Plastične kese - istine i zablude

(Foto: parkagroup.com)

Od vremena kada je proizveden prvi sitnetički makromolekul početkom XX veka i kada je počeo razvoj tehnologija koje su dovele do široke primene plastike u svakodnevnom životu, plastika je postala tema o kojoj se priča i u kojoj istine smenjuju zablude.

Od verovanja da za plastiku nema budućnosti do činjenice da smo danas okruženi palstičnim predmetima prošlo je jedva stotinak godina. Iako danas gde god pogledamo i pogled se zaustavi na nekom plastičnom predmetu, mnoga pitanja nisu dobila svoje jasne odgovore. Savremeni svet u svakodnevnoj borbi za profitom kao da nema vremena, a ponekad ni želje da neke stvari sagleda do kraja i iz svih uglova.

Kada je reč o plastici, u poslednje vreme, u okviru brojnih kampanja koje se opravdano vode u cilju zaštite prirodne sredine, veoma su veliki napori učinjeni od strane nekih interesnih grupa koje se trude da uvere svet kako neke vrste proizvoda načinjenih od sintetičkih polimera treba trajno zaboraviti i pri tome nude neka nova rešenja koja su dosta skuplja od trenutno postojećih. I nije problem što nude nova rešenja skuplja od postojećih, već u tome što se pri tom služe neistinama.

Počevši od priče da je predmetima od sintetičkih polimera potrebno 400 godina da bi se u prirodi spontano razgradili do priča kako primenu takvih predmeta treba zabraniti, svedoci smo i u našoj zemlji uveravanja da se problem otpada može rešiti zabranom korišćenja plastičnih kesa za pakovanje koje dobijamo ili kupujemo u prodavnicama.

A istina je drugačija.

Pre svega, treba imati na umu da ukupan otpad koji nastaje proizvodnjom i upotrebom plastičnih kesa predstavlja svega nekoliko procenata od ukupno stvorenog otpada u svetu. Dakle, svojom količinom, ova vrsta otpada ne zaslužuje toliku pažnju i ne bi trebalo da je u žiži interesovanja.

Međutim, to ne znači da o problemu plastičnog otpada ne treba voditi računa. Naprotiv. Ali tome treba prići na pravi način.

Potpuno su neopravdane i netačne tvrdnje da plastične kese predstavljaju pretnju prirodnoj sredini i živom svetu.

Po svojoj prirodi plastika nije otrovna niti je na bilo koji drugi način materijal koji bi trebalo da izaziva zabrinutost. Međutim, problem je u nemarnom odnosu ljudi koji ove kese odbacuju i one se slobodno šire po okolini, te ih vidimo svuda oko sebe: na ulicama, po ogradama, u granama drveća, na obalama reka, u morima i okeanima.

U nastojanju da se ovaj problem prevaziđe ljudi od struke krenuli su različitim putevima.

Jedni su pomislili da je budućnost u korišćenju biopolimera – polimera koji nastaju od organskih, biorazgradivih sirovina i koji su i sami biorazgradivi i posle upotrebe se razgrađuju kao bilo koji prirodni organski proizvod.

Drugi su krenuli sa razvojem plastičnih materijala koji se određenim tehnološkim postupcima mogu razložiti i tako se došlo do proizvoda koji se razgrađuju postupkom kompostiranja.

(Foto: parkagroup.com)

I dok i jedni i drugi polaze od toga da danas postojeće plastične proizvode treba potpuno zameniti biopolimerima ili kompostabilnim materijalima, jedna grupa stručnjaka je krenula sopstvenim putem nastojeći da postojeće polimere učini razgradivim.

Tako je došlo do pojave različitih aditiva koji, dodati klasičnim polimerima, dovode do promena u makromolekulima polimera koje vode ka razgradnji.

Ta razgradnja ponekad ide samo do toga da se plastični proizvod fragmentira, usitni na male delove, te se tako mnogostruko smanji količina plastičnog otpada u smislu zapremine i prostora koji taj otpad zauzima.

Međutim, postoje i aditivi koji polimerni lanac toliko usitne da on, na kraju, dobija osobine organskog molekula koji postaje hrana biološkim organizmima. Ovo praktično znači da jedna plastična kesa, kada više nije u upotrebi, bilo da je odbačena u prirodu ili se nalazi na smetlištu, u prisustvu svetla, kiseonika i toplote, prvo počne da se cepa u delove koji postaju sve sitniji, a onda u jednom trenutku ti delovi postaju privlačna hrana bakterijama koje se nalaze svuda oko nas i koje počinju njima da se hrane. Na kraju, od plastične kese ne ostane ništa osim produkata biorazgradnje, a to su ugljen dioksid, voda i bio masa – humus, koji je toliko potreban osiromašenoj i ispošćenoj obradivoj zemlji.

Proizvođači naročito kompostabilnih polimera veoma su agresivni u svojim nastupima na svetskom tržištu, pokušavajući da uvere svet kako je njihovo rešenje najbolje. Pri tom koriste se različitim metodama lobiranja i na najvišim nivoima vrše pritisak da se zabrani primena svih drugih rešenja za rešavanje problema plastičnog otpada.

U nedostatku znanja, u raznim sredinama, predstavnici vlasti donose odluke koje često nisu u najboljem interesu zajednice za čiji razvoj i blagostanje su odgovorni. Tako imamo odluke da se zabrani upotreba plastičnnih kesa od sintetičkih polimera, pritisak na proizvošače da koriste kompstabilne materijale, da umesto kesa ljudi koriste papirne ili tekstilne vreće...

A pri tom zanemaruju sledeće činjenice:

- Za proizvodnju plastične kese od sintetičkih polimera utroši se mnogostruko manje energije nego što je potrebno za proizvodnju papirne kese,
- Proizvodnja papira je izuzetno prljava tehnologija koja veoma teško zagadjuje prirodnu sredinu, što nije slučaj sa proizvodnjom plastike,
- Papirne kese nemaju mehaničke karakteristike koje imaju plastične i nekada ih je potrebno koristiti više za istu potrebu,
- Mnogostruko su veći troškovi u distribuciji papirnih kesa u odnosu na one vezane za distribuciju plastičnih,
- Kada se radi o kompostabilnim polimerima, kese od ovih materijala ne razgrađuju se spontano u prirodi – potrebno je industrijsko postrojenje u kojem će se taj postupak izvršiti,
- Čak i u najrazvijenijim zemljama, u kojima je već veoma dobro organizovano postupanje sa otpadom i gde se vrši razdvajanje prilikom sakupljanja, velike količine kompostabilnih polimernih proizvoda završavaju na deponijama i tamo ostaju trajno...

Zato treba naglasiti da proizvodnju plastičnih kesa ne treba zabranjivati, ali treba ohrabrivati proizvođače da u proces uvedu upotrebu specijalnih aditiva koji spadaju u grupu okso-biorazgradivih aditiva. Ovi aditivi ne zahtevaju nikakve modifikacije u tehnološkom procesu i ne ugrožavaju ni postupak reciklaže (kompostabilni polimeri ne omogućavaju reciklažu). U zavisnosti od samog proizvoda i količine aditiva, postupak razgradnje može početi ranije ili kasnije ali može biti potpuno kontrolisan i usaglašen sa normama koje se postavljaju. Ovde više ne govorimo o proizvodima koji će u prirodi ostati nepromenjeni u narednih 300-400 godina (i ovo je samo jedna od pretpostavki jer još nije prošlo ni dvestotine godina od pojave sintetskih polimera i niko stvarno ne zna koliko vremena je potrebno za razgradnju), već o periodu od nekoliko meseci do nekoliko godina. Pri tom, ove kese potpuno će se razgraditi i to biološki.

(Foto: parkagroup.com)

A ono što je najlepše u čitavoj priči je to što sve ovo ne odnosi se samo na plastične kese.

Naprotiv, primenom istih aditiva za okso-biorazgradnju i predmeti kao što su velike vreće za sakupljanje smeća, plastične korpice za hranu u supermarketima, plastične čaše, boce, poljoprivredne folije ("malč"), gajbe, pelene, krpe za prašinu i mnogo drugih proizvoda mogu se proizvesti tako da se nakon upotrebe potpuno biološki razgrade.

I zato, dok u našoj sredini svest o postupanju s otpadom, procedure za razdvajanje smeća i odnošenje na organizovane deponije ne dostigne nivo potreban za jedan kulturan život dostojan čoveka, ne treba nepromišljenim odlukama prisiljavati proizvođače plastičnih predmeta na skupa rešenja koja samo delimično rešavaju problem. Postoji i jeftinije i efikasnije rešenje – primena okso-biorazgradivh aditiva.

Istine i zablude

Na seminaru održanom 27. septembra u Beogradu, pod nazivom "Ekološki održiva plastična ambalaža: Stanje i trendovi", u organizaciji Društva inženjera plastičara i gumara (IPG) bilo je i nekoliko predavanja koja su za cilj imala dalju promociju kompostabilne plastike i plastike zasnovane na biopolimerima.

Uvaženi predavači iz Italije trudili su se da nas uvere da je budućnost isključivo u "bioplastici" koja se razlaže kompostiranjem.

Osim što smo tokom diskusije uspeli da ipak ukažemo na jezički problem i konfuziju koju stvaraju razni predavači kada govore o "bioplastici", imali smo opet priliku da čujemo kako degradacija u prisustvu okso-biorazgradivih aditiva ne daje efekte. (Međutim, nisu nam rekli da se i na tržištu Italije i dalje prodaju okso-aditivi – naš principal od nedavno ima novog distributera na tom tržištu koji već prodaje aditive u količinama daleko većim nego što to radimo mi ovde u Srbiji, a što je i razumljivo imajući u vidu razlike između ova dva tržišta).

To je samo još jedna neistina koju proizvođači tih materijala poslednjih nekoliko godina pokušavaju da namentnu u javnosti.

Iako smo tokom diskusije, čini mi se, uspeli da ukažemo da delovi predavanja koja smo čuli nisu bili korektni, ni sasvi tačni, mislim da ovome treba posvetiti pažnju i učiniti napore da ne dozvolimo da takve inicijative prođu nezapaženo. Posledice mogu da budu vrlo velike i pre svega štetne.

Štetne po interese:
- proizvođača aditiva (ovo je najmanje važno svima osim samim proizvođačima),
- proizvođača plastične ambalaže i
- po prirodnu sredinu (po značaju i najvažnije).

Ne bih obrazlagao interese proizvođača aditiva – to je jasno svima.

Osvrnuo bih se na interese proizvođača plastične ambalaže i prirodnu sredinu.

(Foto: parkagroup.com)

Negativna kampanja, ako prođe bez reakcije i ako ne bude suzbijena argumentima, može da dovede do zabrane proizvodnje i upotrebe plastične ambalaže koja u sebi ima aditive.

Ukoliko bi se dogodio slučaj iz prethodnog stava, prirodna sredina bi ostala bez ikakvog načina da se reši novih količina plastičnog otpada, obzirom da se kompostabilni materijali ne razlažu spontano u prirodnoj sredini. Uz to, čak i tamo gde postoje postrojenja za kompostiranje, rezultat tog procesa je pretvaranje plastike u gas CO2 (ugljendioksid) koji doprinosi povećanju efekta "staklene bašte" i ni malo ne doprinosi poboljšanju kvaliteta zemljišta (što je slučaj kod okso-biorazgradnje jer je jedan od krajnjih produkata biomasa – humus).

Uz to, ovde se javlja i problem reciklaže, kojeg praktično nema kod primene okso-biorazgradnje kao mehanizma razgradnje plastične ambalaže.

Zbog svega ovoga verujem da treba da učinimo napore da svest o značaju okso-borazgradivih aditiva i pozitivnim osobinama ambalaže proizvodene korišćenjem aditiva postane deo naše stvarnosti i treba načiniti korake ka tome da ne samo kese tregerice budu sačinjene od takvog materijala već i mnogi drugi ambalažni proizvodi jer i drugi plastični predmeti mogu postati biorazgradivi, a da to ne utiče na promene u samom procesu proizvodnje, ne povećava mnogo troškove proizvodnje i dovodi do smanjenja zagadjenja okoline.

Mi smo se, kao firma, do sada trudili da maksimalno podržimo uvođenje ove vrste aditiva na naše tržište i vrlo smo zadovoljni do sada ostvarenim rezultatima. Zadovoljstvo je tim veće što smo počeli prodaju na teritoriji KiM gde je otpočeo proces pravne regulacije ove oblasti na način koji je vrlo sličan onome što je urađeno kod nas u Srbiji. Očekujem da ovih dana dobijem prve uzorke kesa sa našim aditivom koji će biti ispitani u laboratoriji u Novom Sadu. Nadamo se da će naši napori uroditi plodom i da ćemo uskoro videti i neke rezultate u BiH (održali smo jednu prezentaciju u Privrednoj komori u Banja Luci). Međutim, kao što sam pomenuo gore – i drugi predmeti od plastike mogu postati biodegradabilni i mislim da dolazi vreme da se angažujemo i u tom pravcu. Nadamo se da će u dogledno vreme biti mnogo više proizvoda na našem tržištu upakovano u ammbalažu na kojoj će se videti naziv našeg aditiva (AddiFlex HES) ili ime našeg principala koji proizvodi ovu vrstu aditiva (Add-XBiotec).

Jedan od gostiju iz inostranstva, tokom diskusije, istakao je činjenicu da Republika Srbija u ovom trenutku ima najnapredniju zakonsku regulativu koja se bavi ovom problematikom u čitavoj Evropi. Naime, našim propisima predviđena je naplata takse na proizvodene ili uvezene plastične kese za prodavnice (tregerice) i to tako što su naplate takse oslobođene kese proizvedene od biopolimera, dok je za kese koje u sebi sadrže okso-biorazgradive aditive predviđena taksa od približno 10 EUR po toni proizvedenih ili uvezenih kesa. Proizvođači kesa koji ne koriste biopolimere ili okso-aditive obavezani su ovom uredbom da plate taksu od oko 200 EUR po toni kesa. Na ovaj način, naši propisi su omogućili proizvođačima kesa da sami izaberu njima najprihvatljivije rešenje.

Imajući u vidu da okso-aditivi svojom cenom vrlo malo učestvuju u troškovima proizvodnje, jer ne remete i ne menjaju tehnološki postupak proizvodnje, a da u kombinaciji sa mineralnim puniocima mogu da doprinesu većoj proizvodnosti, jasno je da bi svaki proizvođač plastičnih kesa trebalo da vidi svoj interes u tome da koristi okso-aditive i time doprinese rešavanju problema plastičnog otpada u našoj okolini.

Istakao bih na kraju da je primena okso-aditiva u našoj zemlji, i pored velike skepse u početku, zaživela i da se, prema podacima kojima raspolažem, trenutno više od 80% kesa tregerica proizvodi korišćenjem nekoliko različitih kvalitetnih aditiva koji su prisutni na našem tržištu. Međutim, na tržištu su se pojavili i aditivi koji samo usitnjavaju plastiku ali usitnjeni delovi plastike ostaju nepromenjeni za sva vremena. O ovome bi trebalo da povedu računa inspekcijski organi i ovlašćena labortorija u Novom Sadu koji su zaduženi za kontrolu primene i sprovodjenja uredbe o naplati ekološke takse na kese.

Nama u Srbiji, gde svest o postupanju sa otpadom još uvek nije ni blizu potrebnog nivoa, gde se tek uređuju tokovi postupanja sa otpadom, još dugo će biti potrebno rešenje koje nude aditivi za okso-biorazgradnju jer je to ekonomski, tehnološki i ekološki opravdano rešenje.

(Autor teksta je Lazar Stanojević, direktor firme "Parka")