Milica Delević, direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije - Evropljanka

Milica Delević (Foto: Lična arhiva)

Bez Milice Delević, direktorke vladine Kancelarije za evropske integracije, gotovo nema sastanka sa predstavnicima Evropske unije. U vreme kada su se otvarale i rešavale teme koje su opredeljivale dalji proces integracija Srbije bila je nezaobilazni faktor u državnoj administraciji.

Kako kaže, mada su u pitanju bili teški i prelomni trenuci, u svakom momentu je verovala da će Srbija ići putem evropskih integracija. Jedna je od najzaslužnijih osoba za dobijanje Upitnika Evropske komisije na koji Srbija treba da ogovori kako bi dobila status kandidata za EU, ali i za ukidanje viznog režima i sve sigurne i nesigurne korake koji su tome prethodili. Njeni najbliži saradnici kažu da je predstavnici Unije veoma uvažavaju.

Rođena je 24. oktobra 1969. godine u Beogradu. Odrasla je u starom delu Novog Beograda, kod Fontane. Roditelji su joj poreklom iz Crne Gore. Majka joj je bila lekarka, a otac inženjer. Oduvek je bila odličan đak, ali, prema njenim rečima, nije aktivno učestvovala u društvenom životu sve dok se kao novinarka nije zainteresovala za važne teme. Kao srednjoškolka 1986. prijavila se na audiciju Radio Indeksa gde je primljena. Potom je radila kao novinarka informativne redakcije Radija B92, a posle i kao urednica emisije "Boja novca". Tako je bilo sve do 1994, kada je otišla na studije u Prag. Godine 1992. završila je Ekonomski fakultet i diplomirala na smeru finansije, bankarstvo i osiguranje. Želela je da ostane da radi na fakultetu, ali činjenica da je bila novinarka na B92, koji je predstavljao bastion antimiloševićevog otpora i da se zabavljala sa Draganom Đilasom, jednim od vođa studentskog protesta, bila je prepreka tom poslu. Tada se opredelila za evropske studije na Centralnoevropskom univerzitetu u Pragu.

Nakon povratka u Srbiju radila je u Beogradskom centru za ljudska prava i na Pravnom fakultetu, na Katedri za međunarodne odnose. Godine 1998. prijavila je doktorat na Univerzitetu u Kenterberiju. Kada je počela NATO intervencija, bila je u Velikoj Britaniji, a pet dana posle početka bombardovanja dobila je otkaz na Pravnom fakultetu.

Godine 2000. veliki broj njenih kolega počeo je da radi za novu vladu, a ona je čekala da rodi ćerku Jovanu i da završi doktorat. Krajem 2001. godine, kada je prvi put uspostavljen sektor za evropske integracije pri Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar Goran Pitić pozvao ju je da bude pomoćnica u tom sektoru, ali je odbila ponudu zbog doktorata. Nekoliko meseci kasnije prihvatila je nešto što nije bilo neposredno u vezi s evropskim integracijama, ali joj je omogućavalo paralelan rad na doktoratu. Bila je to Diplomatska akademija pri Ministarstvu spoljnih poslova, odakle su izašli mnogi današnji zamenici ambasadora ili nosioci rukovodećih funkcija u Ministarstvu. Od 2003. do 2004. godine bila je direktorka Kancelarije Srbije i Crne Gore za pridruživanje EU. Nakon toga je radila kao koordinatorka Nacionalne strategije za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Od usvajanja strategije 2005. radila je samo na Fakultetu političkih nauka.

Posle formiranja druge Koštuničine vlade, u Ministarstvu spoljnih poslova bila je pomoćnica ministra za evropske integracije. Poznato je da je kraj 2007. i početak 2008. bio u velikoj meri obeležen kosovskom temom. Prema njenom mišljenju, način na koji se ta tema ukrstila s temom evropskih integracija doveo je i do pada vlade.

Kada je kao direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije izbarana za ličnost 2009. godine od uredništva nedeljnika "Vreme", napisala je:

"I mi i Evropska unija mogli bismo da se kajemo zbog nekih poteza i nekih propuštenih prilika – mi zato što se nismo ranije odlučnije posvetili pitanju Haškog tribunala, a Evropska unija zato što u onim početnim vremenima tranzicije, kada je ovde imala privrženu vladu, nije razumela težinu izazova s kojima se Srbija suočava i što nije pomogla da taj put ranije postane nepovratniji. Ali, ne možete da podvučete crtu svake subote i da svake subote računi budu uravnoteženi. Neki procesi moraju da se završe da biste videli gde se nalazite".

Kaže da je smiruje čitanje. Rado čita Filipa Rota, Pola Ostera, Ijena Mekjuana. Jako voli "Černobiljske jagode" Vesne Goldsvorti. Tvrdi da su za svakoga ko je radio u diplomatiji nezaobilazni Alek Popov i "Misija London". Često putuje, ali ta su putovanja kratka. Nema omiljene destinacije, već mesta na kojima voli da radi određene stvari: kupuje knjige, šminku ili da izlazi. Za Veliku Britaniju je vezana zato što je tamo studirala, ali voli i Berlin, Edinburg, Brisel, Istanbul, Damask.

Milica se razvela od Dragana Đilasa 2007. godine. Živi sa ćerkama kojima posvećuje, kaže, koliko god može vremena. Petak je dan za palačinke, a subota za stare filmove i izlaske s prijateljima. Mlađa ćerka Jovana ima deset godina i ravnodušna je po pitanju EU, osim što uvek proverava da li se mama vraća kući najpre što može. Starija Sofija ima trinaest i po godina i u tinejdžerskoj je fazi u kojoj se sve osporava. Ipak, Milica je sigurna da izrastaju u prave Evropljanke.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 27.11.2010.)