Raško Katić, centar KK Partizan - Igra na sigurno

Raško Katić deluje kao potpuno ispunjena osoba. Tvrdi da pored porodice i ptica koje gaji ne poznaje monotoniju, a najviše voli život bez trzavica, kada nema problema. Iako mnogi te trenutke nazivaju dosadnim, njemu je baš tada milina jer, kako kaže, ukoliko je dosadno, to znači da je sve u redu. A sve proističe iz ideje po kojoj je najmirniji kada igra na sigurno

Dobri komšija... Centar Partizana... Ugledni sportista... Čovek neiscrpne energije s raznim interesovanjima... Sve pomenuto određuje Raška Katića, takav smo bar utisak stekli. Razmišljali smo se da vam i ranije ispričamo priču o njegovim aktivnostima izvan sportskog miljea, ali je Raško tokom leta imao peh: bio je na bazenu, na kratko izgubio balans i nezgodno se povredio. Dočekao je početak priprema crno-belih sa zavojem oko ramena, oporavak je dugo trajao, pa tada nije bio dobar momenat za druženje.

Bili smo strpljivi i istrajni u nameri da upoznamo šta to još čini život Raška Katića osim košarke. Najpre smo se iznenadili kada smo shvatili kako je i zbog čega počeo da trenira basket u devetnaestoj godini, budući da je dotad želeo da postane arhitekta. Pored toga obožava ptice, a istinski je majstor u spremanju kafe. Teorijski besprekorno edukovan, u serviranju espresa maestralan: sedeli smo kod čoveka u stanu i probali.

S nama je bio i njegov sin Ognjan, četvorogodišnjak zaljubljen u automobile...

Ptice su se nametnule kao tema na početku razgovora. One su mu ljubimci, strast, hobi... Njima posveti bar sat i po vremena u toku dana. Kavezi su poređani uz zid jedne od soba Raškovog stana. Ne zauzimaju mnogo prostora, a oko njih čisto i pedantno. Čuje se i tiha muzika...

- Odrastao sam u kraju u kom je normalno baviti se pticama. Sa četiri godine imao sam prvu pticu, a to kad uđe u krv, nikad ne prestane. Da bi se neko bavio životinjama uopšte, mora da voli prirodu. Godinama je ta ljubav jačala, vremenom sam sticao nova saznanja, sve više bio u materiji… Ali i dalje učim, a najveće probleme u saznanjima o pticama stvaraju fenomeni njihovih bolesti. Nema mnogo veterinara za ptice u Srbiji.

Raško bez pardona ističe da mu je porodica najvažnija u životu. Kaže da ne zna šta je monotonija, uvek sebi pronalazi odgovarajuću zanimaciju, pogotovo uz ptice. I nimalo ga ne interesuje šta drugi misli o tome.

- Svake godine sebi zadam drugačiji zadatak u vezi s pticama. Nikad to ne može da bude savršeno, ali se maksimalno trudim da budem blizu perfekcije. Što je najvažnije – napredujem. Rekao bih da moje bavljenje pticama nije klasično. Nije da samo čuvam štigliće, već ih i edukujem. Kupujem ih kao mlade i učim da pevaju. Pored kaveza, koje takođe sam pravim, nalazi se mali zvučnik, odatle dolazi muzika koju čujete. Pošto mi se dopadaju španske melodije, mahom im njih i puštam. U toj zemlji je naročito razvijeno ptičarstvo, pa u Tunisu, Maroku... Organizuju se i svetska prvenstva u pevanju ptica, ali mi smo daleko od toga. Ptice bukvalno ispevavaju melodiju, dobijaju se pozitivni i negativni poeni. Pravo takmičenje.

Raško ima oko desetak ptica. Ističe da ih u globalu nije teško čuvati i negovati, ali njegov način života nije uobičajen, pošto uvek postoji mogućnost selidbe. A transport ptica nije jednostavan…

- Ima tu još mnogo dodatnih komplikacija. Mnogo vremena provodim na putu, a kad nisam tu, brigu o pticama preuzima supruga. Dogodi se, međutim, da i ona ode do Kragujevca, tada moramo da pronađemo nekog trećeg... Svestan sam da trenutno to nije nivo na kom bih želeo da budem u odnosu s pticama, ali po završetku karijere sigurno ću im se posvetiti daleko profesionalnije. Ne u smislu biznisa, već isključivo zanimacije.

Ispričao nam je Raško o pticama i mnogo više nego što bi laik mogao da razume. U isto vreme pravio nam je kafu.

- Navikao sam da je pijem, mogu da kažem i da sam blagi ovisnik. I tako, pošto mi nije teško da se za nešto "zakačim" kad me zaintresuje, u Nemačkoj sam imao mnogo vremena i prostora da mislim o espreso kafi. Kupio sam aparat išao na neke onlajn časove. Dosta sam saznao, a iz toga je kasnije proistekao određeni ritual… Možda je pravilnije kazati da je to navika. Ustanem, popijem kafu, odem s drugarima u određene kafiće za koje smatram da imaju kvalitetan espreso. Pravljenje espresa nije baš toliko jedostavno kao što se možda misli. Najpre je potrebno odrediti dobru granulaciju zrna da bi se iscedio pravi ekstrat. To se čini pod određenim pritiskom i toplotom. Neophodna je dobra mašina. Priprema kvalitetnog espresa ne sme da traje duže od 25 sekundi, posle se cedi kiselina iz kafe i zbog toga se stvara mučnina u stomaku. Espreso pijem isključivo kratki, dupli. Pred utakmicu, šoljica je obavezna.

Zatim smo razgovarali tome kako je Raško u srednjoj školi maštao da postane arhitekta i kako je ustvari počeo da trenira košarku.

- Iskren da budem, priča u vezi s tim i nije nešto naročito intrigantna. Završio sam srednju građevinsku i hteo na arhitekturu, koja je moja velika ljubav. Nije da žalim, ali volim tu oblast. Rado gledam nacrte i dizajn kuća, nije važno da li je eksterijer ili enterijer. No, stavio sam tačku na tu fantaziju odavno, čim sam shvatio da je neću ostvariti. Najednostavnije rečeno, nisam imo uslove da upišem arhitektonski fakultet. Basket sam dotad igrao u naselju, nije da sam bio van toga. Videli su me neki ljudi i procenili da imam talenta. Objektivno nisam imao šta drugo da radim, pa sam počeo da treniram košarku s prvim timom Radničkog iz Kragujevca. Brzo sam napredovao, ostatak priče je već stvar biografije...

Nismo baš hteli da tu završimo priču na temu crtanja. Raško je sa određenim sjajem u očima govorio o tome, ne bez razloga. U srednjoj školi je pojedine crteže i karikature slao u inostranstvo. Nije prošao bez nagrada...

- Tada je bio živ moj otac. Crtao je karikatrue, pisao aforizme... Imao sam nekoga da me usmeri. Na jednom takmičenju u Belgiji dobio sam treću nagradu. Ali iskreno, nisam nešto lud za karikaturama, ipak me više privlači drugačiji način likovnog izražavanja. Tada sam najviše zbog oca crtao karikature, a nisam, doduše, ni bio izgrađen kao ličnost da bih znao šta me zaista privlači.

U tom trenutku stigli smo i do zgrade u kom je Ognjanovo obdanište. Sačekali smo nekih desetak minuta da Raško ode po sina, a zatim smo lagano krenuli nazad ka stanu. Mališan je odmah seo na bicikl, tata je naravno išao pored. Iako ima četiri godine, klinja nije nijednom pogrešio u prepoznavaju modela parkiranih vozila Ulicom 27. marta.

- Ne znam na koji način ih prepoznaje. Ne mora da vidi znak, ali odmah će reći o kom je automobilu reč. Opsednut je automobilčićima, zbog toga sam krenuo da mu skupljam neke posebne modele. Isključivo su u razmeri jedan prema osamnaest, godine proizvodnje između pedesete i šezdesete. Iz tog nekog perioda su zaista posebni, vrhunski automobilčići. Pravi ih japanska kompanija "CMC" s nemačkim inžinjerima, a gotovo sve modele kupujem u inostranstvu. To radim najviše zbog sina, kako bi jednog dana imao lepu kolekciju. Za mene je Ognjan smisao života i to dovoljno objašnjava. Ima milion igračaka, ali mu je bicikl ipak broj jedan. Imamo veliki problem ako ga ne sačeka po izlasku iz obdaništa, jedva smo ga odvikli da ne vozi po kući.

Raško je morao kući, da završi još nekoliko obaveza i da zatim ode na trening. Imali smo još toliko vremena da mu postavimo uobičajeno pitanje – šta su za njega "stvari lagane".

- Porodica, život bez trzavica, kada nema problema. Većina naziva te trenutke dosadnim, a meni je tada milina. Ukoliko je dosadno, to znači da je sve u redu. Volim da igram na sigurno… Tako da mi više prija to navodno "dosadno" vreme, bez opterećenja.

izvor :

Piše: Milan Vuković

Foto: Nikola Mažibrada