Koliko Srbija naplaćuje rudnu rentu u odnosu na okruženje i treba li njena stopa da se poveća?

U sveopštem metežu izazvanom namerom kompanije Rio Tinto da kopa litijum u dolini Jadra, potegla se i priča o tome da li Srbija uopšte treba da prepušta svoje resurse stranim kompanijama, a ukoliko to radi, da li bar treba da se poveća rudna renta.

Rudna renta u odnosu na sirovinu koja se ekploatiše, prema Zakono o naknadama za korišćenje javnih dobara, u Srbiji se kreće od jedan do sedam odsto.

- Kako se došlo do pet odsto za minerale tipa litijuma, bakra ili nečega trećeg. Mi nemamo preciznu i transparentnu metodologiju na koji način se obračunava procenat rudne rente i onda se to svodi na arbitrarne odluke političara i vrlo često stranog uticaja na vlast u Srbiji - ukazuje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, treba napraviti razliku između rudne rente za eksploataciju gasa i nafte u odnosu na eksloataciju bakra, cinka, olova, litijuma…

- Kada je reč o gasu i nafti, postoji neposredna berzanska vrednost tog resursa i onda se vrednost definiše prema ponudi i tražnji na svetskom tržištu, a onda se dodaje element rente, odnosno ono što država zahvata kao cenu prirodnog kapitala - objašnjava Drašković.

Kada je reč o eksloataciji bakra, cinka, ili potencijalno litijuma, kako kaže, mi smo definisali pet odsto rudnu rentu, a da nemamo metodologiju zašto i na koji način smo to uradili.

- Tu nema berzanske cene neposrednog prirodnog resursa, već prerađenog resursa. Tek kada dobijemo recimo bakar kao sirovinu, on dobija svoju berzansku vrednost, to važi i za litijum i druge minerale. Zato kada se govori o primarnoj, odnosno inicijalnoj vrednosti i rudnoj renti, to je pogrešan pristup i ide na uštrb interesa zemalja koje poseduju takve resurse - upozorava Drašković.



- Zato što su rente daleko niže od vrednosti prirodnih resursa. Kada je reč o neobnovljivim izvorima kao što su minerali, kada ih jednom potrošite, njih nema više. Čak i da je renta 50 odsto, neće se nadomestiti suštinska vrednost resursa, koji je eksploatisan, a ne sa bednih pet ili sedam odsto - navodi sagovornik Danasa.

Bez obzira na visinu rente, tvrdi on, ne bi trebalo prepuštati resurse strancima.

- Prepuštanjem resursa stranim kompanijama, upadamo u neokolonijalni položaj pojedinih afričkih ili zemalja iz Južne Amerike. Treba napraviti jednu temeljnu analizu, umesto površne propagande koju obavlja Aleksandar Vučić - ukazuje Drašković.



- Pošto je renta po hektaru kvalitetnog poljoprivrednog zemljista godišnje 500 evra, a tržišna cena zemlje 15.000 evra, to znači da vlasnik zemlje ima rentu ili prinos od imovine tri odsto godišnje. Ali ta zemlja ostaje vlasniku i nakon 30 godina davanja pod rentu, a za tih 30 godina ostvario je i prihod od rente u iznosu od 15.000 evra - objašnjava Drašković.

Ovo što se radi sa davanjem resursa stranim kompanija je, kako tvrdi, upravo suprotno.

- Kada su juče Tadić, Stefanović, Dinkić i ostala družina, a danas Vučić dozvoljavali eksploataciju bakra, olova, cinka, zlata, litijuma, bora… za rentu od pet odsto od prihoda kompanije koja eksploatiše te neobnovljive resurse, zapravo su strancima poklonili za džabe ogromnu vrednost - naglašava on.

Drašković smatra da Vučić vodi politiku koju su napravile prethodne vlade, "s tim što ju je on doveo do apsurda".

- Ne treba amnestirati družinu koja je bila na vlasti pre Vučića i koja je donela određene zakone u interesu stranih kompanija, koje je Vučić samo razradio - podseća on.



- Ukoliko ekploatacija određenog resursa na neki način šteti narednim generacijama, mora da se ostavi neko obeštećenje toj zajednici, posebno što su to često i ekološke posledice - dodaje on.

Rudna renta je deo prirodne rente, pojašnjava on i ukazuje da je prirodna renta u Srbiji jako potcenjena, kao i u svakoj siromašnoj zemlji.

- Mi smo zemlja niskog dohotka, a hoćemo strane investicije i one kompanije koje hoće da eksploatišu nešto, to koriste - smatra Đukić.

On dodaje da je rudna renta u Srbiji jako niska.

- Rudna renta za naftu i gas je u Hrvatskoj 10 odsto, u Sloveniji 18, u Rumuniji 12, u Rusiji 22, a u velikom broju razvijenih zemalja ona iznosi između 25 i 30 odsto, a kod nas je svega sedam odsto - poredi naš sagovornik.

Međutim, kako podseća, ni to nije uvek slučaj.

- Mi smo posebnim aktom ugovorili da se NIS većinski ustupi Gaspromu, a da plaća rudnu rentu samo tri odsto i to, prema nemuštoj kategoriji, do granice isplativosti - kaže Đukić.

Još jedan problem je što, kako tvrdi, kompanije same vrše računicu.
- Rudnu rentu, onaj ko koristi rudu, plaća prema računici koju sam izvede, prema izvađenom i prodatom, odnosno prema vrednosti rudne sirovine. Pored toga, pre nekoliko godina je Državna revizorska institucija (DRI) našla podatak da se rudna renta ne plaća redovno i da najmanje oko 400 ili 500 miliona evra nije redovno ili uopšte plaćano prethodnih godina - ukazuje Đukić.

I stručnjak za energetiku Miloš Zdravković smatra da stranci ne bi trebalo da eksloatišu prirodna bogatstva bilo koje države, pa tako ni Srbije.

- Države koje prodaju svoje resurse, imaju i svoje kompanije koje eksloatišu minerale, naftu, gas i ostalo. Naša rudna renta je mala i to je nešto što je mizerija u odnosu na posao koji se stvori prilikom eksloatacije - navodi on

Kada govorimo o rudnoj renti, Zdravković smatra da je pogrešna odluka države da je stavi na pet odsto.
- Niko se nije obogatio od rudne rente, nego su sve pametne zamlje, posebno ove bliskoistočne stvorile svoje naftne kompanije i nije tajna da su njihove kompanije danas najveće na svetu - kaže sagovornik Danasa.

Njihov biznis se, kako pojašnjava, ne zasniva na rudnoj renti, nego njihova nacionalna komapnija uzima podizvođače, ako nešto ne zna da uradi.

- To treba da bude i naš put, da napravimo nacionalne kompanije, a ako nešto ne možemo sami, da onda imamo neke partnerske odnose sa kompanijama koje to mogu. Ako mi sada nismo sposobni za to, možda će naši potomci biti sposobni - zaključuje Zdravković.