U njih je lepila slike tadašnjih glumica, poput Merilin Monro, Brižit Bardo, Marlen Ditrih, Rite Hejvort... Na taj način sam postala fan filmova iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Takođe, odrastala sam i uz pozorište. Baka i deka još od prvog razreda osnovne škole vodili su me na pozorišne i baletske predstave. A baka i deka sa očeve strane živeli su u u Barandovu, u bivšoj Čehoslovačkoj, blizu filmskih studija, tako da sam poželela da studiram filmsku režiju u Pragu. Ipak, na kraju sam se odlučila za glumu – započinje Lena Bogdanović razgovor za MOZZART Sport.

Da li je bilo ikakve "opasnosti" da se posvetiš nekoj drugoj profesiji?

– I te kako je bilo i zato sam se tek u četvrtoj godini srednje škole fokusirala na glumu i pozorište. Kako sam završila Karlovačku gimnaziju, prevodilački smer, bila sam vrlo zainteresovana za jezike i lingvistiku, kao i za novinarstvo. U širi izbor, takođe, ulazilo je studiranje istorije.

U kom periodu studija si počela da brineš hoće li pored žestoke konkurencije biti uloga za tebe?

– Diplomirala sam na novosadskoj akademiji u klasi Branka Pleše koji je bio intelektualac i erudita par ekselans. Posle jednog veoma uspešnog ispita u Srpskom narodnom pozorištu, sa predstavom "Vašar taštine", moje kolege sa klase i ja, poneseni ovacijama publike, malo smo uzleteli. E Branko nas je onda okupio u jednoj prostoriji, zajedno s roditeljima, i saopštio nam da 80 odsto predstave nije ništa valjalo! Rekao je kako je teško vreme, da posla neće biti za sve i da bi trebalo da razmislimo o upisivanju još jednog fakulteta. To spuštanje na zemlju dosta nam je značilo, jer smo naučili da cenimo dobijeni posao i trudimo se da ga uradimo na najbolji mogući način.

(Foto: mozzart sport)

Koliko dugo si čekala taj prvi posao?

– Fakultet sam završila pre roka i odmah dobila angažman u Pozorištu mladih iz Novog Sada, da bih nešto kasnije prešla u Srpsko narodno pozorište. Imala sam sreće u tom prvom, najosetljivijem periodu, neposredno po okončanju studija. Posle je sve išlo u amplitudama, što znači da ili sam imala posla preko glave ili ga jedno vreme uopšte nisam imala. A svi bismo mi voleli da nam posao bude ravnomernije raspoređen. To vreme bez angažmana koristim za usavršavanje nekih stvari i poboljšanje obrazovanja.

Kad ih već pomenu, jesu li pošteni ovi naši kastinzi, s obzirom na navodno postojanje tih čuvenih klanova?

– Smatram da se ne može loše govoriti ni o takozvanim klanovima, ukoliko se na okupu nađe grupa ljudi koji se druže i isto misle. Kao takvi, oni se okupe oko neke ideje i jedni drugima pronalaze poslove. E sad, nevolja je ako samo nekoliko takvih družina radi i uloge se dele po inerciji. Što se tiče kastinga, mislim da ih kod nas ima malo. Verovatno iz razloga što reditelji i scenaristi unapred znaju ko će dobiti glavnu ulogu. Mnogo mi je žao što u pozorištima nema audicija, jer bi to osnažilo konkurenciju. U slučaju da dođe do novog zakona o pozorištu, te audicije će se podrazumevati, kao što se podrazumevaju svuda na svetu.

Šta misliš, da li je fer prema tim mladim ljudima – koji sanjaju pozorišnu i filmsku slavu – to što ima toliko glumačkih fakulteta, iako je jasno kao dan da će raditi samo pravi srećnici?

– Glumačkih škola i akademija, nažalost, ima baš mnogo. Kažem "nažalost" zato što njihov broj ne prati istovetan broj privatnih pozorišta i trupa, odnosno mogućnosti da se radi. Naša pozorišta svake četvrte godine nekoga zaposle. Zanimljivo je da za razliku od nas Hrvati imaju samo jednu Pozorišnu akademiju i mislim dva isturena odeljenja u Osijeku i Splitu koji godišnje izbace desetoro glumaca. Oni, pritom, imaju znatno više posla i više zarađuju od nas.

Jesi li se bavila sportom u mladosti?

– Osim što je moja porodica umetnički nastrojena, ona je i veoma sportska. Moj otac Duško je igrao hokej u Vojvodini i bio reprezentativac. Još se bavio fudbalom i trenirao vaterpolo. A moj deda Jovan je bio tehnički direktor FK Vojvodina i samim tim kroz našu kuću su prolazili brojni igrači i treneri. I dan-danas smo kućni prijatelji s Vujadinom Boškovim i njegovom suprugom Jelenom. I drugi deda, Dušan, bio je veliki ljubitelj sporta i kad sam bila kod njega i bake, gledala sam mnogobrojne sportske događaje. Što na televiziji, što na samom stadionu.

Sve je to u redu, samo ne reče da li si nešto trenirala?

– Jedno kratko vreme, na dedin nagovor, trenirala sam tenis. Monika Seleš je u to vreme na tenis placu trenirala sa ocem i često smo je gledali. Videlo se odmah da će napraviti veliku karijeru. Meni je tenis bio malo muškobanjast sport i zato sam se okrenula baletu kojim sam se dugo bavila. Danas sam posvećena vežbanju pilatesa, fitnesu i teretani.

Zvezda ili Partizan?

- Zvezda! Naravno, posle Vojvodine, a jedno vreme sam bila fan novosadskih Kanarinaca. To je tada bila fora. U jednom periodu sam intenzivno pratila italijansku ligu.

(Foto: mozzart sport)

Imaš li u Beogradu omiljena mesta za izlazak?

– Najviše volim da šetam po gradu, dok mi neko zelenilo i priroda baš ne imponuju. Nedavno mi je majka bila u poseti i odšetale smo jednu dobru turu, sigurno pet-šest kilometara. Ranije sam volela veća, bučnija mesta, a sad više volim manje lokale, gde mogu da se ispričam sa ljudima. Kafane, tačnije restorani, dolaze u obzir samo preko dana, radi nekog ručka. Loše se uklapam u ambijent s kafanskom muzikom.

Narodnjake, izgleda, niti voliš, niti preferiraš, što bi rekao Đole Balašević u ovoj novoj pesmi?

– Naprosto, nikada se u našoj kući nije čula narodna muzika, nego Pink flojd, Rolingstonsi i slično. Obožavala sam Azru, Riblju čorbu, Bajagu, posle čega sam uživala u muzici "Paket aranžmana", odnosno novog talasa koji su predstavljali Idoli, EKV, Brejkersi... U Novom Sadu sam se i družila sa pojedinim muzičarima poput Milana Mumina iz Lav Hantersa koji je naš kućni prijatelj. Zanimljivo da sam kod Nebojše Čonkića, pevača Pekinške patke, išla na privatne časove iz matematike, pošto sam želela da budem "vukovac".

U kolikoj meri pratiš televiziju?

– Veliki sam "televizoman" i "novinoman". Skroz sam medijski tip. Televizor mi je stalno uključen i posebno ga volim zbog divne sprave po imenu daljinski upravljač. Pratim strane kanale, malo radi usavršavanja jezika, a malo zbog zanimljivih emisija. Što se tiče novina, još uvek praktikujem da ih kupim na trafici, a ne da ih čitam na netu. To nije to. Stekla sam naviku da kupujem lokalnu štampu. Na primer, kad sam radila u Zagrebu tri meseca, uredno sam čitala tamošnje novine, kad sam bila u Sarajevu – sarajevske, a kad sam bila na letovanju u Jordanu, kupovala sam tamošnje časopise. Jednostavno, volim da znam šta se dešava oko mene.

PRODUCENTSKI DEBI U "PLAVOM VOZU"

Gde publika može da te vidi u poslednje vreme?

– U mom matičnom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu igram u predstavi Dejana Mijača "Zojkin stan", od Mihaila Bulgakova. Odigrala sam jednu od glavnih uloga u novom filmu Dinka Tucakovića "Doktor Rej i đavoli". Sa ovim ostvarenjem smo zatvorili ovogodišnji FEST i išli tokom leta na nekoliko festivala. Ostvarila sam i prvi producentski angažman u filmu "Plavi voz" koji je kao serija u tri epizode prikazan na RTS i imao je ogromnu gledanost. I konačno ima me u novim epizodama serije "Žene sa Dedinja", gde tumačim lik moderne, samohrane majke koja se bori za život u muškom svetu. Vrlo sam ponosna na tu ulogu.

PO UKUSU ITALIJANSKIH FILMADŽIJA

Brzo si dobila priliku da zaigraš za stranu produkciju. Je l’ za italijanske filmadžije možda bilo presudno to što ličiš na Moniku Beluči?

– A-ha-ha... Ne. Jednostavno sam se pojavila na kastingu i dobila ulogu. Zasigurno je tome doprinelo i moje poznavanje stranih jezika. Uglavnom, ta saradnja sa Italijanima traje i dan-danas i veoma sam zadovoljna zbog toga.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :