Vladimir Glišin, molekularni biolog - Život između dva centrifugiranja

Od Novog Sada preko Beograda do slušaonica na svetskim univerzitetima. Ceo život u laboratoriji, uz hemijske procese i radio-talase. Previše odricanja ali i epitet svetskog genetičara, svakako porodica, unučići i vitalnost u 80-toj

Dopao bi vam se.

Jako svideo. Ma, bili biste oduševljeni njime. Verujte nam.

Uz svu novinarsku distanciranost i nepristrasnost, ručak sa ovim čovekom nije bio samo posao i urednički zadatak, već uživanje.

Naprosto, kad treba da razgovarate sa naučnikom, pa još molekularnim biologom, onda vam po nekom nepisanom pravilu prvo padne na pamet da što pre posrčete supu, nabodete nešto na viljušku, skinete sa „trake“ one vama nerazumljive termine i tako nerazumljive ih prenesete u novine.

Međutim, doktor Vladimir Glišin, dugogodišnji profesor univerziteta je neizmerno duhovit čovek. Ovaj svetski (podvlačimo:svetski) ekspert za molekularnu biologiju i genetiku je veoma vispren, a zna da se našali. I na svoj račun. Najvažnije, a to dokazuje zašto je velika svetska „faca“, zna da tu tešku molekularnu zamrsotinu objasni i totalnom laiku.

„Nemam mobilni. Hoću da imam svoju privatnost. Kad putujem negde onda ponesem da se javim porodici, ali ovako, u Beogradu, ne. A ima i internet, pa ko voli nek izvoli“, kaže ovaj stručnjak koji je već 50 godina naučni saradnik i predavač na vodećim institutima i univerzitetima u svetu i Srbiji. Čovek sa više od 100 radova u međunarodnim naučnim časopisima i preko 4.000 citata u osnovnoj naučnoj literaturi. Inače, diplomirao je 1956. godine hemiju i matematiku na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu a 1963. godine doktorirao biologiju i matematiku na istom fakultetu. Od nedavno je i dobitnik nagrade “Vitez poziva” za 2009. a prošle nedelje je na Kolarčevom univerzitetu održavao posećeno predavanje „Od gena do genoma“.

I sa 80 godina (24. jun 1930, Novi Sad) je jako vitalan. „Tako sam rođen. Sve je genetika, nema ništa više. Sve ostalo je veronauka. Sve ostalo je mitologija, neistina. To je genomska lutrija. Pitanje je samo hoćeš li to da iskoristiš, te neko živi ovoliko, neko onoliko“. Nikad nije pušio, i nekoliko puta ponavlja, mnogo je radio.

„U nauci se mnogo radi, tako da puno vremena provodiš u zdravom ambijentu. A važno je i samo ponašanje - od hrane do urednog života. Moje kolege naučnici relativno dugo žive jer vode uredan život. Nema noćne lumperajke, ne sediš ujutru do pet, šest i zezaš sojke, nego sediš u laboratoriji i radiš“.

Profesor Glišin je godinama pokušavao da na molekularnom nivou objasni sve tajne života. „Vi sad imate razne aspekte života gde pokušavate da objasnite suštinu življenja. Ono što vi vidite očima je manifestacija nečega što se dešava unutar vašeg gena. Nema nijedne karakteristike koja nije ucrtana u našem genu“.

Kaže da još ne postoji lek protiv kancera jer ne postoje dva ista kancera. Naprosto, objašnjava nam, genetska podloga za dva kancera nije ista, pa tako isti lek kod jedne žene, na primer, može da pomogne, dok kod druge ne može. „Moj posao je da razumem i razjasnim sve te individualnosti. Između ostalog i sklonost ka bolesti, a onda i lečenje“.

„To je sramno“, kaže na pomen termina: kloniranje. „To je sa naučne tačke gledišta sramno. Neostvarivo, zato što nemate dve iste ćelije u organizmu. Ja ne govorim o religioznom delu, koji me se ne tiče. OK, to kad se radi na životinjama je u redu. To je lepo za nauku. Da vidimo gde smo, šta smo. To nam je važno da vidimo u kojoj meri jedan genetski program može da se ponovo reprogramira“.

Glišin podvlači i da oko leka za rak i raznih virusa ima mnogo laganja i obmanjivanja. „To nije ni naučna fantastika, već prosto prevara. Tu ima dosta podvala koje se koriste u političke svrhe. I sa virusima“.

A svinjski grip? „To je neznanje. Svinjski grip se nekad zvao meksički. Taj grip je zarazio neko meksikansko pleme i srazmerno dosta ljudi je umrlo. Ali, mi smo genetski drugačiji nego to pleme tamo, jer ja sam otporniji jer sam drugačiji rođen. I tu je Svetska zdravstvena organizacija zakazala“.

Pa zar nije u toj svetskoj zdravstvenoj organizaciji…? “To je muka, što nije. Tamo doktori idu po delegatskom sistemu“.

U njegovo vreme, svedoči, nije bilo univerziteta u Novom Sadu pa je došao na studije u Beograd. Kasnije se zaposlio u Institutu Vinča. Ističe velike zasluge kako za njegovu karijeru tako i za Institut, gospodina Pavla Savića. „Pavle je bio genije. On je dosta radio na fundamentalnoj nauci. Ako je igde bila dobra biblioteka, bila je tu. U ono vreme je imati svetsku biblioteku bila privilegija“.

Naš sagovornik za ručkom bio je i dugogodišnji direktor beogradskog Instituta za genetski inženjering a rukovodio je naučnim istraživanjima po svetu, u kalifornijskoj kompaniji Hyseq GenomicsBiotechnology, na primer.

Ali i profesor Beogradskog univerziteta. „Nisam bio strog, samo sam dugo ispitivao. To drugi profesori nisu voleli. Bila je to molekularna biologija i to su još onda bili birani studenti. Ispredajem šta ima a za ispit je trebalo da donesu neki stručni članak i pričaju mi o tome. Ako mi ne bude jasno ja ću da pitam pa ću iz toga da vidim da li je njemu jasno. Pa odande krenem osnovna pitanja. A ne kao ovi profesori što prave sramne trikove. Napravi 100 pitanja za ispit. Ako sve ponoviš kako je rekao u skripti, deset. Jer profa ne zna bolje“.

Opet ponavlja da je mnogo radio. Dnevno po 16 sati.

Jel’ moguće da je bilo toliko posla? Nema posla, nego ’oćeš da radiš. Ako nećeš ti ’oće drugi. Dobio si priliku da radiš“.

Pa kad ste stigli da imate decu? „Pa između dva centrifugiranja. Dok centrifuga staje, pustiš novu. Racionalno koristiš vreme“.

Ovde se ne misli na onu centrifugu mašine za veš, već na mašinu koja zahvaljujući centrifugalnoj sili omogućava razdvajanje čvrste faze od tečne.

Voli da čita, pogotovu istorijske tekstove i romane. Ne voli i ne ide u kafanu. Ide u šetnju i sluša radio, što mu je ostalo još od rada u laboratoriji. U mladosti je igrao vaterpolo za Vaterpolo klub Vojvodina i bio juniorski reprezentativac. „Baš sam se radovao kad su me zvali na proslavu 75 godina VK Vojvodine. Najiskrenije sam se obradovao“.

Kaže da najbolji prijatelji ostaju oni koje upoznate još u školi. I pored svih diploma, seminara i priznanja, nije član SANU. „Jako sam ponosan što nisam član SANU. To je jako politička institucija. I danas“. Nikad nije bio ni član partije. „Tražili su, ali moglo mi se. Nisam voleo Tita. Mislio sam da je hohštapler. To i danas mislim“.

I dalje putuje po svetu i drži predavanja, čita na internetu, u toku je. „Sreća što ima ovih serija, pa ja radim a žena to gleda“, duhovito objašnjava kako provodi vreme.

Toliko. Sede u svoj auto, i ode. Sigurno da nešto čita.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs