Kanalska mreža za navodnjavanje opslužuje svega 70.000 ha iako ima potencijal za pola miliona

Vojvodina je jedna od najnižih tačaka evropskog tla, ovde se ka njoj slivaju reke Tisa, Dunav, Drava, Sava i, da nije gazdovanja vodama i izgradnje vodnih objekata, 50% od njenih 2,1 milion obradivih površina bilo bi pod vodom, kaže Igor Kolaković, pomoćnik direktora za tehničke poslove u JP Vode Vojvodine.

Regulisanje vodnih tokova u Vojvodini ima dugu istoriju, započela je još krajem 18. veka izgradnjom Velikog i Malog bačkog kanala, potom u prvoj polovini 19. veka regulisanjem toka Tise kada je njen tok skraćen za oko 450 km. U 20. veku jedna od najvećih investicija u Vojvodini bila je izgradnja hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav, koji ima oko 700 km kanala.

Sve to rađeno je da bi se odveo višak vode s površine i stvorile plodne njive. Ali, danas vojvođanski ratari brinu sasvim drugu brigu: suša, kako se ocenjuje, teža nego ona zabeležena 2012. godine, desetkovala je rod.

Za to vreme u hidrosistemima koji su izgrađeni postoji dovoljna količina vode.

– U hidrosistemima nivo vode je u granicama propisanim pravilnikom o vodnom režimu. Imali smo problem s jednim agregatom zbog niskog vodostaja Dunava, ali i to je rešeno, te se u severnom delu bačkog hidrosistema popravlja nivo vode. Podsistemi za navodnjavanje funkcionišu, korisnici uzimaju vodu i jako dobro se borimo sa sušom – kaže Kolaković za Politiku.

JP Vode Vojvodine gazduju sa 22.000 km kanalske mreže, ali nije sva ova mreža usmerena na navodnjavanje njiva. Kolaković objašnjava da ovi sistemi imaju više funkcija.

– Hidrosistem Dunav–Tisa–Dunav ima oko 700 km osnovne kanalske mreže, koja služi i za odvodnjavanje vode, ali i za navodnjavanje. Imamo i 400 km kanalske mreže koja je namenjena za navodnjavanje i ovi kanali su zimi prazni, a leti se pune vodom. Osim toga, imamo i 400 km dvonamenskih kanala, kod kojih se leti upumpava voda, dok zimi služe za njeno odvodnjavanje – objašnjava Kolaković.

To znači da na području Banata i Bačke postoji oko 1.500 km kanalske mreže koja može da služi za navodnjavanje. Iako bi kanalska mreža Voda Vojvodine, prema projekcijama, mogla da navodnjava oko pola miliona hektara oranica, ili četvrtinu vojvođanskih njiva, trenutno se iz njih crpi voda tek za oko 70.000 ha.

– Naši kanali su infrastrukturni kanali, da uporedim, kao što je to auto-put. Na poljoprivrednicima je da isprojektuju svoje sisteme za navodnjavanje, to što mi imamo vode u kanalu ne znači da ona može odmah da se koristi na njivi. Potrebno je da poljoprivrednici razviju sisteme za zahvatanje vode, ali malo ljudi je htelo da se time bavi, to dosta i košta – kaže Kolaković.

Nije dovoljno imati osnovni kanal za navodnjavanje, potrebni su vodni objekti, odnosno podsistemi koji će se dalje granati po Vojvodini i tako omogućiti da voda stigne do pojedinačnog korisnika.

– Vode Vojvodine su 2012. godine imali započeta četiri podsistema za navodnjavanje, a danas imaju započetih osam podsistema i izgrađenih nekoliko dvonamenskih sistema. Treba znati da je reč o kompleksnim i velikim projektima koji se grade više godina. Iz Abu Dabi fonda dalje razvijamo i otvaramo nove podsisteme za navodnjavanje, te u ovom trenutku imamo aktivnih 15 gradilišta vodnih objekata. Osnovna kanalska mreža Dunav–Tisa–Dunav od pre 50 godina omogućava projektovanje navodnjavanja za 500.000 hektara, izgradnja dodatnih regionalnih podsistema omogućila bi za još 500.000 hektara, ili pola Vojvodine – kaže Kolaković.

Iz ovih kanala vodu trenutno koriste tek 173 gazdinstva ili poljoprivredne firme i zalivaju 70.000 ha, što je daleko ispod potencijala sistema. Kolaković kaže da cena naknade za navodnjavanje nije razlog:

– Mi ne možemo da nateramo poljoprivrednike da razvijaju svoje sisteme za navodnjavanje. Naknadu propisuje vlada i ona zavisi od više faktora, od instalisanih kapaciteta, hektara i korišćenih kapaciteta. Ali je sigurno da se isplati jer su prinosi stabilni i višestruko veći nego bez navodnjavanja i niko ko je izgradio sistem nije od toga odustao.

Igor Kolaković kaže da Vode Vojvodine ove godine primećuju trend da im sve više gazdinstava upućuje zahteve za tehničke informacije, upite o tome da li pojedine parcele uopšte imaju pristup kanalima za navodnjavanje, o tehničkim uslovima i uslovima za dobijanje lokacije.

– Država zna za ovaj problem, zato je i uzet kredit za dalju izgradnju sistema. Takođe, pokrajina daje subvencije za kupovinu sistema za navodnjavanje kako bi se to spustilo do nivoa poljoprivrednika – kaže Kolaković.