Milena Pavlović, glumica - Skriveno se bolje vidi
(Milena Pavlović)
Komad "Drekavac" Maje Todorović pobedio je na prvom konkursu Beogradskog dramskog pozorišta za dramski prvenac, a na sceni ove kuće oživeće 10. februara, u postavci glumice Milene Pavlović: kći kultnog režisera (inače stalna članica ansambla BDP) ovom predstavom overiće svoj deseti, jubilarni rediteljski zadatak.
- Mladi pisci imaju šta da kažu. Ako je i postojala, kriza dramskog teksta je prošla. Na konkurs se prijavilo pedesetak tekstova, a sve teme su aktuelne. Porodica, egzistencijalni problemi, odlazak iz zemlje. Inače, spisateljica pobedničkog komada je pri kraju dramaturgije na FDU - kaže Milena.
- "Drekavac" je uzbudljiv, duhovit, ostavlja čitaoca bez daha. Likovi su s margine društva. Autorka je glavnog junaka izvukla iz savremenog miljea kao pojedinca koji ne pristaje i ne miri se sa okolnostima. Buntovan, diže ličnu revoluciju protiv stanja u kome su sve norme pomerene, a pravi kvaliteti zanemareni. Njegova porodica bavi se preprodajom mesa i još koječime. Želeo je da postane fotograf, ali sticajem okolnosti nije ostvario svoj san... Komad ima jasnu poruku: uprkos svemu, ne mora se pristajati na ono s čim su se drugi već pomirili. Treba se boriti za čast i iskupljenje, stvari u koje naš junak veruje. To je teži put, ali ko ga pređe, savladao je neke stvari za ceo život.
Reči "čast" i "iskupljenje" sve ređe se čuju u svakodnevnom životu, a i kad se izgovore, kao da nemaju nekadašnje značenje?
- Mislim da su, ipak, prave vrednosti negde sačuvane. Kad se oslobodimo predrasuda, prepoznajemo ih. Istina, ne među takozvanom intelektualnom ili situiranom elitom, već običnim svetom. U tom okruženju ima još mnogo onih koji ne grabe za sebe niti posežu za onim što im ne pripada. Žive skromno i nisu zbog toga ozlojeđeni, patetični, puni mržnje i jeda. Često zaboravljamo koje su naše osnovne potrebe, šta je u životu važno, a šta nije... A o tome ne govori samo Biblija već sve verske knjige. Danas se misli samo o zaradi. I to lakoj, ako je moguće. Razumem i roditelje koji rade do pet po podne, pa im potom ostaje malo snage i volje za vreme sa sopstvenom decom. Onda okrivljuju društvo što su deca takva kakva jesu. Teško jeste, ali upravo teškoće nose mudrost i iskustvo. Ovaj komad govori i o tome da je moguće ispraviti neke roditeljske greške. Da je bolje oprostiti, prihvatiti, popraviti, umesto optuživati. Uvek je moguće vratiti se pravim, jednostavnim životnim vrednostima.
Uz brojne pozorišne i filmske uloge, sve je veći broj režija u vašoj biografiji?
- Moj početak režije desio se sasvim slučajno. Sopstveni stav o umetnosti, životu i svetu oko sebe, teško je glumcu da prenese na scenu. Vi igrate ulogu dok reditelj bira i odlučuje. Često sam se kao glumica sukobljavala oko toga šta je na sceni važno staviti u prvi plan. Rediteljski poriv nastao je i zato što volim vizuelnu estetiku, uostalom, nekada sam želela da studiram slikarstvo. Moja prednost je što kao glumica razumem glumce. Samim tim bezbolnije ih vodim kroz proces, znam šta od njih mogu da tražim, naslućujem koji problem imaju i kako ga mogu rešiti.
Kao kći našeg rediteljskog barda Živojina Pavlovića, šta ste "nasledili" u ovom poslu?
- I ja kad režiram pravim krupan kadar, dvoplan, total... To je jezik koji sam naučila od Živojina, samo se ja izražavam u pozorištu. Mala scena pruža mi tu mogućnost. Sve je vidljivije, pa i lice glumca. Moguće je glumiti mikroglumom koja je zanimljiva za teatar kao i za kameru. Zanimljivo je da "Drekavac" neočekivano ima mnogo sličnosti sa očevom dramaturgijom. Tu je glavni akter nasuprot svih ostalih, sve se dešava na društvenoj margini kao u crnom talasu, postoji i ta surova estetika koja je bila prisutna u Žikinim filmovima - krv, suze, znoj, sperma i sve ostalo. Komad je pisan "muškom" rukom, samo je rediteljski rukopis ženski...
Kažete da je uloga Tatjane u "Malograđanima" bila presudna da pronađete svoj stil glume. U kom smislu?
- Reditelj Rale Milenković pomogao mi je da napravim lik, ali i da se odvažim za režiju. Ima mnogo ljudi oko nas koje ne primećujemo, dok oni u sebi nose neke lepe emocije ili teška iskustva. Tatjana je lik koji dopušta da je osvetlite iznutra. Neobična je, povučena i interesantna u svom shvatanju sveta. Glumac ima misao koju nosi i ona treba da se oseti na sceni. Čak i kad ćuti. I to se vidi. Doduše, ne uvek, jer glumci vole da - glume. A to nije to! Unutrašnje stanje i osećanje se ne pravi, već nosi. Jednom je Bora Todorović rekao nešto što mi je pomoglo u shvatanju suštine: "Sakrij svoju misao, radnju, osećanje. Ne moraš sve da prikažeš." E, tek tada isplivava ono što nije očigledno, ono što ni sami ne znamo da možemo da ponudimo.
Bliskost i otvorenost
Sa suprugom Milanom Čučilovićem prvi put ste bili par u "Privatnim životima", pre deset godina u režiji Dimitrija Jovanovića. U međuvremenu, dobili ste troje dece, bez velikih zastoja u karijeri. Milan je igrao u svim predstavama koje ste režirali...
- Nije u predstavi "Bar sam svoj čovek". Radili smo dosta toga zajedno. Čuča se ne libi kritike, pa se ponekad sukobimo oko nekih rešenja. Dobro je uvek da imate nekog ko će da vas podseti da se ništa ne podrazumeva, ko hoće i ume da vam pomogne u pokušaju da ponudite nešto novo, da vas natera da ne idete ispod svog kriterijuma. U našem poslu sve zavisi od bliskosti i otvorenosti za saradnju. Ali ponekad baš zbog toga nije lako. Vi znate da vaš partner ima nešto što može da iznese na scenu, a on ne želi baš to da ogoljuje i razotkiva pred drugima... Mada smo ovaj poziv sami izabrali, to otkrivanje može i da inhibira.
(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Novosti" od 4.2.2012.)