U Srbiji se godišnje nagomila oko 70.000 tona opasnog otpada

Prema podacima u Izveštaju o upravljanju otpadom u Srbiji, od 2012. do 2020. godine na deponije je odloženo gotovo 150.000 tona opasnog otpada, odnosno petina njegove ukupne količine. Nešto manje od petine izvezeno je u inostranstvo, na dalju preradu.

- Srbija u ovom trenutku nema centar za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada koji je nužan za proces odgovora i otpornosti države i na klimatske promene i na akcidente. U evropskim ekonomijama postoje centri koji primaju otpad, ali mi smo nekako u ovim procesima posle 2018. godine na začelju te kolone i čekamo u redu da bi neki otpad iz Srbije mogao biti zbrinut u evropskim kapacitetima, iz razloga što svaka nacionala ekonomija prvo radi za sebe, a onda za treće lice. U tom procesu imamo i vidljive znake kriminalizacije, gde često otkrivamo da je otpad, ili zakopan, ili je bačen na neku lokaciju za koju se ne zna poreklo, ni ko je izvođač tih radova - kaže za Insajder Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije.

O opasnom otpadu je počelo da se govori krajem 2016, kada je javnost saznala da postoji oko 300.000 tona tzv. istorijskog industrijskog otpada u blizini više gradova u Srbiji. Deo spada u grupu opasnog otpada. Neuslovna skladišta pronađena su u blizini Bele Crkve, Obrenovca, Pančeva, Novog Sada i Bavaništa.

U Srbiji se godišnje nagomila još oko 9,5 miliona tona novog industrijskog otpada, među kojim je oko 70.000 tona i onog opasnog.

- To su neke stvari koje stoje tu 10, 15, 20 godina i sastav toga je jako problematičan, vi nemate pojma šta je u tom buretu. To je neko nekada možda znao da je to bilo neko otpadno ulje, ali posle 15, 20 godina vi nemate pojma šta je tu i, samim tim, kad nemate pojma šta je sadržaj bureta, vi ne znate kako time da upravljate - objašnjava Marko Rokvić, direktor preduzeća za upravljanje otpadom Green Group.

Medicinski i farmaceutski otpad takođe može štetno da utiče na kvalitet života i zdravlje ljudi. Nastaje u zdravstvenim ustanovama, ali i u domaćinstvima. Ostaci od lekova, preparata i vakcina trebalo bi takođe da se uništavaju na zakonom propisan način, ili da se izvoze u centre za preradu van Srbije. Ipak, nije uvek tako.

- Ako pričamo o nelegalnom delu, ili završava po nekim halama koje su iznajmljene, ili po deponijama. To su finansijski razlozi jer su tretmani tih otpada skupi i vi u našoj državi uvek ćete imati nekoga ko će da pokuša da zaradi na brz način. Dešavalo se da operater proglasi stečaj i da onda taj opasni otpad koji je zatečen u njegovom skladištu lepo postane problem cele države - kaže Rokvić za Insajder.

Oni koji u proizvodnji stvaraju industrijski i opasan otpad, državi plaćaju ekološku taksu za štetu koju eventulano mogu da proizvedu.

Zbrinjavanje medicinskog otpada državi plaćaju zdravstvene ustanove i centri. Građani, međutim, nikome ne plaćaju naknade za bacanje opasnog ili medicinskog otpada na nepropisan način.