Nataša Jugović, TV voditelj - Slučajno na pisti, namerno pred mikrofonom

(Foto: mozzart sport)

Na Fords models konkursu za lice godine tadašnje zemlje koja se zvala Srbija i Crna Gora, Nataša Jugović, u to vreme Vukoje, prijavila se na nagovor roditelja i drugarica, ali i iz čiste radoznalosti. Iz tog razloga je bila propisno iznenađena odlukom srpskog žirija da je proglasi za pobednicu i zajedno s predstavnicom Crne Gore pošalje na svetski izbor u Njujork. Uopšte se nije opterećivala osvajanjem nekog od prvih pet mesta koja su garantovala bogatu novčanu nagradu i sigurne manekenske aranžmane u prestižnim modnim kućama, već je za nju sasvim adekvatnu nagradu predstavljala činjenica da je prvi put preletela Atlantik i da je besplatno boravila u, kako ju je nazvala, fascinantnoj američkoj metropoli.

Po povratku u Beograd, lepa Mostarka se našla pred dilemom hamletovskog tipa koja je glasila: "Manekenstvo ili košarka, pitanje je sad." Još uvek pod snažnim utiscima bajke koju je proživela u Velikoj jabuci, donela je odluku da razduži opremu Partizana i istrči na manekensku pistu.

- Neposredno po povratku iz Njujorka upisala sam fakultet i dva treninga dnevno zaista su mi oduzimala previše vremena. Shvatila sam da moram da se opredelim, malo sam razmislila i procenila kako mi je isplativije da se bavim modom. Nikada se kasnije nisam pokajala zbog takve odluke – započinje Nataša Jugović razgovor za MOZZART Sport.

Da li si kao devojčica na čuveno pitanje starijih "šta ćeš biti kada porasteš", pominjala manekenstvo?

- Mislim da se to menjalo iz godine u godinu. Na početku sam pričala kako želim da budem doktorka, pa sam onda sebe zamišljala kao učiteljicu, da bih u jednom periodu odrastanja poželela da postanem manekenka.

Ipak, pre nego što si uplovila u manekenske vode postala si košarkašica, i to veoma talentovana. Sećas li se prvog postignutog koša?

- Svog prvog postignutog koša se ne sećam, ali se zato odlično sećam prvog treninga u KK Partizan. Imala sam veliku tremu koja me na sreću nije sputala u želji da se predstavim u što boljem svetlu. Odmah posle tog prvog treninga trener mi je rekao da donesem dve slike i krštenicu. Moram da kažem da je moj košarkaški početak protekao u znaku trenera Slađena Ivića.

Pošto si dospela u žižu ‍medijske paž‍nje posle povratka iz Amerike, da li si imala neku posebnu taktiku za odnos s novinarima?

- Iskreno, nikada nisam imala neku taktiku kada je u pitanju odnos s predstavnicima sedme sile. Jednostavno, uvek sam se ponašala korektno i maksimalno se trudila svakoga da ispoštujem. Istovremeno, tako su se novinari ponašali i prema meni, zbog čega nikada i nisam imala bilo kakvih problema.

U kojoj meri je dolazak na svet ćerkice Đurđe promenio tvoj pogled na svet i kako se snalaziš u ulozi majke?

- Naravno da se mnogo šta promenilo, prevashodno na polju životnih prioriteta. Ćerkica je sad moj centar sveta i najbitnije mi je da učinim sve kako bi ona bila srećna. U njenom odgajanju imam veliku pomoć od svoje majke, jer sam samo četiri meseca posle porođaja počela da radim. Mama je jedina osoba kod koje Đurđu mogu da ostavim i da ne brinem. Sve u svemu, ništa bez baka servisa, a-ha-ha...

Kako je došlo do saradnje sa TV Arena sport, gde pre i posle mečeva NLB lige razgovaraš s igračima i stručnim konsultantima?

- Pored svih profesija koje sam malopre nabrojala, maštala sam i o poslu televizijskog sportskog novinara. Pošto sam ceo život u sportu i trenirala sam košarku, znala sam da ću pre ili kasnije stati ispred kamere u ulozi voditelja. Nekako mi je delovalo logično da se bavim onim što najbolje poznajem. Veoma sam srećna što sam postala deo Arena sport tima, jer je to jedina prava sportska televizija u čitavom regionu.

Da li si imala dozu treme na svojoj televizijskoj premijeri, imajući u vidu da si godinama bila s druge strane mikrofona, prvo kao košarkašica, a potom i kao manenekenka?

- Kada smo radili prvu emisiju i uključivali se uživo, moram da priznam da sam imala tremu. Ipak je to bio prvi put da sam ispred kamere u jednoj sasvim novoj ulozi. Na kraju je, na moje ogromno zadovoljstvo, sve proteklo kako treba. Iz meča u meč sam sve više sticala samopouzdanje i sada je to potpuno druga priča.

Analiziraš li ono što si uradila kako bi bila još bolja i da li "kupuješ" cake od italijanskih i španskih TV voditeljki sportskih emisija?

- Svakako da analiziram, sama sam sebi najveći kritičar. Pored toga, uvek mi dobro dođe i savet kolega koji se du‍že bave ovim poslom. Bez takvog pristupa nema napretka. Trudim se da budem sve bolja. Što se tiče specijalnih uzora, kako iz naše sredine, tako i iz inostranstva, nemam ih. Želim da radim svoj posao na najbolji mogući način i neprestano se trudim da svakog dana što više napredujem.

Šta osim sportskih prenosa još voliš da pogledaš na TV-u i šta misliš o rijaliti programima koji su uzeli ogromnu većinu Srba pod svoje?

- Uvek sam raspoložena, kad imam slobodnog vremena, za gledanje dobrog filma ili neke lepe serije. Što se rijaliti programa tiče, poštujem sve one koji ih gledaju ukoliko nemaju pametnija posla. Takođe, poštujem i one koji u njima učestvuju ako za to imaju valjan razlog.

Jesi li dobijala ponude za učešće u nekom od rijalitija i da li bi u neki ušla i pod kojim uslovima?

- Dobijala sam svojevremeno ponude za Velikog brata i odbila sam ih, jer smatram da nisam pravi tip osobe za takvu vrstu šoua i verovatno ne bih uspela da se snađem. S druge strane, ukoliko bi mi producenti ponudili baš dobre uslove, učestvovala bih u Survajveru.

(Foto: mozzart sport)

U kojoj meri pratiš informativni televizijski program?

- Obično odgledam dnevnik RTS-a.

U kolikoj meri vodiš zdrav ž‍ivot i postoje li principi kojih se na tom planu strogo pridr‍avaš?

- Trudim se da se hranim što zdravije i ne preterujem s obrocima. Istini za volju, priuštim sebi poneki fast fud, ali strogo vodim računa. Loše je kada se preteruje, šta god bilo u pitanju.

Imaš li omiljene kafiće i restorane u prestonici i koje ti je omiljeno piće i jelo?

- Kada je reč o hrani, najviše volim kinesku. Često posećujem kineske restorane u prestonici. Omiljeni kafić-palačinkarnica mi je Keops na Dunavskom keju.

A kakva si kuvarica i koje jelo najbolje spremaš?

- Volim da kuvam i kuvanje za mene predstavlja hobi. Mislim da najbolje spremam ćuretinu s mlincima. To je specijalitet moje kuhinje.

Kako stoje stvari sa slatkišima, je l’ ih voliš?

- Slatkiše volim, ali s njima ne preterujem.

Šta bi obavezno gostima iz inostranstva pokazala u Beogradu?

- Na prvom mestu bih ih odvela da prošetaju renoviranim Bulevarom kralja Aleksandra koji je za mene najlepša ulica na svetu.

Kad si već pomenula ulicu, da li si vozač i ako jesi, kako se snalaziš na poslovično haotičnim beogradskim ulicama i poštuješ li odredbe novog zakona o saobraćaja?

- Vozač sam i snalazim se prilično dobro. Kada je reč o novom zakonu, nemam izbora, moram da ga poštujem kao i svi.

SESTRA JOVANA - MOĆNI RENDŽER

Nataša je rođena u Mostaru pre 24 godine i ima sestru bliznakinju Jovanu.

- Kada je počeo rat 1992.godine, s porodicom sam se preselila u Beograd, tako da sam najlepši deo detinjstva provela u našem glavnom gradu. Dok smo bile mlađe, Jovana i ja smo bile potpuno različite, zbog čega niko nije verovao da smo bliznakinje. Za razliku od mene, koja sam bila mirno dete, ona je bila vrlo nestašna. I kada pokušam da se setim, setim se samo njenih nestašluka. Kao, na primer, dana kad se igrala moćnih rendžera, pala i polomila ruku.

VREME JE ZA REKREACIJU

S obzirom na brojne obaveze koje je u međuvremenu preuzela, naša sagovornica ima sve manje vremena za rekreativno bavljenje sportom.

- Obaveze su se stvarno nagomilale i, na moju žalost, nemam vremena za rekreaciju. Međutim, ne mirim se s takvim činjeničnim stanjem i uveliko kujem planove kako bih u radni dan uvrstila i rekreativno bavljenje sportom.

izvor :