Dejan Udovičić, selektor vaterpolo reprezentacije Srbije - Magnet za trijumf

(Foto: mozzart sport)

Pokazna vežba vaterpolo reprezentacije Srbije u Ajdhovenu demonstrirala je ono što smo naslućivali i pre tog Evropskog prvenstva: naš selektor Dejan Udovičić spada u neverovatno uzak krug sportskih stručnjaka koji moraju samo da se pojave na borilištu da bi uzeli medalju.

U razogovoru s njim pokušali smo da pronađemo izvor tog neverovatnog fenomena

Srbija, bez trunke dileme, nema trenera kakav je Dejan Udovičić, a veliko je pitanje koliko i u svetu ima takvih stručnjaka, računajući sve sportive. Tokom šestogodišnje odiseje, selektor naše vaterpolo reprezentacije osvojio je 15 medalja na 16 najjačih turnira u tom sportu, što je kuriozitet par ekselans u novijoj sportskoj istoriji: sa 41 godinom (rođen 27. jula 1970) bio je šampion Evrope i sveta, a osvojio je i bronzanu medalju na Olimpijskim igrama.

Sa Udovičićem smo se našli u Sportskom centru "Milan Gale Muškatirović" na Dorćolu, za koji je naš sagovornik vezan od dečačkih dana. Zato smo upoznavanje s posebnostima njegovog života i započeli evokacijom uspomena iz škole.

- Išao sam u Osnovnu školu "Kralj Petar Prvi". Imali smo tu sreću da je to bilo neko eksperimentalno vreme, celodnevni boravak. Tu je bio profesor fizičkog vaspitanja od prvog do četvrtog razreda, nije kao sada da učitelj to radi, što apsloutno pokazuje nezrelost i neznanje nacije. Mi smo kao klinci bili privilegovani i na taj način što je autobus dolazio po nas i dovozio nas na ovaj bazen dva puta sedmično. Od kriznih devedesetih to je nestalo. Padamo na malim stvarima kao društvo, žao mi je što ova deca danas nemaju to što smo mi imali.

Pobednici se prepoznaju od malih nogu, tako bar mnogi kažu. Udovičić je zajedno s bratom Darkom oduvek bio među najboljima u sportu.

- U vaterpolo sam došao slučajno, pokojni otac radio je s Mišom Markovićem, golmanom Partizana. Prethodno sam se oprobao u mnogim sportovima, a zanimljivo je da kad odete u školu "Kralj Petar Prvi" vidite posebne ormariće za trofeje braće Udovičić. Takmičili smo se u svim sportovima za školu. Trčali smo kroseve, plivali, igrali vaterpolo, fudbal, košarku, rukomet i odbojku. Naš profesor fizičkog, Čeda Bosanac, bio je i trener rukometaša u Starom gradu, pa smo i tamo bili vrlo aktivni. Poznajemo celu rukometnu garnituru iz tog vremena, Neđu Jovanović, Igora Butuliju i ostale. Bili smo toliko uspešni u školskim takmičenjima da je profesor Mihajlo iz "Drinke Pavlović"slavio kada smo Darko i ja završili osnovnu školu. Nikada nisu mogli da nas pobede. Gledajući sada, iz ove perspektive, stvarno smo imali premiju od školstva.

Srednja škola je druga priča. U to vreme su ozbiljno počeli da igraju vaterpolo, pa je mnogo jvremena odlazilo na putovanja, treninge i utakmice.

- Darko i ja smo prve dve godine išli u Četvrtu gimnaziju, to je jedini put da smo bili zajedno u odeljenju. Ja sam zatim otišao u Petu ekonomsku, Darko u Prvu beogradsku. U principu, tada sam malo išao u školu, više sam se bavio sportom, to jest vaterpolom.

(Foto: mozzart sport)

Godine i status nisu promenile selektorovu želju da se nadmeće u sportovima. Naprotiv.

- Igram košarku, malo i tenis... Sada mi ide bolje jer sam od novembra smršao bar deset kilograma. Neću se tu zaustaviti. Nikad nisam vodio računa, ali kažu da posle četrdesete valja malo obratiti pažnju na ishranu. Na starom DIF-u igramo košarku već pet-šest godina, nekada tri, nekada četiri puta nedeljno. Košarka, četiri na četiri, najmanje sat konstantnog trčanja, često i više… Imamo i jednog igrača više kao zamenu. Ideja je bila da igraju oženjeni protiv neoženjenih. Vremenom se situacija promenila u smislu bračnog statusa, pa su se i sastavi ekipa menjali. Najbolji je deo kada odemo posle basketa u obližnju kafanu, ali samo ukoliko stignemo. Kafana mu dođe kao dopunska aktivnost. Da ne zaboravim, volim i skijanje. A kada odem na more, stanem pod tuš ili do pola u vodu, pa se vratim nazad.

Dejan je otac Danice-Ane. Devojčica je dobila dva imena po želji Udovičićeve surpruge Mirjane, a tata nije imao apsolutno ništa protiv.

- Imali smo bojazan da li će crkva prihvatiti to ime, ali nije bilo problema. Ćerka u junu puni tri godine.

Upliv u priču o porodici bio je adekvatna podloga da od Dejana saznamo koliko prati modu i da li se razume u taj društveni sektor. Nismo počeli o toj temi bez razloga: koliko u njihovom domu ima priče o vaterpolu, ima i o modi zbog supruge Mirjane. U tom poslu je dugi niz godina i vlasnica je "Elitove" licence za Srbiju i Crnu Goru.

- Najiskrenije, ne razumem se uopšte u modu niti me zanima. Onako sa strane analiziram šta se događa. Posećujem modne revije samo kad moram, radije bih otišao u kafanu sa društvom. Ima ko treba da bude tamo. Nisam od onih koji su za prvi red ispred piste niti sam ikada kročio na istu. Istina, mislim da je moda negde zasnovana na istom principu kao sport, uz određenu prednost. Imaju taj fenomen koji se zove "majka agent". To znači da model legitimno priznaje matičnu agenciju kao svoju prvu kuću i da ta agencija od svakog narednog posla ima određeni profit. To bi bilo isto kao kada bi matični klub nekog sportiste od istog transfera zaradio. Znamo da u sportu to nije slučaj, ali u modi za "majku agenta" jeste. I to je sistem koji je legitiman, postavljen na zdravim temeljima pa funkcioniše svuda u svetu. Verujem da je to jako važno, a paralela može da se povuče s vaterpolom, u kom se takođe počinje rano. Isto je i s modelima, radni vek je sličan.

Moda dakle nije Dejanov fah, ali novinarstvo donekle jeste, budući da je početkom devedesetih godina prošlog veka imao epizodu u toj profesiji. Više od godinu dana je kao mladić pisao tekstove u Sportskom žurnalu u vreme kada se taj dnevni list pojavio na tržištu.

- Novinarstvo je bila moja dečačka fantazija... Izveštavao sam za Žurnal, koji je tada uređivao Zoran Popović. Otišao sam u te vode zahvaljujući Ljubiši Mečkiću, ondašnjem treneru Partizana s kojim sam bio na "ratnoj nozi". Provocirao me je i stopirao, komentarisao me na ružan način… Da bih imao neki mir, odlučio sam da se distanciram od tih stvari, pa sam se malo okrenuo novinarstvu. Imao sam ideju da se time bavim posle igračke karijere, nisam tada razmišljao o trenerskom pozivu. Oduvek sam maštao da mogu mnogo da pišem. Pismene zadatke u školi sam završavao tako što bih ispunio kompletnu vežbanku, a dobijao sam uvek pet minus zbog toga što sam opširan. U Žurnalu mi je bilo super, sarađivao sam sa sjajnim ljudima i lako sam se uklopio. Jedino što me je nerviralo je bilo sakupljanje rezultata raznoraznih liga od od dopisnika. Na to sam gubio po tri sata za tri reda. Nisam imao problem s kucanjem jer sam korespodenciju naučio u srednjoj školi.

Dejan za sebe kaže: "Hvala Bogu da sam normalan". Opisuje sebe kao hedonistu - voli da je u dobrom hotelu, voli kvalitetnu hranu, oblači se u inostranstvu, naročito u Americi na popustima, retko kad u Beogradu. Do maksimuma poštuje trenersku filozofiju i metod rada Duška Vujoševića, naglašavajući da je Dule ostvario nezamislivo u sportu. U poslednje vreme retko kada kupuje štampu. Proputovao je mnogo, a grad u kome sebe vidi kao stanovnika jeste Los Anđeles. Voli da gleda filmove, oni za njega predstavljaju "stvari lagane".

- Ali ih apsolutno ne pamtim, gledanje mi dođe kao relaks terapija. Od jednog momka kupujem filmove i nekad uhvatim sebe da imam toliko duplikata da je to neverovatno. Dogodi mi se da u roku od četiri dana počnem da gledam nešto i shvatim posle petnaestak minuta da sam to već video.

izvor :