Mirjana Bobić Mojsilović, novinarka i književnica - Gospodarica svog života

Mirjana Bobić Mojsilović (Foto: mozzart sport, Branko Starčević)

Mirjana Bobić Mojsilović (www.mirjanabm.com ) imala je izuzetnu privilegiju da prve korake profesionalnog novinarstva načini u okruženju najvećih imena srpskog žurnalizma. Imati samo 19 godina i svoj potpis u časopisima kao što su Intervju, Duga ili Omladinske novine nije bila samo čast, već i dokazani talenat prepoznat još u slušaonicama Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Bilo je to, kako kaže za Ekonometar, doba slavnog beogradskog novinarstva u kojem se okušala i kao autorka televizijskih emisija.

– I, u jednom trenutku sam se umorila. Postalo mi je tesno. I malo po malo, počela sam da pišem. Bilo je to teško vreme za slobodne duhom a i sada je isto. Pišući svoj prvi roman "Dnevnik srpske domaćice", ostala sam bez posla. Tada sam odlučila da ću se ne samo baviti pisanjem, već da ću sama biti gospodar svog života, da ću sama izdavati svoje knjige. Bila je to hrabra odluka, lično sam svoje knjige nosila po knjižarama, bukvalno sam ih sama prodavala – priča Mirjana Bobić Mojsilović.

Za nekoliko meseci prodala je sedam izdanja "Domaćice", a onda se pojavio distributer Jovan Timotijević – Ganeša Klub i mladoj spisateljki olakšao život. I danas je on jedini distributer njenih knjiga. Prvenac je do sada odštampan u skoro 50 izdanja, odnosno prodat u pedeset hiljada primeraka.

Kada je svoju ideju sprovela u delo, Mirjana Bobić Mojsilović je, praktično, ušla u svet privatnog preduzetništva. Da li je znala šta je u njemu čeka i koja su joj bila prva iskušenja?

– Znala sam vrlo malo. Osnovne stvari su mi rekli moji drugovi Flavio Rigonat i Bora Gerzić. Bora me je čak odveo u štampariju, kod privatnika na Čuburi, koji mi je štampao prvu knjigu, zbirku priča "Baba, nemoj ništa da me pitaš". Kada se rasprodalo i treće izdanje, mislila sam da je to dovoljno. Tri hiljade komada za prvu zbirku – bilo je to fantastično za 1997. godinu. To se smatralo ogromnim tiražom, pogotovo za nekoga ko iza sebe nije imao nikoga, ni izdavačku mašineriju, ni medije, ni partiju. Ali kada je "Domaćica" napravila ogroman uspeh, doštampala sam i "Babu", koja je do sada imala sigurno više od 15 izdanja. U početku je najteže bilo da naplatim robu od knjižara. Sama sam vodila evidenciju, ali aljkavo. Za "Domaćicu" su me "ispalile" mnoge knjižare, ali stvar
je postala ozbiljna kada se pojavio moj distributer. Sada on o tome vodi računa. Moje je da napišem i odštampam knjigu, a prodaja je njegov posao – kaže Mirjana.

Kada se već odvažila da se samostalno upusti u izdavanje svojih knjiga, trebalo je vremena da se savladaju sva pravila igre u toj oblasti i premoste prepreke koje otežavaju inače složen poduhvat.

– "Domaćicu" sam štampala kod Žarka Čigoje. On je bio toliko fer prema meni da je odmah prihvatio da mu platim kasnije. U tim teškim trenucima on je bio jedini koji mi je nešto učinio i ja mu to nikada ne mogu zaboraviti. On je i danas moj jedini štampar u Srbiji i naša saradnja je fantastična – ističe Mirjana Bobić Mojsilović.

– S druge strane, meni više niko ne otežava posao, zato što ja oko svojih knjiga zaista mnogo radim. Od Sajma knjiga, gde nekoliko dana zaredom na Čigojinom štandu potpisujem knjige do serije promocija po manjim mestima, idem i srećem se sa čitaocima.
To je najbolja reklama, mada je to težak i naporan život. Nekoliko meseci sam neprestano na putu. Sreća je, međutim, što svoje promocije često vezujem sa gostovanjem mojih predstava, tako da publika dobije dva događaja za isto veče.

Na pitanje koliko je upućena u uslove poslovanja preduzetnika, s obzirom na to da je, ipak, u individualnom, malom biznisu, sagovornica "Ekonometra" kaže:

– U poslove preduzetnika sam upućena relativno malo, ali dovoljno za ono što meni treba. Ja na tržište iznosim svoje umetničko delo. I to je to. Verovatno bi mi bilo potrebno neko veće znanje i više ljudi kada bih stvarno imala svoju izdavačku kuću i objavljivala tuđe knjige, ali ja za to nemam vremena.

Ipak, iskustvo duže od jedne decenije u "privatničkim vodama" stvorilo je sliku o stanju u preduzetničkom sektoru i uslovima koji bi olakšali poslovanje malog biznisa. O tome Mirjana Bobić Mojsilović kaže:

– Trebalo bi pustiti ljude da rade. Ne gubiti malog privrednika. Dozvoliti mu da stane na noge, da bar malo zaradi. Kako meni izgleda, ovde je sve napravljeno da bude ugodno bogatašima, a mali biznis se i dalje, manje-više svodi na "o-ruk".

Koliko pisac prepušten sebi, sam svoj gazda, može da zaradi u okolnostima u kakvim mi danas živimo, zavisi od pojedinca i njegovog snalaženja. Da li naša sagovornica svojim "malim biznisom" obezbeđuje životni standard kakav želi?

– Sa knjigama je to komplikovana priča, jer su cene knjiga godinama iste, a troškovi štampanja rastu. Knjižare uzimaju rabat od 40 odsto, a negde i svih 50 procenata, plus PDV i porez. Sada je zaista teško,ovde, na malom tržištu, i u klimi u kojoj haraju "farme", prostakluci narodnih pevača i "skandal kultura" napraviti posao sa knjigom. Ipak, mogu da kažem da ja imam divnu publiku koja se širi u svim pravcima. Poenta je da ja na mojim promocijama slavim čitanje knjiga. Ali je, takođe, činjenica, da bih nešto prodala, moram i dalje da budem putujući pisac. Nisam se obogatila, ali ja ipak živim samo od knjiga, što
je sa psihološke tačke gledišta – fenomenalno. Živim od onoga što stvarno volim da radim, radim i zabavljam se. Ima li šta lepše od toga? – prokomentarisala je Mirjana Bobić Mojsilović.

Zanimalo nas je i da li plodna spisateljka ima neki svoj plan rada ili sve obavlja spontano, od slučaja do slučaja.

– Jedini moj godišnji plan u poslednjih šest godina jeste da se potrudim da novi roman završim do Sajma knjiga. Sve ostalo je stvar inspiracije, momenta. Međutim, pošto često idem na gostovanja sa mojim predstavama "Suze su O.K." i "Poslednja šansa", onda se u moj razbarušeni plan sve više upliću datumi rezervisani za gostovanja. Sada se na Sajmu
pojavio i moj najnoviji roman "Gospodin pogrešni". Pravo da vam kažem, jedva čekam susrete sa čitaocima – kaže Mirjana.

Književna dela Mirjane Bobić Mojsilović ušla su u antologije domaće književnosti. Da li takva činjenica otvara lakši put za naredna stvaralaštva, ili, pak, možda i otežava?

– Ne znam da odgovorim na ovo pitanje. Neki, čak i mali uspeh, vas obavezuje. Ja nisam osoba koja ide prečicama. Sve što radim, radim "do koske", bez ostatka. U stvaralaštvu, jednostavno, imate dobre ili loše dane, kada vam nešto ide, i kada ne ide ništa. Moj problem je što bih, kada mi ne ide pisanje, radije slikala, ili obrnuto, ali odgovornost prema vlastitom životu me, ipak, drži na okupu. Ništa nije lako. Ali i u težini može biti lepote.

Mirjana Bobić Mojsilović je jedna od malobrojnih spisateljki koja svojoj čitalačkoj publici odlazi "na noge". Pitali smo je šta je najdragocenije što dobija na tim gostovanjima.

– Najdragoceniji su ljudi. To kada vidite koliko u malim mestima ima pristojnih, pametnih, obrazovanih, otmenih ljudi. Kada vidite sa kakvom vas pažnjom slušaju. Dragoceno je što vidite lica koja vas čitaju. To me uvek ispuni neviđenim zadovoljstvom. Volim da kažem da, osim što je brojna, moja publika je i najpametnija, najduhovitija i najbolja u Srbiji.

Knjige naše sagovornice objavljivane su i izvan granica Srbije. Zanimalo nas je kako uspostavlja saradnju sa inostranim izdavačima i da li su njihovi putevi za autora jednostavniji nego kod nas.

– Oni mene nalaze. Slovenci su mi prošle godine objavili "Domaćicu", Hrvati "Ono sve što znaš o meni", pozorište iz Bratislave igra "Imitaciju života". Češki izdavač mi je objavio roman "Tvoj sam", a Francuzi posle "Domaćice" i "Ono sve što znaš o meni" pripremaju
da za novu godinu objave "Glad". To delo prevedeno je i na kineski jezik. Tako da
dobre stvari nekako same nalaze svoj put. Mene niko ne protežira, nemam iza sebe nevladine organizacije, Soroš fond, udruženja za političku korektnost, ali ni partije, rođake, ništa... Sama idem svojim putem. I to je to – rekla je Mirjana Bobić Mojsilović za Ekonometar.

Biti svoj

Da li je u današnje vreme i na ovim prostorima za ženu lakše da se bavi novinarstvom u nekoj instituciji, odnosno redakciji, ili je lagodnije "biti svoj"?

Mirjana Bobić Mojsilović smatra da svaki izbor uvek ima svoje dobre i loše strane. Dobro je, kaže, biti negde zaposlen, imati platu, plaćeni godišnji odmor i slično. Za deset godina ona nije imala nijedan jedini plaćeni slobodan dan. Da bi otišla na more, mora da napiše kolumnu za tu nedelju. Ako ode i odmara se, neće dobiti nijedan dinar. Ali, s druge strane, ona nema šefa, sama sebi polaže račune, sama sebi odgovara za uzlete i padove.

Ako mene pitate – kaže – bolje je imati manje i biti svoj, nego imati mnogo i biti nečiji. Ali, ne kažem da je to šifra koja bi usrećila bilo koga drugog.

Radno vreme – 24 sata

Mirjana Bobić Mojsilović kaže da nijednom, od kada je "samostalac" u poslu, nije poželela da se vrati u okrilje neke redakcije. Sebe ne bi mogla da zamisli da sedi u nekoj redakciji, jer se potpuno odvikla od toga. Njena kancelarija je njena soba u kojoj sluša svoju muziku, piše na svom kompjuteru i pije svoju kafu. Radno vreme je – 24 sata.

Pored profesionalne svestranosti kojom ispunjava svoj život, u nekoj izjavi je naglasila da voli da gaji ruže i prijatelje. Pitali smo je koji je njen specijalni sastojak od kojeg najbolje uspevaju prijatelji.

– Ljubav, pažnja, ne biti džangrizav, potruditi se oko ovog života, jer ako se ne trudimo, ništa ne dobijamo – preporučuje autorka knjiga čiji glavni likovi, sticajem okolnosti, izuzetno dobro poznaju život sa svih njegovih strana.

Dan je prekratak

Pored toga što se bavi pisanjem, Mirjana Bobić Mojsilović i slika, šije, voli da kuva i vodi TV emisije. Takođe, piše kolumne za dnevne novine i nedeljnike.

Da li joj je dan prekratak, ili sasvim po meri? Kaže da se panično plaši dosade. To je glavni razlog što radi sve ono što radi.

- Jednostavno, mene ne može da zadovolji samo kupovina. I kada kupim nešto, odmah razmišljam da li bih ja mogla da napravim tako nešto, samo malo bolje. Taj sam tip. Dan mi je ponekad prekratak. A ponekad, nažalost, predugačak, kao svim normalnim ljudima.

Dosadašnji opus

Od 1997. godine, kada je objavila zbirku priča "Baba, nemoj ništa da me pitaš", Mirjana Bobić Mojsilović je publikovala još 12 književnih naslova: "Suze su O.K." (drama), "Dnevnik srpske domaćice" (roman), "Verica među šljivama" (drama), "Hepi end" (roman), "Majke mi, bajka" (roman), "Imitacija života" (komična melodrama), "Ono sve što znaš o meni" (roman), "Tvoj sam" (roman), "Srce moje" (roman), "Azbuka mog života" (roman), "Glad (roman) i najnovije delo, roman "Gospodin pogrešni", koji je svoju promociju imao na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Objavila je i zbirku kolumni Srbija u ogledalu i Sumnjivo lice.

Pored spisateljstva, uspešno se bavi i slikarstvom. Njen izraz je ekspresionizam, predstavljen u tehnici akrilika na platnu.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar")