Dejan Milojević, bivši košarkaš i sportski direktor KK Mega Vizura - premašeni snovi

(Dejan Milojević sa sinom Nikolom)

Da mu je, kaže, neko ranije ponudio karijeru kakvu je imao, ne bi trepnuo a već bi tu ponudu oberučke prihvatio. Titule u klupskoj konkurenciji, medalje s reprezentacijom i internacionalno iskustvo doneli su mu impresije za nečijih deset života, ali kad je svemu tome došao kraj i kada su se putevi istanjili od upotrebe, ostao je „jedan na jedan“ sa samim sobom.

Kad se snovi premaše, šta očekivati od budućnosti? Primer Dejana Milojevića nudi određene smernice za upotrebu realnog života

Nekako pre godinu i nešto, život Dejana Milojevića u dobroj meri se promenio. Ne provodi više toliko vremena u dvorani, nema napornih putovanja i obaveznih treninga, ali su administrativni poslovi zamenili one terenske. Angažovan je u KK Mega Vizura kao sportski director, a stigne I da vodi računa kako bi sve bilo u redu u ordinaciji za fizikalnu terapiju „Niveks“. I, naravno, dosta vremena provodi s porodicom.

Imali smo priliku da jedno slobodno posle podne vidimo kako to izgleda i kada je Deki na basketaškom terenu sa sinom Nikolom, na terenu jednog od novobeogradskih blokova, odmah preko puta zgrade televizije B92. U blizini je i stan porodice Milojević, kupljen pre nekoliko godina.

- Dugo sam se dvoumio gde ću. Želeo sam da to bude kraj koji će na neki način da zadovolji većinu potreba, da bude sve na dohvat ruke, što bi se reklo. Recimo, Zemunski kej je vrlo blizu, a to je dosta važno jer mnogo volim da šetam. Brankov most se pređe gotovo za tren. Baba i deda su u Zemunu, roditelji moje supruge Nataše su na Medaku, gde stižemo autoputem za na pet minuta, što je takođe bitno. A možda je i najvažnije to što u okolini ima mnogo terena za basket i fudbal, što je posebno pogoduje detetu.

Kako smo se dotakli terena za basket, tako nam se učinilo da Deki počinje da se priseća vremena kad je provodio sate i sate igrajući košarku na betonskim podlogama. Velika je to bila ljubav, a sve velike ljubavi uzmu određeni danak.

- Basket ne igram više na betonu, samo u dvorani. Uf, a nekad bih ostajao na terenu od jutra do mraka. Zato sam i imao toliko problema s kolenima.

Dejan je, kaže, navikao je da menja sredinu, pa mu selidbe ne predstavljaju problem. Živeo je i u inostranstvu, zna i šta znači seliti se iz jednog grada u drugi.

- Ma potrebno je samo sedam do deset dana da se privikneš. Posle se osećaš kao da si tu celog života. Otišao zbog košarke iz Padinske skele u Zemun, kod babe i dede, s nepunih petnaest godina. Bilo mi je bliže, nisam morao toliko da putujem kao što bih iz Skele. E onda, kad sam otišao u FMP, dobio sam stan, tako da već od dvadeset prve godine znam šta znači biti samostalan.

Sada, kad nema igračkih obaveza, dan mu izgleda vrlo jednostavno. Nema tu prostora za mnogo improvizacije, samo neki novi zadaci koji moraju da budu obavljeni.

- Ustajem rano da Nikolu vozim u školu. Tu je, u OŠ „Duško Radović“ na Novom Beogradu. Vraćam se kući oko pola devet-devet, pa vozim ćerku u vrtić. Zatim idem na trening do Mege, negde oko deset sati. Tu mi već prođe pola dana. Onda vraćam klince kući, malo se prošetemo ili vidimo već šta bismo mogli da radimo. Uveče imam trening u Megi ili odvojim vreme za lični trening… I to je maltene to. Uglavnom sam s familijom, suprugom Natašom, trogodišnjom ćerkom Mašom i Nikolom. Za mene je porodica veliki faktor svega što sam postigao.

Ako govorimo o vaspitanju u porodici Milojević, Dejan kaže da oba roditelja utiču podjednako.

- Roditelj mora da bude uzor. Trudim se da decu učim određenim vrednostima jer verujem da se u životu dobro dobrim vrati. Gledam da ako nekom ne mogu da pomognem, onda sigurno neću ni da mu odmognem. Važno mi je da postanu dobri ljudi, a zatim sve ostalo.

Dejanov sin u decembru puni devet godina. Videli smo da je vrlo vešt na terenu sa basketarom - geni su čudo. Otac, mešutim, smatra da je za Nikolu još rano da počne da trenira košarku.

- Čini mi se da je tek pre godinu dana postao svestan da mu je tata košarkaš. Recimo, kad sam bio u Valensiji, dođe na trening sa mnom i trči oko terena. E tek od prošle godine, kad sam prestao, počeo je da shvata kakav mu je igrač bio tata i kakav odnos imam sa navijačima. Bio je prilično iznenađen kad smo bili u Parizu na fajnal foru, gde su tražili da se slikaju sa mnom. Sad mu je vreme da se igra i da se bavi bazičnim sportom. Ja volim kad ode u Medak ili kod mojih u Padinjak, pa se igra s drugom decom. To je trenutno mnogo korisnije. Do koša sad jedva da može da dobaci, jednostavno nije vreme da ide na neki košarkaški trening.

To svakako ne znači da treninga uopšte nema…

- Uči realni aikido i trenira dva puta nedeljno. Verujem da je svaki borilački sport dobar zbog samopouzdanja, ali dovoljno je da nešto nauči kako bi mogao da se u određenim situacijama odbrani. Razmišljao sam i o boksu, ali to je pregrub sport. Ja sam kao klinac išao na boks, znam da mojima nije bilo drago kad sam dolazio plav kući. Kad sam prvi put došao s modricama, reakcija roditelja bila je dovoljna da odustanem od boksa. Nikola je nešto malo išao i na tenis, ali mu se nije dopalo. Nema veze, samo nek bude sportista, zbog zdravog načina razmišljanja. Nije važno koji sport, ako bude tražio da ide na košarku, nema problema. Samo je važno da želi. Iz želje potiče uspeh, na silu ništa ne ide.

Prošle sezone Milojević je bio predstavljen kao novo pojačanje Partizana. Međutim, zbog povrede hrskavice oba kolena, ubzo je odustao od angažmana. Situacija se posle nekoliko meseci dosta promenila, pa je sada potpuno opravljen.

- Nisam imao specifičnu povredu. Od godina, hrskavice su bile istrošene. Trpele su ogromne napore: posle treninga, kad bi se kolena ohladila, imao sam velike bolove. Rekao sam da ne mogu i nisam želeo da dovedem Partizan u nezgodnu situaciju. Posle sam pio neke lekove za oporavak, posvetio sam se rehabilitaciji i trenirao rekretativno. Sad mi je mnogo bolje. Imam 33 godine, znači da još nije kasno da se vratim. Ne poredim sebe sa Džordanom, daleko od toga, ali je i on je negde u ovim godinama pravio pauzu, pa se posle vratio i opet igrao na vrhunskom nivou. Mogao bih i ja da igram, siguran sam da bih izdržao fizičke napore, ali jednostavno ne mogu više psihički da podnesem tu vrstu obaveza. Treninzi dva puta dnevno, utakmice, putovanja….

(Dejan u Niveksu)

Nismo imali priliku da vidimo kako izgleda kad je na terenu s mlađim košarkašima, ali smo zato skoknuli do oridinacije za fizikalnu terapiju „Niveks“, koja se nalazi nedaleko od terena na kome su Deki i Nikola tog dana za MOZZART Sport igrali basket.

- Ordinaciju sam otvorio s fizioterapeutom Vladom. S njim sam dugo sarađivao u Budućnosti, a bio je i u Partizanu. Učinilo mi kao dobar biznis, jer mnogo ima onih kojima je potrebna kvalitetna fizikalna terapija.

Milojević nam je pre razgovora naglasio da priča oko ordinacije nema za cilj nekakvu reklamu ili bilo šta slično. Klijenti inače dolaze po preporuci, na tome Dejan inače insistira. Tog prepodneva na tretmanu smo zatekli Miloša Živkovića, našeg šampiona u karateu.

- Mogli smo da se reklamiramo, nije to problem. Međutim, smatram da to nije potrebno jer poznajemo mnogo lekara i medicinksih radinika, pa i oni za početak mogu da nas preporuče. Ako budu zadovoljni, doći će ponovo. Naša ordinacija izdvaja se po „Šok-vejv“ mašni koja otklanja veliki broj problema, kao što su „košarkaško koleno“ ili „teniski lakat“. I stvarno je efikasna. Ma zadovoljni pacijenti su najbolji marketing.

Kada smo priču vratili košarci, shvatili smo da Dejan još nije definisao šta će i kako će. Naglašava da se možda i prvi put u životu nalazi u takvoj situaciji. Završava višu trenersku školu, razmišlja i o tom pozivu, nije još definitivno odustao od igračke karijere, imao je poziv od Danilovića da se i ove sezone nađe u Partizanu… Mnogo toga mu se vrzma po glavi…

- Iskreno govoreći, kad sam počeo da igram basket nisam očekivao da ću imati ovakvu karijeru. Da mi je neko to ponudio, oberučke bih prihvatio. Moji snovi su premašeni. Imam mnogo uspomena, najlepša mi je sigurno sa Evropskog prvenstva 2001. godine u Turskoj. Doček koji smo imali, dominacija tokom takmičenja… Onda titule sa Partizanom… A sad moram da nađem šta me ispunjava i šta me zanima. E kad to budem shvatio, onda ću krenuti u tom pravcu.

Deki je veliki prijatelj s Duletom Vujoševićem. Redovno su u kontaktu, druže se i van košarke, a dele jednu veliku ljubav – prema pozorištu. Ipak, nisu baš istomišljenici po pitanju žanrova.

- Dule više voli da gleda neke teže stvari, dok su meni večiti izbor komedije jer ne mogu da izađem iz pozorišta previše zamišljen i neraspoložen. Čuli smo se baš nedavno, sve ovo što novine pišu da je pred otakazom i slične gluposti nemaju veze sa istinom.

Na kraju smog a pitali šta za njega predstavlja ime ove rubrike – stvari lagane.

- Pecanje. To je nešto što me opušta, volim da odem s vremena na vreme.

izvor :