Srđan Čolić, muzičar povratak Mobi Dika

(Foto: mozzart sport)

Tvorac niza hitova u kojima se veliča ljubav i izrazava nezadovoljstvo situacijom u društvu, a koji su nastajali u vreme ratnih strahota, nemaštine i u potpuno poremećenom sistemu vrednosti, povratnički koncert u Sava centru najavljuje kao početak sledeće faze postojanja benda i najlepši način za promociju nove pesme pod naslovom - Mala

April u Beogradu i definitivno će obeležiti pop zvuk koji je tokom devedesetih godina predstavljao poslednje utočište za sve one koji su turbo folk doživljavali kao atak na zdrav razum. Posle trijumfalnog nastupa grupe Tap 011, održanog 1. aprila u beogradskoj Areni, u utorak 19. aprila druženje s nekadašnjim i novim fanovima, koje je stekao uprkos višegodišnjem odsustvu s muzičke scene, zakazao je i Srđan Čolić, alfa i omega nekada veoma popularne grupe Mobi Dik.

Dok je Srđan ispred MOZZARTOVOG uplatno-isplatnog mesta u glavnoj zemunskoj ulici pozirao našem fotografu, naišla je zgodna brineta u pratnji dečka. Pošto je gosta rubrike MOZZART Sporta "Tiket uz kaficu" odmerila pogledom, u prolazu je, više za sebe, prokomentarisala: "Mobi Dik!" Na našu konstataciju da ga, uprkos dugom odsustvu s javne scene, devojke još uvek pamte, rutinski je uzvratio:

- Taj detalj za mene je potpuno nebitan. Jedino mi je važno da ljudi pamte moje pesme.

Počnimo onda tvoju životnu priču iz početka. Gde si odrastao?

- Rođen sam u Mostaru, da bih se ubrzo preselio u Tuzlu, iz koje sam došao u Suboticu. Tamo sam živeo sve do 18. godine života, odnosno do prelaska u Beograd. Znam da sad sledi logično pitanje da li mi je otac bio vojno lice, a-ha-ha… Odgovor je - ne. Tata Danilo bio je pozorišni glumac. Glumio je u nekim serijama, dok film nešto nije preferirao.

Sledeće logično pitanje je zašto ti nisi postao glumac?

- Bukvalno sam prohodao na pozorišnim daskama, emotivno sam veoma vezan za pozorište koje svuda ima identičan miris, neki specifičan šmek. Uprkos svemu, nije postojao ni promil šansi da postanem glumac. Istini za volju, upisao sam FDU, ali odsek montaža. Obično kad roditelji shvate težinu svoje profesije, a posebno činjenicu da ponekad zapostavljaju svoju decu zbog posla, onda ih ne usmeravaju ka svom pozivu. Iz tog razloga otac mi je dozvolio da sam biram šta ću da radim.

Kad si pokazao interesovanje za muziku?

- Još kao 12-godišnjak počeo sam da se zanimam za muzičku produkciju. Mojim roditeljima je to bilo malo čudno jer se niko u porodici nije bavio muzikom. Sećam se da je prva ploča koju sam kupio bila od grupe Svit. Članovi benda bili su plavušani i, sad kad vratim film, kapiram da su bili i malo "gejasti", a-ha-ha… A prvi ozbiljan bend koji me fascinirao bio je AC/DC. Do dana današnjeg ostao sam njihov veliki fan, iako oni nemaju veze s muzikom koju komponujem.

Koji je muzički pravac na tebe izvršio najveći uticaj?

- Bio je to nju vejv iz osamdesetih godina, kada sam zavoleo neke alternativne bendove. Kao klinac sam veoma slabo slušao domaću muziku, da bih kao nešto stariji otkrio Đorđa Balaševića kao tekstopisca i velikog autora. Emotivno sam vezan za neke njegove pesme. Takođe, voleo sam i Džonija Štulića. To su dva čoveka koja sam poštovao zbog osobenog izraza koji ih je krasio.

Ko je od stranih izvođača uživao status tvog idola?

- Oduševljavao sam se s Džemsom Braunom u tolikoj meri da sam jednog dana počeo da razmišljam kako da ono što sam, pod znacima navoda, naučio od njega, upotrebim. Nisam uspeo u tome, izuzev u nekoliko trenutaka, u nekim pesmama, ono kad podvrisnem… Uglavnom, snalazio sam se i petljao i, kao što rekoh, više bio okrenut muzičkoj produkciji.

(Foto: mozzart sport)

I kako je nastao Mobi Dik?

- To je super pitanje zato što Mobi Dik uopšte nije nastao, nego smo se mi jednostavno našli i počeli da sviramo. Dogodilo se to posle tri godine rada s drugim ljudima, tokom kojih sam postao umoran. Samo u jednoj godini uradio sam 12 ploča kao ton-majstor, programer, koproducent i svašta nešto. Od tog broja, deset je bilo novokomponovanih, a dve su bile neki alternativni rok. U stvari, uporedo s umorom proradio je bunt u meni, pošto sam shvatio da pop muzika odlazi u fajront. Iz tog razloga sam rešio da pravim nešto svoje, muziku koja će mi predstavljati neku vrstu ventila.

Zašto ti je trebalo tako dugo da propevaš kad si znao da poseduješ sjajan glas?

- Zato što dugo nisam imao nikakvu želju za pevanjem. Na kraju je presudilo to nagomilavanje stvari koje mi se nisu sviđale, zato sam krenuo da sam prčkam, bez ikakvih ambicija ili obaveza. I onda, sasvim slučajno se dogodilo da sam Ivu Laurenčiću pustio pet-šest mojih pesama. I to, verovao ili ne, tokom rada na Džejovom albumu. Rekao je: "Ovo je super" i ponudio mi da radim muziku za JAZAS-ovu kampanju "Borba protiv side". Kada me upitao imam li bend, odgovorio sam da imam tročlanu ekipu s kojom radim, ali da bend nemam. Kasnije sam odlučio da ubacim ženske vokale i angažovao sam moje drugarice, glumicu Anu Kostovski i Tanju Jovićević.

Dakle, sve se odvijalo na krajnje spontan način...

- Ključni trenutak zapravo je bio kad mi je Ivo rekao da će nam uraditi spot. Bio sam potpuno zatečen, pošto mi još uvek nije bilo jasno kojim to "nama". Uglavnom, na taj način okupim ekipu koja je bila u fazonu da nešto radi kako bi joj bilo lepše. E sad, dok smo snimali te spotove za JAZAS, rešimo da snimimo još dva spota, i to obradu pesme "Na zadnjem sedištu moga auta" i "Kreni prema meni". Nekoliko meseci kasnije smo skupili dovoljno materijala i 1992. godine smo izdali prvu ploču. Moram da kažem da prvi put ovako detaljno pričam kako je nastajao Mobi Dik.

Kako se dalje razvijala grupa?

- Kao i svi drugi u ono vreme, suočeni s krizom i nedaćama izazvanim ratnim dešavanjima, bili smo prinuđeni da menjamo koncepciju rada. Bend je tražio svirke, tehničku podršku, a sve to podrazumeva dosta para. Shvativši to, jednog dana sam rekao: "Ljudi, ajde da se lepo rastanemo, kao drugari, jer ovo nema veze sa životom." Konstatovali su da je to okej i svako se vratio svom poslu. Romario, danas veoma cenjeni autor, nastavio je da komponuje, Saša se posvetio biznisu i privatnoj firmi, dok se Ivan okrenuo fakultetu.

Ipak, nisi definitivno digao ruke od svega. Zašto?

- Dobijao sam pozive za nastupe i odbijao ih uz obrazloženje da sam raspustio grupu, na šta su mi govorili: "Dovoljno je da dođeš s onom ribom!" Upitao sam Anu Stanić, koja je tada bila klinka od 19 godina, da li je za tu duetsku varijantu, a ona je pristala. Počeli smo tako da radimo pod istim imenom, za pet godina snimili smo tri lepe ploče.

Zbog čega je potom došlo do prekida saradnje?

- Ana i ja prvenstveno smo se razišli privatno, pošto smo bili u vezi koja je počela da nas sputava u poslu. Želeo sam da nastavim i znao sam da moram da prođem novu pevačicu. Igrom slučaja, samo dan posle rastanka s Anom, u mom studiju je snimala Aleksandra Perović. Tom prilikom mi se požalila da nije previše zadovoljna s bendom u kojem radi. Sinula mi je odmah ideja u glavi, rekao sam joj da mi vizuelno odgovara, da dobro peva i upitao je hoće li da radimo zajedno. Sutradan mi je dala potvrdan odgovor, da bismo već posle tri dana nastupili u Beču.

Da li je publika pozitivno odreagovala na novog člana grupe?

- Najgore u celoj toj priči i poraz za mene predstavljala je činjenica da niko nije primetio da se pojavila nova devojka. To mi je bilo grozomorno. Znači, mogao je da izađe na binu i moj menadžer Nešo Je i da zapeva. Pogotovo što i on ima dugu kosu, a-ha-ha... Tek tada sam shvatio da su bitne samo moje pesme i možda boja mog glasa, dok je sve ostalo manje značajno.

Možeš li da uporediš Anu i Aleksandru?

- Aleksandra je veoma brzo uspela da se izbori za poseban, drugačiji status u odnosu na Anu. Fizički, njih dve jesu ličile, međutim, energije su im bile potpuno drugačije i kao ličnosti nisu imale dodirnih tačaka. Aleksandra je unela neki mir u naše nastupe koji su nekada umeli da budu pod tenzijom.

Na koji način nastaju tvoje pesme, gde pronalaziš inspiraciju?

- Najbolje pesme sam napisao u trenucima kad sam bio ljut, mada moja muzika definitivno nije rokenrol, osim pojedinih pesama s poslednje ploče koje bih podveo pod pop-rok. Ipak, u dosta pesama sam iskazivao bunt i ogorčenost situacijom u zemlji, pošto sam bio veoma iziritiran događajima s početka devedesetih godina. Bio sam kreativan u toj patnji koja, naravno, nije jedino emotivno stanje koje me inspiriše.

Da li bi mogao da izdvojiš neki od svojih hitova kao posebno drag?

- Ne slušam svoje pesme jer ih tokom procesa stvaranja toliko puta čujem da mi jednostavno dosade. Čak ne volim ni kad ih puštaju u lokalima u kojima se pojavim. Na nastupima mi je omiljena pesma "Zar nije te stid".

(Foto: mozzart sport)

Jesi li smišljeno napravio toliku dugu pauzu?

- Mobi Dik je vremenom postao vrlo važna stvar u mom životu, iako to nisam planirao. Zato moram da potvrdim onu tezu po kojoj su životni putevi čudesni. Ipak, u trenutku kad sam uvideo da se stvari u muzičkom biznisu ne odvijaju kako meni odgovara, skapirao sam da treba malo da se odmorim. Dodatan razlog za povlačenje bila je i namera da Aleksandru isturim u prvi plan, u pravo vreme za nju. Da malo odradi posao. Ona je to uradila najbolje što je znala, a ja sam joj pomogao koliko sam mogao. Bilo kako bilo, prošle su četiri godine, posle kojih nisam osetio potrebu za novim izazovima.

Šta si sebi rekao dok si otpakivao "fendera"?

- Rekao sam: "Meni se ovo opet radi". Poslednje dve godine pokušavam da vratim bend na način na koji mislim da je okej. Imao sam malo drugačije ideje o povratničkom koncertu, ali su me moj producent Nešo Je i ljudi iz Stefan Brauna, kao pokretači cele ove priče, ubedili da 19. aprila održim koncert u Sava centru.

Jesi li imao kakve dileme vezane za redosled izvođenja pesama?

- Koncert će da izgleda kao muzika Mobi Dika koja se odvijala u tri faze, odnosno stila. To znači da ćemo prvo da pevamo tipičan pop s primesama roka, potom će na red doći balade koje devojke naročito vole i na kraju sledi pop dens, koji vole svi oni koji nas slušaju. Eto, to su ta tri segmenta, tokom kojih ćemo pokušati da izimitiramo atmosferu kluba. I da ne zaboravim da najavim najnoviju pesmu pod naslovom Mala.

Brojni fanovi su razočarani zbog izostanka Ane Stanić. Zašto je tvoj povratak na scenu nije oduševio?

- Ana se nije oduševila zato što je mislila da sam se ja definitivno povukao. Sad je ovo svojevrstan šok za nju. Eto, iz tog razloga nije bila u fazonu da nam se pridruži, ali nam je poželela sve najbolje… I to je dovoljno. Međutim, rekao sam joj da ću se smrtno naljutiti na nju ukoliko me ne ispoštuje kad jednog dana budem pravio oproštajni koncert.

Jeste li osmislili program rada posle koncerta?

- Ovaj put stvarno moram da se potrudim da bend ostane na gomili, što bi se reklo. Postava je tipično pop, znači bubanj, bas gitara, klavijatura i dve devojke, s tim što će ih na koncertu biti tri. Imaćemo i perkusionistu koji neće biti stalni član. Leto ćemo provesti svirajući po gradovima, da bismo nešto zaradili. Zašto da ne? Želja nam je da se dobro uvežbamo kako bismo na jesen izbacili novi singl, posle čega ćemo polako da pripremamo novi CD.

Da li si u mlađim danima bio "muzikalan" i na sportskom planu?

- Trenirao sam odbojku u subotičkom Spartaku sve do 16. godine, a onda su moji drugari iz ekipe izrasli i do dva metra, dok sam ja ostao na 183 cm. Kako u to vreme nije bilo libera, bio sam prinuđen da stavim tačku na odbojkašku karijeru. Istovremeno s prebacivanjem lopte preko mreže, trenirao sam i rukomet, pa čak i hokej na travi!

Što fudbal ne pominješ?

- Oduvek sam imao dve leve noge za tu igru, iako je moj deda po mami, Ilija Rajković, svojevremeno bio trener novobeogradskog Radničkog, dok je drugi deda Miladin bio golman. Uprkos tome, nikada nisam pokazao ni najmanje interesovanje za fudbal. Nedavno sam, sasvim slučajno, ustanovio da je moj bubnjar veći antitalenat od mene, a-ha-ha…

Za koga navijaš?

- Za vreme stare Jugoslavije navijao sam za mostarski Velež, a u košarci sam bio simpatizer Jugoplastike. S ove istorijske distance, zvuči kao potpuni kretenizam.

Da li je tvoj sin Stribor počeo da iskazuje muzički dar?

- Primetio sam da ima osećaj za ritam, a da li ima sluha, videćemo kad još malo poraste.

Imaš li vremena za provod?

- Stvarno malo izlazim jer veoma često zaginem u studiju do ranih jutarnjih sati. Radim dok se drugi ljudi provode ili spavaju. Dakle, nisam kućni, nego studijski tip, a-ha-ha… Jedino što s vremena na vreme s kumom i drugarima posetim restorane Sinđelić i Potkovicu i uživam u sjajnim tartar biftecima.

UŠAO BIH U RIJALITI ŠOU SAMO ZA OGROMNE PARE

Producenti i organizatori rijaliti programa koji se emituju na srpskim televizijama nisu zaboravili da ispostave ponudu popularnom muzičaru. Ali ona je bila isuviše mala da bi se Srđan Čolić na neko vreme odrekao srećnog porodičnog i poslovnog života.

- Znam sve rijalitije koji postoje kod nas, samo ne mogu tačno da se setim u koje su me sve zvali. Iskren da budem, možda bih i porazmislio da se na tri meseca rastanem od supruge Eve, sina Stribora i posla, da su mi ponudili neke ogromne pare. Međutim, kako se to nije dogodilo, moj odgovor je glasio da bih za njihove gledaoce bio dosadan tip. Sve dok me neko tamo ne bi iznervirao, što bi se pre ili kasnije dogodilo, a-ha-ha…

BORIO SAM SE DA ANA POSTANE DOBRA PEVAČICA

Znajući da će svaku izgovorenu reč o svojoj bivšoj devojci i saradnici pojedini mediji protumačiti po sopstvenom nahođenju, Srđan je Aninu karijeru pratio za svoj groš.

- Stvarno sam se borio da Ana postane dobra pevačica, što zbog benda, što zbog činjenice da mi je tada bila devojka. Kasnije sam bio srećan zbog njenih uspeha i veoma besan kad je grešila. Naime, uvek sam pozdravljao njene dobre poteze i kritikovao one loše. Normalno, za medije sam ćutao jer sam pretpostavljao da će sve što budem rekao biti shvaćeno na pogrešan način. Ali zato sam privatno uvek bio srećan zbog njene dobre pesme, spota ili nastupa.

izvor :