Dragan Simović, direktor "Gebruder Weiss Serbia" - Sa Evropom na Ti

(Dragan Simović)

Direktor kompanije "Gebruder Weiss Serbia" Dragan Simović "osamostalio" se sa tri meseca, kada su ga roditelji iz Nemačke poslali kod bake u Leskovac. U Srbiji je ostao do treće godine, a potom se vratio u grad Laichingen, gde je završio prva četiri razreda osnovne škole. Onda je, tokom letnjeg raspusta, ipak odlučio da asfalt, zatvorene bazene i kape za kupanje zameni netaknutom prirodom Jablaničkog kraja, bistrom vodom Veternice i sočnim lubenicama.

Osnovno i srednje obrazovanje nastavio je u Leskovcu, gde je stekao diplomu tehničara analitičke hemije. Indeks je dobio na Filološkom fakultetu u Skoplju, a prvi posao, kao dvadesettrogodišnji nastavnik nemačkog, u srednjoj školi čiji je đak bio. Već posle godinu dana shvatio je da profesura nije za njega i zaposlio se kao prevodilac u tadašnjem vodećem transportnom preduzeću "Jug Ekspres". Kada je "ispekao" zanat upustio se u preduzetničke vode - sa "Simocomp" u jednom trenutku imao je najviše kamiona među privatnim firmama u bivšoj Jugoslaviji.

– Onda su došli ratovi, embargo, sankcije. Prestali smo da radimo sa kamionima, ali nikad nisam pomišljao da odem iz Leskovca, tamo sam zasnovao porodicu, a u međuvremenu su mi se vratili i roditelji. Sačekao sam demokratske promene, povezao se sa partnerom iz Nemačke, osnovao firmu u sopstvenoj garaži i napravio uspešnu kompaniju privlačnu najvećim igračima iz ove branše. Većinski udeo u "Eurocarg-u" preuzelo je krajem novembra 2009. godine društvo "Gebruder Weiss", vodeći austrijski špeditersko-logistički koncern. To je bila najbolja potvrda dosadašnjeg truda – počinje priču za "eKapiju" Dragan Simović, direktor "Gebruder Weiss-a" u Srbiji.

Simović kaže da je najveće bogatstvo višedecenijskog rada u transportu mreža kontakata koju je stvorio, i dodaje da mu je u poslu najviše pomoglo znanje nemačkog jezika, upornost i iskustvo "sa zapada".

- Zahvaljujući tim poznanstvima, ja danas mogu, bez dinara u džepu, da proputujem sve evropske zemlje. Svi se međusobno pomažemo i među nama vlada specifičan odnos. Ono što me je najviše privuklo u ovom poslu je upravo činjenica da svakodnevno komunicirate sa bezbroj ljudi koji vam vremenom postaju prijatelji. Jedni drugima čestitamo rođendane i druge važne datume, a često razgovaramo o privatnim stvarima. U jednom trenutku ste na vezi sa Španijom, onda pričate sa kolegom iz Holandije, a čeka vas poziv iz Velike Britanije- kaže Simović.

Nesuđeni elektroinženjer

Dragan Simović je posle srednje hemijske škole u Leksovcu planirao da upiše studije elektrotehnike, ali je u poslednjem času promenio odluku.

- Spremao sam fiziku i matematiku za elektrotehniku, a onda otišao na autobusku stanicu, seo u autobus za Skoplje i upisao tamošnji Filološki fakultet. Izabrao sam nemački jezik, jer sam ga solidno govorio, a studije sam završio u rekordnom roku, za nešto manje od tri i po godine. Za to vreme sam, zahvaljujući stipendijama, dve godine proveo u istočnoj Nemačkoj, na razmeni studenata.

Simović se odmah po sticanju diplome vratio u Leskovac, gde se kao profesor nemačkog zaposlio u srednjoj školi. Seća se da su kružile priče da je, kako se to često kaže, bio "strog ali pravičan".

- Pričalo se da roditelji hoće da ispišu decu iz škole zbog mene, a kad sam odlazio bilo im je žao- priseća se Simović.

Posle samo godinu dana provedenih "u klupi sa dnevnikom", počeo je da razmišlja o novom poslu, a prilika mu se ukazala u kompaniji "Jug ekspres", kojoj je bio potreban prevodilac.

- Bilo je to izuzetno jako preduzeće, sa više od 300 kamiona i odličnim referencama. Oduvek me je zanimao transport i to je bila prilika da u praksi vidim kako funkcioniše sistem. Brzo sam naučio posao i želeo da počnem nešto samostalno. Na moju incijativu, otac je otvorio preduzeće u Leskovcu, koje je vrlo brzo napredovalo. Tako je "Simocomp" imao najviše kamiona među privatnim firmama i, da nije bilo rata, ko zna dokle bismo dogurali.

Posle neočekivane pauze u poslovanju u sektoru transporta, 2001. godine sa kolegom iz Nemačke pokrenuo je preduzeće "Eurocargo".

- Napredovali smo malim ali sigurnim koracima, najpre smo bili zastupnici, a 2002. smo formirali preduzeće sa kapitalom od 5.000 tadašnjih nemačkih maraka, u garaži. Zaista smo počeli tako- nas trojica i moja supruga. Neprestanim radom, dobrim kontaktima, iskustvom, napravili smo jaku evropsku firmu, a od pre dve godine smo u sastavu "Gebruder Weiss-a"- priča sagovornik "eKapije".

U početku je najviše učio na svojim greškama, a najveće znanje "ukrao je" od partnera iz Nemačke, gospodina Niedermana, koji je, kaže, znao svakog transportera, svakog špeditera, i bio više decenija u tom poslu.

Anegdota sa puta i iz kancelarije, priča Simović, ima mnogo, a njemu je možda najinteresantnija premijerna vožnja kamiona preko grčke granice.

- Dobili smo posao da isporučimo tri traktora za jedan od sajmova u Grčkoj. Bilo je to 2003. godine. Neposredno pred polazak na put utvrdili smo da nijedan od vozača nema grčku vizu, a jedini sa neophodnim dokumentima sam bio ja. To ne bi predstavljalo problem da sam nekada ranije vozio kamion. Kako bilo, dogovorili smo se da vozač dotera kamion do granice, onda volan preuzmem ja, prevezam ga nekih 20 kilometara i vratim ga profesionalcu. Da zlo bude veće, kada smo došli do granice, zatekao nas je štrajk grčkih vozača koji su blokirali put. Pošto su traktori bili hitna isporuka za sajam pozvali smo direktora štrajkačkog odbora da nas pusti da prođemo. Tada sam prvi put seo za volan kamiona. Trebalo je da pređem nekih 20-ak kilometara, i taman sam mislio da niko neće čuti kako mi krči menjač, ali me je šef carinarnice zamolimo da ga povezem. Sve vreme vožnje sam samo razmišljao kako ću da parkiram kamion. Nekako sam se snašao, ali pri povratku su se štrajkači sa svojim kamionima postavili tako da je samo profesionalac mogao da se provuče između njih. Pošto nije bilo šanse da prođem, zamolio sam neke Bosance koje sam tada upoznao da mi prevezu kamion. Isprva su me posmatrali sa nevericom jer su sigurno pomislili da nešto švercujem, ali su mi ipak mnogo pomogli - priseća se Simović.

Naš sagovornik objašnjava da je posao nekada i sada znatno drugačiji, prvenstveno zbog savremenih tehnoloških rešenja, poput GPS uređaja i ostalih naprednih sistema praćenja i snimanja.

Ranije "pustite" kamion i vozača i jedino vam ostaje da čekate da se vrati- ne znate ni gde je, niti kako je. Sećam se smešnih sitacija oko objašnjavanja mesta istovara robe. Kada vas vozač pita za krajnu destinaciju vi mu ime grada objašnjavate tako što je svako slovo zapravo početno slovo nekog drugog grada, pa se dešavalo da vozači pomisle da treba u sve te gradove da isporuče robu.

Simović kaže da je u njihovom poslu "najveći greh ako slažeš gde je kamion". Njemu se to desilo jednom i fino se opekao. Ako neko danas to pokuša da uradi u kompaniji "Gebruder"- momentalno dobija otkaz.

- Nažalost, ne rade tako sve kompanije u Srbiji, pa često mislite da je kamion u zemlji, a on još nije ni prešao granicu.

Kaže da u firmi traži disciplinu i odgovornost, a radnicima maksimalno pomaže.

– Plaćamo im časove stranih jezika, pomažemo pri podizanju kredita, fleksibilni smo što se tiče slobodnih dana i odmora. Kod nas može da radi svako ko zaista želi da radi, a u odlučivanje o primanju novih zaposlenih sam uvek uključen. Posle ovoliko godina iskustva prepoznam potencijal iz prve. Tada se uvek setim pokojnog Đinđića i priče o preskakanju stepenika. Nije presudno obrazovanje, niti vrsta fakulteta - najvažnije je da radnik misli brzo i racionalno.

Kompanija "Gebruder" u Srbiji zapošljava 120 ljudi, od kojih su mahom žene, koje su, kako kaže Simović, "najopasnije" u ovom poslu. Smatra da je napravio firmu, koja bi odlično poslovala i kada je direktor odsutan nekoliko meseci.

- Pre nekoliko godina sam otišao na more i za deset dana me niko nije zvao, tako da sam posle petog dana zvao da vidim da li uopšte rade.

Leskovačka pljeskavica i Novakov biftek

Simović se zbog poslovnih obaveza pre pet godina preselio u Beograd, iako pre toga nije ni pomišljao da rodni Leskovac zameni sprskom prestonicom.

- Supruga je i ranije razmišljala o preseljenju, ali sam ja tu opciju uvek odbijao. Deca su na školovanju u Beču, sin ima 19 godina, a ćerka 17, i insistirao sam da se što pre osamostale. Rekao sam im: Idite, snađite se, vidite kako funkcioniše sistem "napolju". Veoma su zadovoljni, a sin već zarađuje džeparac jer radi kao di-džej u jednom od tamošnjih klubova. Kada se požali na malu zaradu, podsetim ga koliko je prosečna plata u našoj zemlji. Mislim da će me on naslediti u poslu. Smatram da mladi ljudi moraju da osete život van svoje zemlje, rodnog grada i roditeljske kuće. Nije dovoljno da turistički posete neko mesto, već da se presele na nekoliko meseci, iskuse drugu kulturu, uslove rada, stanje, ambijent- priča Simović.

Kaže da porodični biznis ima svoje prednosti i mane - dosta stvari možete da držite pod kontrolom, ali zato sa svojima najbližima uglavnom pričate o poslu.

- Kako god, ipak sve više vremena imam za sebe i nemam neostvarenih poslovnih želja. Od ličnih uživanja planiram jedno veliko krstarenje, možda već ovog leta. Najvažnije je da sam naučio svoje zaposlene da preuzmu odgovornost, tako da imam puno poverenje u svoj tim.

Sa društvom se uglavno okuplja u restoranu Novak Đoković na Novom Beogradu, gde često naručuje specijalitet "Novak stake". Kada ga pitate gde jede roštilj u Beogradu, odgovara "nigde", jer je leskovačka ljuta pljeksavica kod Bibca neprevaziđena.

T.S.