Osnuj firmu, pa peci rakiju

(Foto: Marija Kambiać)

Šta će mi tehnolog za šljivovicu? Pravi hemičari su bili moj deda i pradeda. Šta će mi matematika za rakiju? Kad prevri šljiva, baciš je u bakarne kazane i pečeš rakiju. Onda popiješ sa prijateljima i familijom stotinak litara godišnje. Posle prodaš onom ko zna šta je dobra rakija, a viškove čuvaš u buradima. Kakva bi mi bila šljivka da mi je deda osnivao preduzeća i zapošljavao hemičare?

Dejan Stanković iz sela Vinča kod Topole pripada kasti samoukih proizvođača rakije, alhemičara šljivke koji ne zaboravljaju da srpski kazani čuvaju tajnu najsavršenije rakije u univerzumu, koja se prenosila s kolena na koleno. Ili, tačnije rečeno, iz kazana u kazan. Tradicionalna proizvodnja rakije je deo genetskog nasleđa seljaka, njihova životna filozofija. Ali prema novom zakonu o rakiji i drugim alkoholnim pićima, Dejan i desetine hiljada tradicionalista mogu biti oterani u ilegalu, ako ne počnu da peku "brlju" kao pravna lica. Moraju da osnuju preduzeća i upišu se u registar proizvođača rakije. Dužni su i da zaposle diplomiranog tehnologa sa dve godine radnog iskustva u proizvodnji alkoholnih pića. Rakijski menadžment podrazumeva i obavezu vođenja podrumarske evidencije koja sadrži podatke o upotrebljenoj sirovini, nazivu, količini i jačini proizvedene rakije i drugih alkoholnih pića. Zakonodavac je predvideo i načine i uslove za starenje rakije.

Kada sve ovo obavi, seljak unapređen u preduzetnika, vodi podrumarsku evidenciju u pisanoj ili u elektronskoj formi. Mnogi su, poput Dejana, stavljeni pred svršen čin i biće stavljeni van zakona, ako se usude da po drevnim običajima prodaju svoj proizvod bez firme, tehnologa, deklaracije... Šta ako turista zađe u selo, zakuca kod domaćina i hoće da kupi pet litara domaće? Više neće moći. Branitelji zakona, međutim, odgovaraju da tako ne možete ući na nečiju kapiju i kupiti kola bez papira.

Uvođenje preduzetničke prakse u proizvodnju šljivke uzburkalo je duhove i velikih proizvođača rakije koji su je otkupljivali od seljaka. Ivan Bogdanović, predsednik Udruženja "Srpska rakija" i proizvođač rakije "stara sokolova", koja je zaštićena pod tim nazivom, tvrdi da je ključna mana zakona upravo to što se ukida seljak kao proizvođač rakije.

– Sada može da proizvodi rakiju samo za svoje potrebe. On ne može da prodaje rakiju kao do sada, kao sirovinu velikom proizvođaču koji je registrovan, koji ima zaštitni znak i tehnologa. Ako sada seljak ima hiljadu litara rakije, mora da je popije, ili da je baci. Vekovna tradicija se guši – pesimista je Bogdanović.

Dejanu Stankoviću, naravno, ne pada na pamet da prospe pet tona rakije, nesvestan je da je njegovih pet tona strateških alkoholnih rezervi u bačvama ilegalni proizvod. Osim ako je ne ispije na eks. Dejanu je ta rakija služila kao kapital koji je, umesto u banci, držao u podrumu. Kad su mu bile potrebne pare da oženi sina, napravi štalu, ili kupi traktor, on je prodavao. Umesto deviza u banci, štekovao je rakiju u podrumu. Procenjuje se da su gazdinstva u selima oko Topole proizvodila po nekoliko tona koje su prodavali većimproizvođačima. Imali su siguran plasman i redovnu isplatu. Sada bi morali da proizvode najmanje 20 tona rakije kako bi pokrili nove namete države.

Direktor generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Dušan Pajkić, međutim,smatra da je ovim zakonom uređen sistema proizvodnje rakije.

– Da li biste voleli da se ponovi "zozovača"? Kako da inspekcija nađe ko je vas otrovao? Ne možete mešati kutlačom sok u kadi, sipati u flašu koju ste oprali u sudoperi, a onda iznositi na tržište. Morate imati stručnu osobu koja će odgovarati za proizvodnju.

Pajkić takođe opovrgava tezu kritičara zakona da seljaci neće moći da prodaju rakiju kao sirovinu velikim proizvođačima.

– Ako ne želite da plasirate proizvod sa vašom robnom markom nego prodajete nekome u rinfuzu, to možete i sada da radite. Potpišete ugovor o tehničkoj saradnji, čime se onaj ko otkupljuje rakiju obavezuje da vam obezbedi stručnu osobu. Seljak pomoću tog ugovora postaje proizvodni pogon te firme.

I, konačno, seljak će moći da proizvodi samo za svoje potrebe. Da li Pajkić preteruje kada kaže: "Njima niko ne može da zabrani da sebe otruju".

Od šljive do trpeze

– Ovaj zakon omogućuje da se proizvod prati od njive do trpeze, odnosno od šljive do astala. Nedavno smo sproveli istraživanja, kontrolišući 10 odsto registrovanih proizvođača rakija. Čak 40 odsto rakija deklarisanih kao voćne, to nisu bile. To želimo da suzbijemo. Konačno, ako ubijete kupca vašim proizvodom, ko će to da kupi – pita Pajkić.

Još jednom razmotriti zakon

Dok neki ekonomisti tvrde da je cilj zakona da se zaštiti rakija, najpre šljivovica kao nacionalno piće, od čijeg izvoza, kako se procenjuje, može da se zaradi i do 100 miliona dolara godišnje, Vojislav Stanković, saradnik u Centru za naučnoistraživački rad i ekonomske analize u Privrednoj komori Srbije, kaže da Zakon o rakiji diskriminiše fizička lica.

– Ulaganja su velika i seljaci ne mogu da ih podnesu. Sada je blokirano tržite, rakija se uvozi iz Bosne, Rumunije i Mađarske. Porodična gazdinstva se teraju u sistem PDV-a. Šljiva je naše nacionalno blago, rakija je naš proizvod, iako ga nismo zaštitili. Pored svih propisa harmonizacije zakona sa EU, mora se voditi računa i o interesima domaćih proizvođača i tradicionalizmu. Ministarstvo treba još jednom da razmotri ovaj zakon – ocenjuje Stanković.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 20.12.2010.)