Dragan Marković Palma, političar - Moj idol je bio bokser Mate Parlov

(Dragan Marković Palma)

Političar, preduzetnik, gradonačelnik, poslanik u Skupštini Srbije... Sve ovo, pa i više od toga, vezuje se, u Jagodini, za ime jednog čoveka: Dragana Markovića Palmu. Rođen je 2. maja 1960. godine u Končarevu. Bio je jedinac, ali, ističe, "ni pažen ni mažen" već naprotiv: u očevom privatnom poslu od "kad se rodio". U klupi je bio samo do završetka Srednje škole učenika u privredi. Ali, to mu nije smetalo da bude osnivač dve političke organizacije: Stranke srpskog jedinstva (1993) i Jedinstvene Srbije (2004), kao i dva preduzeća: "Palma transport" i Televizije "Palma plus"!

U braku sa Snežanom ima dvojicu sinova: Dalibora (31) i Darka (29), a od četvoro unučadi: Dragana (8), Draganu (6), Mimu (3) i Aleksu (4 meseca).

Šta ste želeli da budete?

Znao sam to i pre ulaska u posao preduzetnika. Hteo sam, kao i moj otac, da se bavim biznisom. Otac je imao kamione za prevoz svih tereta, a bio je i jedan od najvećih proizvođača cigli u centralnoj Srbiji. Radio sam mnogo. Nisam imao bezbrižno detinjstvo. Na prvom mestu bio mi je posao, pa sve ostalo... Ipak, nikad se nisam ljutio na oca što imam malo vremena za igru i druženje sa vršnjacima.

Zašto niste studirali?

Hteo sam to, ali otac je bio protiv mog odlaska na fakultet. On je više verovao u školovanje uz posao, u životnu školu, a ne u suvu teoriju. I još nešto je tu bilo značajno: Otac bi, da sam otišao na studije, ostao sam u velikom poslu...

A koji sport je bio vaš?

Voleo sam boks. Imao sam čak i petnaest takmičarskih borbi za Kablove iz Jagodine. Moj idol je bio šampion sveta Mate Parlov iz Pule. A sad se, rekreativno, bavim kik-boksom u ekipi Palmini tigrovi. To je najuspešnija kik-boks ekipa u Srbiji. Imamo amaterske i profesionalne prvake Evrope i sveta. A Opština Jagodina, u kojoj sam gradonačelnik, posebnu brigu vodi i o fudbalu. Ekipa Jagodine je već treću sezonu član Superlige Srbije u kojoj se ne plašimo ni Zvezde, ni Partizana...

Kad ste se prvi put našli na "raskršću"?

Bilo je to 20. januara 1979. godine, na Svetog Jovana, na dan moje porodične slave. Stao sam, sa Snežanom, pred oltar. Oženio sam se. Imao sam tada 19, a ona samo 16 godina! Tako smo odlučili nas dvoje, a niko od naših nije imao ništa protiv. Mi smo se, jednostavno, uhvatili za ruke i krenuli u život...

I dokle ste stigli?

Te godine do mog ispraćaja u vojsku. Bio sam od 12. septembra 1979. Titov gardista u Puli. Trebalo je da ostanem u vojsci 18 meseci, ali u decembru se rodio naš sin Dalibor i vojni rok mi je, kao hraniocu porodice, skraćen za šest meseci. U vojsci mi je bilo lepo. Bio sam i na Brionima, na ostrvu Vanga, gde se nalazi Titova rezidencija, a još lepše sam se osećao u kafiću Mate Parlova, mog bokserskog idola. Pričali smo o boksu, ali i o svim životnim radostima. Bio je veliki čovek, kao i moj prijatelj Željko Ražnatović Arkan.

Kad ste upoznali Arkana?

Bilo je to 1993. godine. Arkan i Borislav Pelević su odlučili da oforme Stranku srpskog jedinstva, pa su, da bi ova politička stranka imala svoje korene i van Beograda, pozvali i mene iz Jagodine. Bio sam i tada jedan od, ekonomski, uspešnijih ljudi na našim prostorima. Sledeće godine sam proglašen za najboljeg preduzetnika u Srbiji!

A kad ste upoznali Cecu?

Arkanovu suprugu sam znao šest godina pre njenog braka sa Arkanom. Bilo je to 1989. godine. Imao sam tada kafanu pod šatorom, na vašaru u Jagodini, a Svetlana Ceca Veličković je tu, po našem dogovoru, bila angažovana kao pevačica.

Da li se i sad viđate?

Uvek kad je to moguće. Naše prijateljstvo ima duboke korene.

Šta mislite o sudskom sporu protiv Cece?

Isto što i sav dobronameran svet. Da sud ima bilo kakve materijalne dokaze za njenu, navodnu, nelegalnu trgovinu fudbalerima Obilića, njoj bi, dosad, bilo suđeno. Jer, Arkan je ubijen pre jedanaest godina, a ona je posle toga nasledila sve brige oko ovog kluba.

Koliko je ubistvo Arkana uticalo na rad vaše stranke?

Naravno da nam je posao bio otežan, ali mi smo, na prvim sledećim izborima, u decembru 2000. postali parlamentarna partija. Stranka srpskog jedinstva je tada ušla u Skupštinu.

Zašto to niste učinili sa DOS-om?

Nismo bili na istom koloseku...

A zašto niste zadržali ime stranke?

Zato što sam se, po nekim pitanjima, posle našeg ulaska u Skupštinu, razišao sa Borislavom Pelevićem. I 2004. godine sam, u Jagodini, osnovao novu partiju: Jedinstvenu Srbiju koja je značajan faktor u Skupštini naše države.

Šta vam smeta u srpskoj politici?

Usporen tempo promena. Mnogi političari, posebno vođe nekih stranaka, po svom mentalnom sklopu, ne zaslužuju te visoke položaje. Zbog takvih ljudi bavimo se problemima koji ne obezbeđuju bolji život naroda ove zemlje. Sad je najvažnije da u Srbiju dovedemo strane investitore, a time bi hiljadama ljudi obezbedili radna mesta. Međutim, mi, zbog onih koji samo misle na lični život i izbore, gubimo dragoceno vreme, a izbora neće biti do 2012. godine.

Da li je Jagodina neka druga Srbija?

Jagodina se razlikuje od drugih gradova u Srbiji. Evo samo dela naših socijalnih davanja: Sve žene koje se nalaze na trudničkom bolovanju, a nigde ne rade, primaju dve godine po deset hiljada dinara. Svako dete koje se rodi dobija 200 evra. Svako četvrto dete u porodici dobija po 200 evra do punoletstva deteta. Đaci i penzioneri ne plaćaju autobuski prevoz. Sva deca Jagodine posle četvrtog i osmog razreda osnovne škole idu deset dana na more u Crnu Goru o trošku lokalne samouprave, a kad završe srednju školu idu na more u Grčku. Svi naši studenti su za Novu godinu dobili po 4000 dinara. Svako dete pri polasku u prvi razred dobije 8000 dinara. Kad se venčaju mladi koji ne rade zaposlimo jedno od njih. Problem bele kuge rešavamo i tako što oni koji prvi put stupaju u brak, posle trideset osme godine, dobijaju po 3000 evra u – kešu!

I šta još?

Svako selo u jagodinskom okrugu ima dom kulture, ambulantu, školu, asfaltirane ulice... Jagodina je sad i turistički centar. Jedini u Srbiji imamo akva-park, muzej voštanih figura, zoološki vrt... Jagodina je moj ponos.

Šta je smisao vašeg života?

Da Srbija bude jedinstvena po svim pravilima moderne države. A i privatno imam isto opredeljenje. Cilj mi je da porodica uvek, kad je to moguće, bude na okupu. Nas u kući ima jedanaestoro. I svi jedemo za istim stolom. To je moja velika sreća, moj smisao života.

Čemu ne možete da odolite?

U radu i sportu sam stekao veoma jaku samokontrolu. Zato ne postoji ni predmet ni odnos kome ne mogu da odolim.

Kome se divite?

U našim uslovima celoj porodici Đoković, a posebno Novaku koji je jedan od najboljih tenisera sveta. On je naš sportski ambasador! A od političara sveta iznad svih i zbog svega poštujem ruskog premijera Vladimira Putina.

Kad ste poslednji put zaplakali?

Nikad ne plačem. Oko jeste ogledalo duše, ali ja bol osećam samo u srcu.

Šta je za vas ljubav?

Ova emocija je pokretač života. Uvek nas dovodi do uzvišenih odnosa. Ona može da se primenjuje u sto slučajeva i tumači na sto načina. Ali, meni je ljubav najznačajnija u porodici...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 09.01.2011.)