Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Ada Bojana: Kako je propao elitni nudistički kompleks, kome smetaju naturisti i ko je spasitelj koji će izgraditi luksuzni rizort
Subota, 29.07.2023.
10:10
Komentari
- Ima li ovde plaže za normalne? – pita grupica momaka u dvadesetim pripadnika obezbeđenja.
- Ovo je nudistički kompleks. Nastavite pravo i na desnom kraju, kod ušća, vam je deo za obučene – odgovara pripadnik obezbeđenja.
I tako desetinu puta na dan otkako je rampa na Adi Bojani otvorena pa se nekadašnjim najpoznatijim nudističkim kompleksom u Evropi, slobodno šetkaju "normalni" zgražavajući se neretko nad ljubiteljima kupanja bez kostima. Ima i onih koji ne pitaju, već idu pravo na obalu, ali će ih isti pripadnici obezbeđenja ekspresno, "oštro i vojnički" upozoriti zvukom pištaljke, dotrčati do njih i objasniti da na plaži ima mesta samo za nudiste. Tako uostalom piše i na tabli, ali "normalni", izgleda, nisu skloni čitanju.
Tihi rat između ove dve grupe traje godinama. Ograda koja je dve decenije delila plažu na dva dela, veći za nudiste i manji za obučene, uklonjena je pre dve godine kako bi plaža bila vraćena onima zbog kojih je čitav kompleks i nastao – nudistima. Međutim, ispada da bolje da nije, pogotovo sa ovogodišnjom odlukom da se i rampa ukloni i okonča naplata ulaza čime je potpuno otvoren put posetiocima u odeći kojima nije dovoljna obližnja 12 kilometara duga Velika plaža.
Gosti koji na Adu dolaze decenijama, još od dana kada je ona bila elitno letovalište, žale se da se više ne osećaju dobrodošlo. Ne mogu, kažu, više da trpe radoznale poglede i uvredljive opaske. Već sada se, opisuju, neretko osećaju kao u zoološkom vrtu, a strahuju od trenutka kada će najezda posetilaca u kostimima biti tolika da će se nudisti samoinicijativno povući i potražiti drugu oazu. Neku novu Adu.
Od "S naturizmom u budućnost" do zmijarnika
A nekada je sve bilo jednostavno. Nemačka turistička agencija "Miramare" braće Halgat odlučila je da uloži oko pola miliona maraka za izgradnju takozvanih crnih vila sa oko 100 kreveta. I tako je, na krajnjem jugu Crne Gore, na ušću Bojane u more, nastao nudistički kompleks na čije su rajsko tle prvi turisti kročili u maju pre tačno pola veka. Ubrzo su izgrađene i bele vile, auto-kamp, teniski tereni, a FKK Ada Bojana je u svojim najboljim danima, onima koje je oslikao Živko Nikolić u filmu "Lepota poroka" u kom su turiste na ostrvu dočekivali s natpisom "S naturizmom u budućnost", umeo da ugosti i 1500 posetilaca.
- Kad ođe bude toliko golih ljudi da nema igla gdje da padne, onda ću reći da sam imala rašta se i roditi – rekla je Živkova direktorka Milada u tumačenju Mire Banjac, ali nešto kasnije i proročki predvidela: - Sve će to đavo odnijeti kad mene ne bude bilo. I neka će.
I dođe đavo. Devedesetih, sa sukobima na području bivše Jugoslavije, odlazi mir, a sa njim i elitni turisti, da bi 21. vek obeležilo neslavno propadanje kompleksa. Danas je kapacitet tri puta manji, neke vile su renovirane, ali mnogo ih je ruiniranih i neupotrebljivih. Teniski tereni zarasli su u travu, divlji deo tri kilometra duge plaže "krase" prazne limenke i plastične flaše, dok je zaleđe, ili zmijarnik kako ga zovu, obraslo u šiblje. Mir, kakav takav, postoji samo na tih 300 metara plaže koji obezbeđuju radnici FKK Ada Bojana i košta 15 EUR za dve ležaljke i suncobran.
Šetajući po ostrvu, teško je ne zapitati se kako je ovaj kompleks nekada mogao da bude profitabilan, a danas je na ivici opstanka. I još teže oteti se utisku da je Ada namerno puštena da propada da bi se u nekom trenutku pojavio spasitelj koji će je oteti iz kandži neumešnih, kupiti za male pare, ulickati, ušminkati, izgraditi luksuzne vile i još jedan u nizu rizorta kakvi su nikli po ostatku crnogorskog primorja.
Neće do toga doći, uveravaju nas zaposleni navikli na strepnje gostiju o privatizaciji.
- Ada je kao feniks. Uvek ona preživi. I tako već 50 godina – sigurni su zaposleni i još kažu:
- Kome ne smeta ovakva kakva je, uživaće u njoj i uvek će joj se vraćati.
A kakva je? Sve i dalje miriše na socijalizam, i restoran sa tamnim drvetom u kojoj se prigušeno čuje Oliverova Nadalina, i kompot za desert, i stari konobari koji se šale sa gostima, i hotelska terasa na kojoj se uveče okupljaju gosti. Istina, u sobama nema interneta koji je siguran jedino u holu. Ormari i vrata nisu menjani decenijama, a u jedine dve utičnice uključeni su mini frižider i televizor, pa ako želite da punite telefon, morate odlučiti šta da žrtvujete: hladnu vodu ili gledanje filma.
Ipak, na sve se to moderni nudista može navići. Možda zbog zalaska sunca koji je najčarobniji na celom Jadranu. Možda zbog neprocenjivog buđenja uz pesmu ptica. Druge vremenske zone u kojoj se vreme magično zaustavi i teče sporije nego u stvarnom životu. Možda zbog Jugoslavije u malom koja se ovde sjati iz Beograda, Rijeke, Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Podgorice. Zbog nostalgije i sete za boljim vremenima kada profit nije bio vrhovno visočanstvo.
Ili slobode koju nudi jutarnje plivanje, šetnja pored mora nepreglednim prostranstvom, sve do granice prema Albaniji. Zvuka talasa i trske koja se leprša na vetru. Ili ljubaznog osoblja koje čuva naturizam "oštro i vojnički", onako kako ih je savetovala Mirina Milada, znajući da time štiti i ono što im je najmilije – Adu Bojanu. Onakvu kakva je. Divlja, slobodna, izranjavljena, posebna.
Preglasna muzika u tihoj zoni i tuča na mostiću
Ali, ne može se poreći da ovde duvaju i neki drugi vetrovi. Oni kojima je nago ljudsko telo sramotno, a arlaukanje iz kafića do 3 ujutru dobrodošlo. Onih koji ne vide ništa nelogično u tome da je Ada proglašena za tihu zonu, a da na desnoj obali Bojane, ima "laundž barova" sa preglasnom živom muzikom u kojima odzvanjaju stihovi novokomponovanih melodija pomešani sa blokovima kubanske muzike.
A kada poželite da vidite šta vam to remeti noćni mir i prošetate do spornih objekata, možda ćete se iznenaditi, a možda i ne, kada u jednom od njih ugledate i odlazećeg crnogorskog premijera Dritana Abazovića. Ako je Ada Bojana pre tri godine proglašena za tihu zonu, gde je najviši granični nivo buke 35 decibela, što je jačina zvuka koju proizvodi govor ili cvrkut ptica, kako je dozvoljena glasna muzika koja se čuje i sto metara od objekata, zapitaćete se.
Novi vetrovi koji duvaju Adom dovode i posetioce kojima ništa ne znači podatak da je ostrvo prirodni rezervat, one koji remete njegov mir praveći žurke u nelegalnim sojenicama jer je sada u trendu biti viđen na Bojani.
One koji će se na ulazu na ostrvo pobiti na čuvenom uskom mostiću kojim može proći samo jedno vozilo - zbog čega je iz šale na saobraćajnom znaku napisano da je dozvoljena brzina 180 - jer niko neće da se vrati unazad.
Sve su tu sada pomešalo, utisak je, svega ima, a najmanje vizije, koja je Adu napravila i koja joj je sada najpotrebnija. Videćemo ko će pobediti – vizionari ili oni kojima tradicija duga pola veka ne znači ništa, koji imaju samo jednog boga, novac, za koje Ada Bojana, ovakva kakva je, nije dovoljno profitabilna, koji ne znaju ili se prave da ne znaju da gosti, posebno oni sa dubljim novčanikom, koji su im sve vreme na pameti, traže mir. I spremni su da ga plate.
Do konačnog okršaja, Ada Bojana ostaje oaza koju pokušavaju da sačuvaju ljubitelji prirode i zaluđenici koje je pregazilo vreme jer misle da od trke za profitom ima nečeg važnijeg. Čuvaju je turisti iz Srbije, Crne Gore, Češke, Nemačke – nikakvi perverznjaci, gle čuda, nego porodice sa malom i velikom decom, i mladi parovi, i grupice prijatelja, i sredovečni gosti, ali i oni dovoljno vremešni da su sasvim sigurno bili među prvim posetiocima ostrva.
Možda su prirodne sile jedino što još drži Adu ovakvu kakva je. Ostrvo se godinama povlači, nestaje, plaža je za skoro 220 metara uža nego pre 50 godina, pa potencijalni investitor možda ne želi da rizikuje da svoje krvavo zarađene novce utopi u rupu bez dna.
Mnogo je neizvesnosti u priči o Adi. Jedno je, na kraju, sigurno – i ovde se, nažalost, može primeniti onaj čuveni savet upućivan zaljubljenicama u Kubu: "Idi što pre na Kubu (Adu Bojanu), dok se (potpuno) ne promeni".
Marija Dedić
Ada Bojana
