Koliko bi moglo da potraje vreme skupih kredita?

Poslednjih nedelja građani Srbije su uznemireni gledajući svakodnevni rast cena i osnovnih potrepština. Istovremeno, iz banaka učestalo stižu vesti o rastu kamata, sledstveno i rastu kreditnih rata. I za nekoliko godina stare pozajmice. Posebno su promene bile uočljive od četvrtka kada je Evropska centralna banka u jednom cugu referentnu kamatu podigla za čak 0,75%, rekordno od kako postoji zajednička valuta. Kako je dinar potpuno "evroiziran", usledio je rast i referentne kamate Narodne banke Srbije.

Posledice po građane su vidljive najviše pri otplati kreditnih rata. Gro pozajmica ugovoren je sa delimično promenljivom kamatom, zavisnom od visine takozvanog euribora. Novi bankarski trendovi vode rastu euribora, koji je nedavno jedno vreme bio negativan, pa su građani, što je istorijski kuriozitet, uživali u kreditima čija godišnja kamata nije premašivala 3, a često je bila i ispod 2%.

Na promene uslova otplate korisnici često gunđaju i optužuju banke. Ovoga puta, međutim, nisu u pravu. Kreditni ugovor je ostavljao mogućnost za ovakve promene, korisnici su na vreme bili precizno upoznati sa mogućim kretanjem visine kreditne rate.

Zapravo, reč je promenama u monetarnoj politici SAD, čije posledice u globalizovanom svetu trpe, potom i slede, sve ostale centralne banke. Reagujući na svetsku finansijsku krizu sa kraja 2008. godine, Amerikanci su godinama besomučno ubacivali novac kako bi podsticali posustalu tražnju. Na tržištu se našlo premnogo novca, građani su počeli da kupuju, prenosi sajt 021.rs.

Rast tražnje je podsticao cene, pa su i cene neprekidno rasle, posebno akcije nekretnina, obrazovanja, zdravstvenih usluga, što je veliku većina građana SAD vodilo uvećanju duga. Kupovina jeftine robe iz Azije stvarala je kod građana iluziju očuvanja kupovne moći.

Sa dve-tri sezone zakašnjenja sličnu monetarnu politiku sledile su Evropska centralna banka i ostali veći globalni emiteri novca. Kreirana je i slična potrošačka atmosfera, pa je i u EU došlo da naglog uvećanja cena nekretnina i akcija, ali i sportskih transfera, umetnina, pojedinih usluga. U suštini, srednja klasa je pala na bar dva-tri stepenika nižu poziciju.

Bilo je nužno da se spreči masovno nezadovoljstvo građana i izlaz je nađen u prevelikoj količini novca na tržištu, čija je posledica drastično pojeftinjenje kredita. Kamate su padale sve niže, dok nisu dotakle nulu, a ne mali period kamate pri kupovini dugoročnih obveznica jakih ekonomija poput Nemačke bile su i negativne, odnosno kupac je plaćao što mu "jaka ekonomija" čuva novac.

Povoljno za srednju klasu bili su nikad jeftiniji krediti. Pre četvrt veka korisnik je bio zadovoljan ako je podigao dvadesetogodišnji stambeni kredit uz kamatu od 5,5%. Međutim, donedavno su se kamate vrtele oko 2,2%, dva i po puta niže. No, malo ko je uočio drugu stranu medalje, nestanak štednje u bankama, pošto je kamata pala na nulu.

Praktično, građanin je izgubio mogućnost da ono što je zaradio čuva u novcu, najlikvidnijoj formi imovine, pri čemu je kamata pokrivala bar veći deo inflacionog gubitka. Korisniku je preostalo da kupuje, nadajući se da će krediti uvek biti dostupni i lako otplativi.

Gomila novca upumpana na finansijska tržišta podstakla je maniju kupovanja, time i inflaciju. Dodatni podsticaj dogodio se tokom pandemije izazvane kovid virusom. Građani su se povukli u stanove, društveni život je bezmalo zamro, ekonomija bila u ozbiljnom zastoju. Uz obrazloženje da je potrebno da se podstakne potrošnja, države su se ponovo odlučile za provereni recept, besomučno ubacivanje novca. Veći deo love završio je u akcijama i nekretninama, manji deo našao se u rukama građana i oni su intenzivirali kupovinu.

Još neugašena inflacija se razmahala, potom i razbukala. Tako je juna meseca u SAD iznosila 9,1, dok je u EU dostigla i 10,5%. Srbija sa 12,6% nije rekorder, ali ne bi bilo iznenađenje da za nekoliko meseci zasedne i na samom vrhu. Rast cena je neisplativ za proizvođača, gubi i postupno smanjuje privrednu aktivnost svodeći proizvodni asortiman na robe na kojima najmanje gubi. Ako se rast cena oduži, preduzeća uočljivo smanjuju proizvodnju, pa i prekidaju kako ne bi izgubila kapital. Naravno da pri takvom razvoju događaja, svi direktori redukuju broj zaposlenih, pa je tako rast nezaposlenosti dodatna pretnja svake inflacije.

Zato bankari, nakon političke procene da je dalje podsticanje rasta cena štetno, počinju da suzbijaju inflaciju. Sredstvo je uvećanje kamate, pa novac i investicije postaju skuplji. Ponašanje bankara u manje razvijenim državama je istovetno samo sa određenim vremenskim zaostatkom. Stoga kada je pre pola godine FED počeo da podiže referentnu kamatnu stopu, bilo je jasno da će korenite promene zahvatiti ceo svet. Signal zaokreta bilo je uzastopno uvećanje stope FED-a za 0,75%, što je prava ratkost.

Bankari pokušavaju da inflaciju vrate u pojas između 2 i 3%, radi očuvanja privredne aktivnosti i zaposlenosti. Kako je situacija u Evropi nakon rusko-ukrajinskog sukoba znatno teža, izvesno je da je i inflacija veća pretnja. Stoga je i ECB, posle dužeg oklevanja, pošla istim stopama. Čini se da će u EU borba za zaustavljanje rasta cena sa svim pratećim posledicama biti i duža i neizvesnija.

Istovremeno rastu i kamate korisnika bankarskih kredita. Otuda jadanja korisnika na sve veće obaveze, a biće još uvećane kako se promena monetarne politike bude ubrzavala. Sada se svi pitaju dokle će rasti kamate? Odgovor je dok se ne suzbiju snažni inflacioni pritisci, a veliku ulogu imaće i cene energenata, energije i hrane u predstojećem periodu, preko kojih prosečan čovek najviše oseća promene. Teško je dati precizan odgovor, ceo proces umnogome zavisi i od političke situacije.

Kako za sada niko ni ne govori o kraju sukoba na istoku Evrope, čini se da će neugodan trend potrajati bar do sredine sledeće godine.

No, i kada se inflacija svede na podnošljivu, kamate će još neko vreme biti visoke, potom će početi da lagano padaju, ali teško da će se vratiti na donedavni nivo. Nailazi vreme skupih kredita i potrajaće.