(Ekonomist) Igor Lavš (LB InterFinanz Beograd) - Slovenac sa desetogodišnjim iskustvom u Beogradu, prilično "pobeograđen"

Ovde sam stranac po „default“-u, iako Srbiju poznajem bolje od mnogih Srba. Sa druge strane dešavalo mi se da se, s obzirom na to da retko dolazim u Sloveniju, i tamo sve češće osećam kao stranac

autor : Vojislav Stevanović

Martovska vejavica nije sprečila Igora Lavša da se u restoranu Zaplet pojavi u minut kako je dogovoreno. Ali, tačnost sa jedne strane, kao i besprekorno odelo, kravata i zlatan sat koji samo na momente „sevne“ ispod rukava bele košulje sa druge, samo navode na pogrešan zaključak. Ne, Lavš nije „tipičan“ Slovenac. Ali, da li je bilo kome moguće da ostane „tipičan“ nakon deset godina života u Srbiji ?

To se odmah vidi po načinu na koji se hrani. Jede jednom dnevno, a kad jede to radi brzo. Na taj način je, kaže, izgubio 15 kilograma. Ipak, žrtve su neminovne. „Gladan sam 22 sata dnevno“, kaže i dodaje da glad nadomešćuje pušenjem. Cigarete, inače, ne štedi. Omiljena mu je francuska kuhinja. „Jezik, škembići i ostale iznutrice su moja omiljena jela. Francuzi su za ta jela majstori“

No, Lavš ne voli samo da jede. Kaže da mu je i kuvanje velika strast. „Nisam znao koliko imate vremena, ali sam razmišljao da vas pozovem kod mene na ručak, da ja nešto spremim“. Ne treba sumnjati da mu to ide od ruke. Ipak je lane išao na kurseve kuvanja kod nekoliko poznatih francuskih “chef”-ova.

Biznis i politika

Poslovnu karijeru Igor Lavš je počeo u politici. Prvi put je u Beograd došao 1987. godine u tadašnje predsedništvo savezne omladine. Početkom devedesetih godina, kao član slovenačke Liberalno demokratske stranke, izabran je za predsednika izvršnog odbora ljubljanske opštine Bežigrad. U vreme kad je 1992. godine LDS došao na vlast u Sloveniji, Lavš je bio predsednik gradskog odbora stranke. Međutim, 1994. godine, u 30. godini, odlučio je da izađe iz politike i da se posveti biznisu.

„Kad je čovek u politici, ima utisak da se u sve razume. Tek kad sam počeo sa biznisom, shvatio sam da o poslu ne znam baš puno“, priznaje.

Od početka poslovne karijere Lavš se bavio finansijskim konsaltingom. Najpre je sarađivao sa italijanskim firmama koje su se bavile otkupom komercijalnih potraživanja preduzeća iz stare Jugoslavije. Posle ukidanja sankcija počeo je da radi i kao konsultant firmama zainteresovanim da posluju i u Srbiji. Sa LB InterFinanz d.o.o. počeo je da radi 2002. godine, kad je Ljubljanska banka, čija je LB InterFinanz kćerka firma, počela da razvija poslovanje u Srbiji.

Ipak, sa najviše strasti priča o godinama koje je proveo u politici. U tom periodu upoznao je mnoge političare koji su i danas ključni igrači u svojim državama. Sa Milom Đukanovićem je, na primer, jedno vreme sedeo u istoj kancelariji.

To što je u politiku ušao jako mlad, kao školovan političar, smatra za normalnu pojavu, suprotno verovanju velikog dela javnosti da politikom treba da se bave oni koji su se dokazali u drugim segmentima života.

„Na Zapadu je politika profesija. Uglavnom su svi ozbiljni igrači profesionalni političari od svoje mladosti. Šreder je počeo sa 15 godina da lepi plakate, a kasnije je dogurao do kancelara. Toni Bler je, takođe, počeo da se bavi politikom tako što je lepio plakate Laburista po Liverpulu. Bil Klinton se u životu nije bavio ničim drugim osim politikom. To je logično, ni hirurg koji radi operacije na otvorenom srcu nije pre toga radio kao ginekolog.“

Lavš ima svoju redovnu kolumnu u slovenačkom dnevniku Finance. Na neki način, to je nastavak porodične tradicije. Majka mu je, naime, bila novinarka. Kaže da naizmenično piše o temama iz Slovenije i Srbije. Bez politike ne može. Nazad u politiku više nikad.

„Ja sam sa velikim brojem ljudi iz svoje generacije, kad smo ulazili u politiku, već bio i lični prijatelj. Ali, u politici postoji jedan veliki problem. Uvek je manje položaja nego što ima konkurenata za njih. Političar, dakle, mora da se sukobljava ne samo sa političkim protivnicima, nego i sa svojim istomišljenicima. Sumnjam da ja imam još volje za tako nečim.“

Na točkovima

Lavš živi između Srbije, Slovenije i Švajcarske. Tokom meseca najviše je u Beogradu, a nedelju dana provodi u Sloveniji i u Švajcarskoj, gde mu živi sin. Kad priča o životu „na točkovima“ to radi sa pomešanim osećanjima apatridske melanholije i superiorne euforičnosti večitog putnika. Za sebe ne kaže ni da je Beograđanin, ali ni da je Ljubljančanin. Najlepše se oseća kad otputuje na vikend kod sina u Ženevu.

„Taj vikend u mesecu kad idem u Švajcarsku je za mene „must“. Ne postoji ništa što može da me spreči da tamo odem“, kaže Lavš.

„Ovde sam stranac po „default“-u, iako Srbiju poznajem bolje od mnogih Srba. Sa druge strane dešavalo mi se da se, s obzirom na to da retko dolazim u Sloveniju, i tamo sve češće osećam kao stranac“.

Igor Lavš je tipičan pripadnik „stare škole“ rukovođenja. Snalažljivost, fleksibilnost, brojna poznanstva. To su kvaliteti o kojima kaže da su jednako bitni kao i obrazovanje.

„Postoje mladi menadžeri koji misle da je svet mnogo više shematičan nego što jeste.

Ali, praksa na kraju natera pojedinca da pokušava da radi tako kako je uobičajeno u sredini u kojoj se nalazi. Ne mogu ja u Srbiji da radim na švajcarski način, niti može Srbin koji sutra bude vodio neku švajcarsku firmu njom da rukovodi na srpski način.

Na Balkanu je potrebno biti izuzetno fleksibilan. Drugi problem mladih menadžera je odlučivanje. Previše su opterećeni ispitivanjem javnog mnjenja, detaljnim analizama, biznis planovima... Jako je bitno da balkanski menadžer bude u stanju da donese brzu odluku. Zoran Janković je bio jako uspešan u tome. Manje je strašno da menadžer odluči pogrešno, nego da ništa ne odluči“, kaže Lavš i dodaje da je jedan od velikih problema mlade generacije menadžera to što su nesamostalni.

„Moja generacija je imala neverovatnu sreću što smo svi jako mladi ušli u strukture u kojima se odlučivalo. Gotovo svi moji prijatelji su bili ministri, poslanici ili značajni direktori. Uz to, devedesete su bile vrlo izazovna vremena. To je jedino nezgodno za generacije koje tek dolaze, pošto smo mi još mladi i nećemo skoro da se pomerimo sa svojih pozicija. Tužna i istovremeno sretna osobina kapitalizma je da pojedinac može da uspe jedino ako stalno napreduje i neprestano raste. Tu nikad nema kraja“.

Rekord

Lavš, ipak, ima svoju viziju penzionerskih dana. Pecanje, velika bašta i kuća, daleko su od njegove ideje poznog života.

„Ja sam urban tip. Mnogo bih više od mirnog života u starosti voleo da imam stan u centru Pariza, pa da se šetam po gradu“.

No, iako je tek napunio 40. godina, Lavš vodi sve mirniji život. Voli da skija (ove godine je proveo 32 dana na snegu). Iako je u životu najviše skijao na Alpima, impresioniran je američkim skijaškim centrima. „To je kao da poredite stadione OFK Beograda i Crvene Zvezde“.

Automobile voli, ali se više ne „iživljava“. Mada, priznaje da je jednom od Ljubljane do Beograda stigao za tri sata i 39 minuta. Kaže da poslednjih godina slabo izlazi uveče.

„Beograd ima predznak provoda. Sa druge strane, ja ovde živim i nisam na provodu. Ali Beograd je dobio imidž grada u kome je dobar noćni provod i mislim da bi to trebalo da se kapitalizuje. Najveći problem mi je što kad mi dođu prijatelji iz Slovenije očekuju da ih ja vodim u provod. A ja volim rano da legnem“.

Slobodno vreme ređe provodi čitajući. Lavš poseduje jednu od najobimnijih kolekcija knjiga koje se bave raspadom SFRJ.

„Ja sam najbolji kupac svih mogućih memoara i analiza. Jako je korisna klasična memoarska literatura. Jedan od najkorisnijih dokumenta za taj period su memoari Borislava Jovića. Slični su memoari Stipe Šuvara. Sa druge strane, nekoliko knjiga Mire Marković su dragocene za razumevanje toga šta se događalo u Srbiji. Ta žena je potpuno iskreno pisala sve šta je mislila“

(pretplata na na www.ekonomist.co.yu)