Sivo tržište rasadničarstva u Srbiji - Kupiš jedno, dobiješ drugo?

- Sivo tržište podrazumeva veliki broj rasadnika koji imaju uredno sve papire za proizvodnju, ali papir i ono što se proizvodi se ne slaže i što se tiče kvaliteta i što se tiče proizvedenih količina.

Na ovakvom tržištu "opekao se" i Aleksandar Glišić iz sela Šume kod Topole, kupujući od pojedinih rasadnika Rasinskog okruga.

- Ja mogu sadnicu da kupim kod jednog čoveka, a papire da mi da neki sasvim drugi. Oni tako rade. To je jedna vrsta prevare. Mali je broj rasadničara koji radi dobro. Ja lično mogu da nabrojim pet do šest ljudi kod kojih može da se kupi. Ostalo je haos - kaže Glišić.

Po njegovoj preporuci Agroklub je kontaktirao Rasadnik Lađarević iz Medveđe kod Trstenika, koji se više od jednog veka bavi ovim poslom, a kao firma posluje osam godina. Kao i voćarima i licenciranim rasadnicima problem predstavljaju oni koji to nisu.

- Najveći problem registrovanih rasadnika je divlja proizvodnja. Neozbiljni voćari se uglavnom opredeljuju za jeftinije sadnice, bez porekla, bez dokaza o zdravstvenom stanju, bez sertifikata o čistoći sorti. Na našem tržištu je 80 % takvih - kaže Ivan Lađarević.

Međutim, kako nas uveravaju sa Instituta za voćarstvo Čačak, proizvodnja sertifikovanog i standardnog sadnog materijala voća kontroliše se od strane nadležnih službi. Tačnije, regulisana je Zakonom o semenu i sadnom materijalu Republike Srbije.

- Sav sadni materijal kupovati isključivo kod registrovanih rasadnika, jer su jedino tu vaša prava kao kupca zagarantovana - kaže direktor Instituta Darko Jevremović i dodaje da je ova institucija u Srbiji jedina koja u potpunosti sprovodi sertifikaciju sadnog materijala voćaka.

- Odabrani početni materijal koji se čuva u zaštićenom prostoru (mrežanik) se nekoliko godina ispituje na prisustvo propisanih patogena i štetočina. Prate se uporedo i njegove pomološke karakteristike. Po završetku svih analiza, materijal koji je potpuno slobodan od svih ispitivanih patogena se prijavljuje nadležnom ministarstvu. Nakon verifikacije, on dobija status predosnovni koji se dalje umnožava u osnovni - kaže Jevremović i dodaje da osnovni služi za formiranje matičnjaka u mrežaniku ili na otvorenom polju.

U ovim matičnjacima se proizvode pupoljci koji se kaleme na odgovarajuću podlogu čime se dobijaju sadnice sertifikovane kategorije.

Da ne bi bilo zabune, Agroklub je ispitao šta sve voćar treba da dobije uz proizvod.

- Uz sadnicu, kupac dobija fiskalni račun - A4 račun, otpremnicu, deklaraciju, sertifikat o proizvodnji i uverenje o zdravstvenom stanju. Sa tom deklaracijom može da konkuriše za subvencije na republičkom ili opštinskom nivou - pojasnio je agronom i vlasnik rasadnika u Vinči kod Topole Verko Kačarević, koji i sam potiče iz porodice voćara i kalemara koji se ovim poslom bave zvanično od 1926. godine.

Međutim, samo sa "papirima" voćar ne treba da bude siguran, već kako napominje novosadski profesor, treba pregledati robu pri preuzimanju.

- Kad imate hiljade sadnica, ne možete da pregledate sve, ali otvorite jedan bunt, da ne bude da su tri spoljašnje sadnice razvijene, a unutra dve kržljave. Ako tokom sadnje primetite neki problem, odmah zovete rasadničara, a ne da sadite taj materijal kojim niste zadovoljni, jer onda i možete nešto da dokažate. Pijaca ili kamion pored puta nije mesto za kupovinu - kaže Magazin uz apel da željene voćke treba ugovarati sada za narednu ili 2024. godinu.

Šta se najviše traži poslednjih godina, razlikuje se od rasadnika do rasadnika, ali uglavnom su to sorte šljive i maline. Ipak, u jednom se svi slažu, a to je da potražnju mahom usmerava prošlogodišnja cena voća.

- Ako je cena trešnje bila dobra prošle godine, ove godine će se tražiti sadnice trešnje. Cena šljive je bila dobra prošle godine, pa će se ove godine ona tražiti. Tu nema pravila - kaže Lađarević.

A na 20 ha koliko Glišići uzgajaju, svake godine se "zanovi" hektar-dva novih zasada.

- Uzgajamo svega po malo, ili kako bi u ovom delu Šumadije rekli - svega po dosta. Imamo višnje, trešnje, šljive, jabuke, vinovu lozu, kajsije", kaže šumljanski proizvođač, čija je voćarska istorija "potukla" Kačarevićevu - jer ima pisani trag da se proizvodnjom šljive i vinove loze bave od 1701. godine.

Na pitanje, da li se pre odlučuje na jesenju ili prolećnu sadnju, nema nedoumica.

- Uvek jesenja sadnja voća, pogotovo za uslove suvog voćarenja, kakvi su naši u Šumadiji. Imamo jako male površine pod zalivnim sistemom. Prolećna sadnja je mač sa dve oštrice, bar na našem terenu.

Sa ovim se donekle slaže i Magazin, da se jesenjom sadnjom voćka bolje ukoreni, primi i u tom periodu mirovanja veže za zemljište i samim tim ima bolji start na proleće.

- Međutim, morate biti svesni svih rizika koje nosi jesenja sadnja, ta voćka je onda izložena svim spoljašnjim uslovima, preko celog tog perioda mirovanja, niske temperature, izmrzavanja, divljač, krađa...Imate nekad i kišne novembre, kada sadnju morate da odložite za proleće - kaže ovaj stručnjak.

Dobar izbor sadnice je možda pola puta, ostatak je priprema zemljišta.

- Prvo ide duboko rigolovanje, oranje ili podrivanje zemljišta. Onda ide sa rotositnilicama ili tanjiračama, zavisi od strukture zemljišta, zatim ide razvnjanje, drljačenje ili setvospremiranje. Onda razmeravanje i bušenje rupa i sadnja - objašnjava Glišić.

Ipak, kako napominje, jedno je osnov svega.

- Voćari ne mogu da podignu zasade, kažu im - ne odgovara zemlja, voda, hemija. Jednostavno, sadni materijal je temelj za voćarenje.

Iako Srbija ima rasadničkog potencijala, neretko se javljaju problemi izvoza. Više smo orijentisani ka zemljama bivšeg Sovjetskog saveza iz razloga što EU je zabranila uvoz sadnog materijala iz trećih zemalja što je pogodilo i naše proizvođače, ali se, kako kaže Magazin, te prepreke se delimično ukidaju.

- Danas je omogućen izvoz sadnog materijala jabuke i leske u zemlje EU. Uskoro treba očekivati i mogućnost izvoza sadnica koštičavog voća čime će ponovo otvoriti ovo ogromno i najznačajnije tržište za plasman sadnica šljive, kajsije, breskve, trešnje i višnje - otkrio je i Jevremović.

Ali, čini se da problem sivog tržišta i delimičnog izvoza nije najveći kamen spoticanja u ovom poslu u našoj zemlji.

- Rasadnička proizvodnja u Srbiji je isplativ posao, ali jako težak zbog nedostatka kvalifikovane radne snage, jer su nama su potrebni ljudi koji kaleme divlje podloge, oni se teško nalaze i sve je to skuplje i skuplje, a tržište je neizvesno kako zavisimo od cene voća - kaže Ivan Lađarević na kraju za Agroklub.