U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu - Zašto su Kraljevo, Kruševac ili Loznica morali da propadnu sa kolapsom "Magnohroma", "Fabrike vagona", "14. oktobra", "Župe" i "Viskoze"?

Šta to beše "Budimka"? Stariji među nama setiće se njenih legendarnih sokova, džemova i marmelada koji su decenijama bili deo kućne trpeze, isto kao i proizvodi "Srbijanke" iz Valjeva, "Džervina" iz Knjaževca i drugih, gotovo zaboravljenih, asova socijalističke ekonomije. Dugo je"Budimka" važila za nosioca privrede u Požegi, maloj opštini od 13 hiljada stanovnika, skrajnutoj na zapadu zemlje, izvan najvažnijih saobraćajnih koridora. U najboljoj fazi svog poslovanja, Budimka je raspolagala kapacitetom od oko 40.000 tona proizvoda i zapošljavala gotovo 700 radnika u svojim pogonima.

Od tih impresivnih brojki danas je ostalo svega osamdesetak radnika i malo više od 2 miliona evra godišnjeg prihoda... Kao epilog neuspešne privatizacije i raskinutog ugovora o prodaji, u ovakvim slučajevima već ozloglašenim "domaćim fizičkim licima", pokrenut je postupak restrukturiranja koji tek treba da pokaže da li makar neki delovi ovog nekada velikog sistema imaju tržišnu perspektivu, tako što bi budući strateški investitor pronašao interes da uloži milione evra u kompletno obnavljanje opreme i pokretanje proizvodnje značajnijeg obima.

Deindustrijalizacija i (re)urbanizacija

Sličnih budimki i požega po Srbiji danas, na žalost, ima mnogo. Dugačak je spisak gradova koji su, u najvećoj meri, zavisili od jedne velike fabrike, da bi onda postali žrtve njenog kolapsa ili, u boljem slučaju, relativno uspešne privatizacije, praćene otpuštanjem velikog broja radnika koji su, po pravilu, tek u skromnom procentu nalazili posao na nekom drugom mestu. Osim Smedereva i njene "Železare" koja je javnosti trenutno najinteresantnija, ovakvu (ili čak veću dramu) prolazili su i prolaze Loznica sa svojom "Viskozom", Trstenik sa "Prvom petoletkom", Kruševac sa 14. oktobrom, Niš sa "Elektronskom industrijom", Valjevo sa "Krušikom" i gotovo svi drugi veći gradovi. Na makro nivou, razmere industrijske devastacije i posledične socijalne i demografske katastrofe, ilustruje statistika industrije – od početka takozvanih reformi 2001. godine pa zaključno sa 2010. godinom, industrijska proizvodnja je u proseku stagnirala, uz rast od svega 0,4 odsto godišnje, dok je ukupan broj zaposlenih u proizvodnim sektorima smanjen sa oko 610.000 na manje od 295.000.

Sumorni podaci rezultat su slabih pokušaja reanimacije teško bolesne privrede tokom procesa privatizacije, počev od Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, sve do poslednjih izmena Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine. Već je opšte mesto da je nekada respektabilna industrija iz kvazi tržišnog socijalističkog modela gotovo uništena kombinacijom ekonomskih sankcija, gubitka tržišta, prekida privrednih veza, neracionalnog zapošljavanja, zastarele tehnologije, velikih gubitaka, nagomilanih dugova i, iznad svega, prelivanja društvenog kapitala u privatnu svojinu direktora preduzeća i njihovih poslovnih partnera.

U takvoj privredi, od oko 8.500 preduzeća, u kojima je trebalo da bude sprovedena privatizacija krajem 90-ih godina, po nekim procenama je čak polovina već u to vreme bila pred stečajem, a među njima i mnoga velika preduzeća kakvih je bilo gotovo hiljadu. Međutim, skroman deo velikih sistema, svega njih 75, označen je kao prioritet za privatizaciju po tzv. posebnom Vladinom programu koji je, između ostalog, podrazumevao aktivno učešće državnih institucija u procesu prodaje društvenog kapitala kroz konverziju dugova tih preduzeća prema državi u kapital i druge elemente finansijske konsolidacije. Kada je, usvajanjem novog zakonskog teksta 2001. godine do tada dobrovoljna, privatizacija postala obavezna za sva društvena preduzeća, velika većina ovih "strateških i velikih sistema", kako je glasio kriterijum za njihovo stavljanje na poseban program, samo je preusmerena na restrukturiranje, sa osnovnom idejom da se iz njihove komplikovane strukture izdvoje delovi sa realnim potencijalom za nastavak poslovanja.

Petnaest godina po formiranju famozne liste i jedanaest godina nakon što je njihova privatizacija proglašena obaveznom, retko koje od velikih preduzeća, a posebno onih problematičnih, zaista je i pronašlo strateške partnere. Cementare ili preduzeća iz duvanske industrije jesu uspešno privatizovana, ali ona su svakako bila atraktivna za kupce zbog dobrog stanja svojih finansija i snažne pozicije na tržištu. Približno jedva četvrtina velikih sistema sa Vladine liste danas posluje ili ima izgleda da posluje uspešno, računajući u tu grupu i ona gde je država, nakon neuspešnih pokušaja prodaje privatnim investitorima, nastavila sa obilnim finansiranjem poslovanja do nekog sledećeg tendera. Rezultati procesa restrukturiranja još su nepovoljniji – od ukupno 175 preduzeća u raznim fazama ovog postupka za svega 7 je registrovana uspešna prodaja, njih 65 je dobilo ovaj status nakon raskida ranijih ugovora a čak 103, ili gotovo 59% nije prodato.

Iako svako od velikih preduzeća ima svoje specifičnosti koje zahtevaju poseban pristup, indikativno je da su među njima spaseni uglavnom oni sistemi gde je država aktivno intervenisala svojim instrumentima finansijske i organizacione konsolidacije. Ovu grupu, po svojoj veličini i značaju, svakako predvode "Zastava Automobili", RTB Bor, "Petrohemija" i "Azotara", a upravo im se pridružila i smederevska "Železara". Pored strateškog privrednog značaja – zapošljavanja velikog broja radnika, velikog izvoznog potencijala, generisanja fiskalnih prihoda za državu i veza sa drugim delatnostima i granama, zajedničke su im i ozbiljne socijalne implikacije poslovanja, zbog kojih vlast nikako nije bila niti je spremna da ih prepusti tržištu i rizikuje da od Kragujevca, Bora, Pančeva i Smedereva napravi i bukvalno mrtve gradove. Ma koliko ovakva orijentacija, s jedne strane, bila razumljiva, ekonomska logika nalaže da se uvek iznova postavlja pitanje: Kakva je cena takve politike i koliko iznose potencijalni dobici?

Čak i ako se se u takvoj analizi i usvoji optimistična pretpostavka da je neto efekat državne intervencije pozitivan (uzimajući u obzir interese svih ključnih stejkholdera: samih preduzeća, odnosno njihovih vlasnika, zaposlenih, dobavljača i kupaca, zatim lokalnog stanovništva, pa i države u celini), ostaje nejasno zbog čega slična akcija nije pokrenuta ranije i u slučaju drugih velikih preduzeća. Drugim rečima, zašto su gradovi poput Kraljeva, Kruševca ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom "Magnohroma", "Fabrike vagona", "14. oktobra", "Župe" i "Viskoze"?

Uzroci negativnog bilansa procesa restrukturiranja obuhvataju: a) strateške promašaje i b) taktičke greške. Najvažniji suštinski razlog neuspeha ovog procesa, a time i nagle deindustrijalizacije privrede, svodi se na nedostatak prave strategije transformacije i razvoja privrede, a posebno na nekonzistentnu primenu brojnih dokumenata strateškog karaktera. Samo u prethodnih deset godina pravljene su tri obimne strategije privrednog razvoja koje ili uopšte nisu aktivirane (kao što je bio slučaj sa strategijom iz perioda prve tranzicione Vlade), ili su dale slabe rezultate (poput strategije donete 2006. godine), ili je već sada jasno da su preambiciozne i nerealne (mlisli se na dokument Koncept razvoja Srbije do 2020. godine). Da su u tim (pre)obimnim studijama bili definisani realni razvojni ciljevi, identifikovani ekonomski prioriteti, formulisane efikasne mere i planirani budžeti za njihovu realizaciju, sigurno je da statistike industrije, zaposlenosti i spoljne trgovine ne bile toliko poražavajuće.

Na taktičkom planu, naročito je u prvih nekoliko godina napravljeno mnogo pogrešnih poteza: a) recimo, institut otpusta dugova prema državnim organima u procesu privatizacije kasno je uveden, tek izmenama Zakona iz 2007. godine; b) isto važi i za zabranu osuđenima za krivična dela i ranijim vlasnicima preduzeća, gde su ugovori o privatizaciji raskinuti, da kupuju preduzeća; pri tome, nadležnosti kod provere porekla kapitala, namerno ili ne, nisu jasno definisane, tako da su Agencija za privatizaciju, Uprava za sprečavanje pranja novca i druge institucije neprestano prebacivale odgovornost jedne na druge; c) nadzor nad ispunjavanjem ugovornih obaveza vršen je uz previše tolerancije, ponekad i uz sumnju na selektivan pristup vlasnicima, uz konstantna opravdanja Agencije za privatizaciju da ne raspolaže dovoljnim kapacitetima za efikasnu kontrolu. Ipak, možda je najkrupniji propust načinjen na samom početku kada je propuštena mogućnost da se sva problematična preduzeća privatizuju po čuvenom "modelu šećerana", prodajom za 1 evro. A, nije da se takvi predlozi nisu pojavljivali na vreme – još su neposredno po usvajanju Zakona o svojinskoj transformaciji, 1998. godine neki ekonomisti iznosili ovakvu ideju, što je, recimo, profesor Jovan Ranković svojevremeno obrazlagao na sledeći način: "Postoji u Jugoslaviji nekoliko hiljada preduzeća koja nemaju nikakvog kapitala, sve je pojedeno kroz gubitke. To je tih 14 milijardi maraka, a do kraja godine povećaće se za još tri milijarde maraka. U nekim preduzećima gubici su toliko visoki, da je sasvim pojeden ceo društveni kapital."

Efekti spore transformacije privredne strukture evidentni su prema ekonomskom i socijalnom položaju glavnih industrijskih centara. Ako se od širokog skupa razvojnih indikatora uzme prosečna mesečna zarada kao dovoljno reprezentativan i prati relativna pozicija gradova i opština na listi za 2004. i 2011. godinu, kao početnu i završnu godinu perioda analize, dobijaju se očekivani rezultati u najvećem broju slučajeva. U grupi od 25 lokalnih samouprava, Beograd i Novi Sad, uprkos kolapsu njihovih industrijskih kapaciteta, drže visoko mesto zahvaljujući ekspanziji niza uslužnih sektora: od bankarstva, preko trgovina i telekomunikacija, do nekretnina. Relativno visoke pozicije zauzimaju, takođe, i ostali vojvođanski gradovi iz ove kategorije, isto kao i Smederevo i Kragujevac, dok su u donjem delu gradovi, poput Vranja, Leskovca i Loznice, uz delimično poboljšanje plasmana u periodu od osam godina. Među brojnim faktorima koji utiču na nivo prosečne zarade, kao pokazatelj razvoja, najveći značaj, osim rezultata privatizacije velikih preduzeća, svakako imaju visina priliva direktnih investicija iz stranih i domaćih izvora, kao i dinamika razvoja sektora malih i srednjih preduzeća.

Uprkos ograničenjima ovakve analize, pre svega usled apstrahovanja drugih faktora od uticaja na indikatore lokalnog privrednog razvoja, njeni nalazi ipak ukazuju na ključne pravce daljeg formulisanja i implementacije ekonomskih mera: 1) razvijanje nacionalne i lokalne konkurentnosti za privlačenje investicionih projekata sa velikim input-om specifičnog znanja i visokih tehnologija koji donose brži rast zarada; 2) uspostavljanje ravnoteže sa radno-intenzivnim investicijama, kao generatorom nove zaposlenosti, odnosno amortizerom pada zaposlenosti tokom izgradnje nove privredne strukture i 3) stimulisanje osnivanja i poslovanja malih i srednjih preduzeća, kroz eliminisanje ključnih problema njihovog funkcionisanja – od nepovoljnih uslova finansiranja, preko visokih (para)fiskalnih troškova, sve do neefikasne i skupe administracije.

(Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Biznis i Finansije". Poziv na pretplatu: www.bifonline.rs)