Ognjen Amidžić, TV voditelj i muzičar - Nikad ne reci nikad!

(Foto: mozzart sport)

Od najranije mladosti se Ognjen Amidžić iz petnih žila trudio da pobegne od novinarstva, ali je na kraju, ispostaviće se, na opšte oduševljenje većeg dela nacije, potpisao "kapitulaciju" i uzeo mikrofon u ruke. Popularni TV voditelj i muzičar za MOZZART Sport govori o rukometu koji ga je uzeo pod svoje u mlađim danima, kako je gradio karijeru na medijskoj sceni, žestokom tempu života koji je sebi nametnuo…

Moglo bi se reći kako su za ogromnu popularnost koju danas uživa kao autor "Ami Dži šoua", koji se već četiri godine prikazuje na TV Pink, zaslužne "tužne devedesete godine" jer da nije bilo njih, Ognjen Amidžić bi sigurno bio gost naše rubrike "Stvari lagane" u kojoj bi potanko opisivao kako je, ponet mitom o šabačkim rukometnim vanzemaljcima, nastavio tamo gde je Zlatko Portner stao.

- U startu sam znao da neću krenuti stopama svog oca, koji se bavio informativnim, a u velikom delu i sportskim novinarstvom. Od malih nogu sam bio uz njega i mnogo toga me naučio. Međutim, mene su već tada privlačile neke druge stvari, imao sam drugu vrstu energije. Pre svega, palio sam se na muziku i trenirao rukomet – započinje Ognjen Amidžić razgovor za MOZZART Sport.

Da li je tačno da si važio za opasno talentovanog rukometaša?

- Glupo je da govorim sam o sebi, ali je činjenica da je ta moja generacija bila veoma dobra.

Na kojoj poziciji si igrao i ko ti je bio trener?

- Bio sam srednji bek. Imao sam više trenera. Da krenem od legende Đoke Petrovića koji je stvorio čitavu plejadu igrača i praktično pokrenuo tu šabačku rukometnu priču. Kasnije sam radio s Jerotićem i Đorđem Rašićem. Metaloplastika je u to vreme harala Evropom i bilo je sasvim logično da imamo najbolju školu.

Šta te je krasilo kao igrača?

- Prvenstveno finte i proigravanja. Naravno, umeo sam i te kako dobro da šutnem iz koraka. Iz tog razloga nije slučajno što sam sa 15 godina bio pozvan na pripreme seniorskog tima.

Sećaš li se imena pivotmena koga si "hranio" loptama?

- Kako da ne, bio je to Boris Ković koji je kasnije s dosta uspeha igrao u Partizanu i Sloveniji. Saigrači su mi još bili golman Stojinović koji je internacionalac u Francuskoj, zatim Milan Manojlović koji je posle otišao da igra u Portugal, zatim Milinović koji je jedno vreme igrao u Temerinu. U toj mojoj sjajnoj generaciji igrao je čak i Vladimir Beli Petrić iz Valjeva.

Jesi li ikad zažalio što si prekinuo da treniraš?

- Jesam, pogotovo što sam rukomet ostavio bez nekog pravog razloga. Zapravo, za sve je kriv dolazak devedesetih koje su donele eroziju svih normi, kvaliteta, kriterijuma... Rukomet sam trenirao od svoje devete godine i to ne razmišljajući da na njemu zaradim, nego što sam ga iskreno voleo. Sve to što se tada desilo u društvu, mnogo me razočaralo...

Kad ti je tačno "kliknulo" da batališ sport?

- Cela ta 1994. godina je bila užasna. Sankcije, nemaš gde da treniraš, hladna hala, rasulo na sve strane. I u jednom trenutku, osetio sam da tu ne pripadam. Možda bi sve bilo drugačije da smo imali nekog psihologa koji bi nam dao pravi savet kako da se u tim okolnostima ponašamo. Da li da nastavimo da treniramo i čekamo bolje dane, da li da upišemo fakultet ili nešto treće. Uglavnom, bacio sam loptu i nikada više nisam otišao na trening.

Koji potez si sledeći povukao?

- Upisao sam studije istorije u Beogradu i dogurao do apsolventa. Položio sam najteže ispite, Stari vek i Pedagogiju, da bi me onda prvo radio, a posle i televizija, uzeli pod svoje.

U kojoj redakciji si započeo karijeru?

- Krenuo sam od Radija 202 i ubrzo prešao na RTS, gde sam bio član i zabavne i sportske redakcije. Radio sam priloge za Dnevnik, Sportski pregled i Indirekt. Rečju, učio sam zanat. Ipak, bilo je nezahvalno u to vreme raditi na državnoj televiziji i stoga sam se nadao dolasku promena. Čekao sam godinu dana posle 5. oktobra, ništa se nije dogodilo, i tada sam odlučio da pređem na Pink. Eto, ta priča traje 11 godina.

(Foto: mozzart sport)

Kreativnosti ti nikada nije manjkalo. Može li se reći kako ti je prva dobra ideja prokrčila put ka vrhu?

- Uvek sam imao ideja i upravo ta moja avangardnost došla je do izražaja na Pinku. Bošku Jakovljeviću i Aleksandri Jeftanović se dopala moja ideja o Jutarnjem programu koji bih vodio u pidžami. Odmah smo seli za sto sa Željkom i Milicom i dogovorili se bukvalno za deset minuta. Dali su mi odrešene ruke i ta moja vizija je zaživela, posle čega sam sa ništa manjim uspehom radio niz drugih emisija.

Izuzetno veliku gledanost dostigao si sa "Ami Dži šouom". U čemu je tajna uspeha?

- Možda u tome što ga tokom minule četiri godine stalno unapređujemo i modifikujemo da ne bi ništa bilo isto. Evo, između ostalog, u četvrtoj sezoni smo krenuli, kao Amerikanci, s nešto kasnijim večernjim prikazivanjem od 23 sata.

Gledaoce je lik Oskara osvojio za tili čas. Jesi li očekivao tako nešto?

- Taj lik je nastao potpuno spontano i brzo iz nekog našeg internog zezanja koje traje godinama u tom fazonu. E kad je startovao "Ami Dži šou", ukazao se prostor da ubacimo nešto novo i izbor je pao na Oskara koji je smušen u vremenu i prostoru. Jedino je bio problem gde da ga zapakujem, a osnovna ideja je bila da ga ubacim u priču s ljudima koji nisu za zezanje. Iz sezone u sezonu i on je evoluirao, pošto su ubačeni neki novi momenti.

Iskreno, da li si u jednom momentu pomislio kako ćeš ostati u "senci" Oskara?

- Naravno da ne. Dovoljno dobro poznajem televiziju i znam da je aktuelno sve što je novo i drugačije, što pomera stvari.

Odakle se pojavio taj talenat za glumu?

- Ma ja sam to odradio kao naturščik u jednoj potpuno naturalnoj priči. Za glumu je, prema mom mišljenju, najvažnije da što manje glumiš nešto jer u tom slučaju bolje odradiš posao.

Ispred kamera si kasnije stao i u seriji Ljubav, panika, navika i filmu Crni Gruja...

- Dobro, to su sitna pojavljivanja u serijama koje realizuju ljudi iz kuće. Recimo da su to bila ekskluzivna gostujuća zezanja.

Jesu li ti u međuvremenu porasli glumački apetiti?

- Ne, ne, mada sam imao ponudu za jedan film koji je počeo da se snima i, nažalost, prekinut je na pola urađenog posla, usled produkcionih razloga. To je za mene bilo simpatično iskustvo.

Ali zato s muzikom stvari stoje drugačije. Kakve planove kuješ s Flamingosima?

- Muzika je Madžgaljov i moj hobi ili, da budem precizniji, profesionalni hobi u kojem uživamo. U proteklom periodu smo bili prezauzeti, tako da smo uspeli samo da u junu 2011. izbacimo pet novih pesama u vidu A strane ploče i zavrtimo ih malo po radio-stanicama.

Kako nastaju vaše pesme, da li ste kompletni autori?

- Izvorne ideje su naše. Uzmemo akustičnu gitaru u ruke i to je to. Pesme stvaramo i namenski, ima i toga. Pritom dobijamo pomoć od Kona i Graje, prijatelja koji su nas i uveli u tu muzičku priču.

Da li si zadovoljan koliko si proteklih godina sačuvao privatnost od dugačkih pipaka medija, prvenstveno onih žute boje?

- Ono što je u moći čoveka, on pokuša da iskontroliše. Što se tiče žute štampe, zaista im ne dajem povoda da se bave mnome. Poenta je možda u činjenici da mnogo radim i da su moja priča i kretanje 90 odsto vezani za posao.

A kad dođeš u priliku da iskoristiš preostalih 10 odsto, gde sve budeš?

- Najlepše se opustim u bašti jednog lepog dvorišta na Voždovcu gde s Konom imamo muzički studio. Takođe, u gradu ima hiljadu kafića i restorana u kojima se nalazim s društvom, mada, ima dve godine kako nisam uveče izašao u klasičan provod.

Znaš li da ima sve više javnih ličnosti koje "begaju" iz Beograda i prave kuće po okolnim selima?

- Znam. Potpuno je to razumljivo i uveren sam da je to trend koji će se nastaviti. U gradu je pakleni tempo, velike tenzije i mnogo se izgubi vremena da bi se iz tačke A došlo u tačku B. I sam život je skup u odnosu na ostatak Srbije, a čovek kad se tako negde skloni, uvidi koliko je život spor i koliko u njemu može da se uživa.

Je l’ kao u rijalitiju "Jednostavan život"?

- Apsolutno. Realno, male sredine su fenomenalne za razvoj i odrastanje i kasnije za smiraj, za uživanje u onome što si uradio u životu. Naravno, ako si nešto postigao.

Skokneš li do rodnog Šapca?

- Kad god mi se ukaže prilika, a prilika je, kako vreme prolazi, sve manje. A i kad odem, ne mogu da ostanem koliko bih hteo.

Je l’ te "prozivaju" komšije i drugari u smislu da provere da li ti je slava udarila u glavu?

- To što sam danas nisam postao preko noći, nego višegodišnjim radom, tako da na mene sugrađani tako ne reaguju. Osim toga, tvrdim da sam ostao isti kakav sam bio, recimo, pre 20 godina.

Moraš li u određenoj meri, iz ovih i onih razloga, da budeš upoznat s političkim dešavanjima u zemlji?

- Iskreno, ne moram nimalo i u tom pravcu se trudim. Pritom znam sve ono što zna i svaki Srbin koji čita novine. Ovo je mala i premala zemlja i ko kaže da za nešto ne zna ili da za nekog nije čuo, taj laže i folira. Kako ti tržište daje "seljanu", isto tako nudi urbanizam i foliranje. Lično, nisam ni za jedan ekstrem, ali stvari tako stoje.

Maštaš li o američkoj karijeri?

- Upoznao sam veliki broj ljudi u Njujorku iz branše i svestan sam da bih morao debelo da zasučem rukave da bih tamo nešto postigao. Ipak, moj omiljeni slogan je bio i ostao "nikad ne reci nikad". On je kao neka konstanta u mojoj dosadašnjoj karijeri.

FEJSBUK JE OK, ALI UMERENO

Aktivan si na društvenim mrežama. Šta ti one znače?

- Koristim ih prvenstveno u profesionalne svrhe jer na taj način komuniciram s ljudima koji gledaju moju emisiju. Oni izraze svoj stav, zahteve i želje. Jednostavno, osetim ih kako razmišljaju. Znam da ima onih koji su previše na Fejsbuku i Tviteru i to nije dobro. Kao što je umerenost majka svega, pa tako treba da bude i u tome. E sad, sve je to deo evolucije i nema nazad. Pitanje je da li bismo mi vreme provodili na poljančetu, a ne kraj kompjutera, da ga je bilo u ono vreme.

izvor :