Dejan Savić, vaterpolista - Rutinska svakodnevica

Dejan Savić (Foto: Vaterpolo savez Srbije)

Rano ustaje, nešto pre sedam, da bi na vreme odvezao ćerku u obdanište. Zatim ide na trening koji traje od osam do pola 11, posle čega sat vremena provede s društvom s bazena. Potom odlazi po ćerku, a jedino se u vreme ručka nešto menja, jer nekada ruča kod roditelja. Na red ponovo dolazi trening, pa povratak kući…

Dejan Savić je pravi primer kako neobičan, vanserijski uspeh može da ide u korak sa običnim životom

Rekorder po broju utakmica za nacionalni tim, s reprezentativnom i klupskom karijerom kakva se samo poželeti može, prešao je dugačak put koji ga je vodio preko Španije, Italije i Rusije, da bi se vratio tamo odakle je krenuo. Istina, u svojoj, kako kaže, poslednjoj sezoni na kapici neće nositi grb Partizana, u kojem je ponikao, već – Crvene zvezde.

Dejan Savić, korpulentni momak koji je odrastao na Miljakovcu, već deset godina ima stan na Dorćolu, u blizini zoološkog vrta, u kojem živi sa suprugom Bobanom, petoipogodišnjom ćerkom Danilom i dvadesetomesečnim sinom Manetom. Porodica Saviće nije se slučajno opredelila za najstariji deo Beograda: blizina Kalimegdana, gde često odlaze u šetnju, prelistavanje štampe u kafiću "O’Polo" i niz drugih raznoraznih pogodnosti uticali da se opredele baš za taj deo grada.

Kao osobi kojoj dani uglavnom počinju veoma rano, Dejanu nije smetalo da s ekipom koja realizuje ovu rubriku popije kafu tokom nedeljnog prepodneva. Došao je držeći za ruku ćerku Danilu, koja već pri prvom kontaktu odaje utisak vaspitane, mirne i pre svega pametne devojčice. Kažemo "pre svega pametne", jer nam je odmah dočarali kako izgleda brojati do 39, i to na francuskom.

Iz uvoda vam je verovatno jasno da je Dejan Savić porodičan čovek, pa smo ga kao takvog prvo pitali koliko je danas komplikovano biti otac.

- Bez obzira na to u kojem vremenu živimo, mislim da se uloga roditelja, bar ona osnovna, nikad ne menja. Jedino se razlikuje kako se reaguje na dete i na koji način se ono uči sistemu vrednosti. Dete ne može da pobegne od onog što nosi iz kuće, određene greške u ponašanju uvek su roditeljska odgovornost. Tu nema neke preterane filozofije. Sve do pubertera, kad dete počinje da shvata samo sebe, roditelji imaju zaista veliku ulogu. Možda pričam o nekim stvarima za koje nisam kompetentan, ali stvarno smatram da mora da postoji velika odgovornosti.

Otkad se vratio u Beograd, Dejan rutinerski prolazi kroz svaki dan. Rano ustaje, nešto pre sedam, pa sledi vožnja Danile u obdanište, zatim trening koji traje od osam do pola 11, posle čega sat vremena provede s društvom s bazena. Potom odlazi po Danilu, a jedino se u vreme ručka nešto menja, jer se ta obaveza ponekad odvija u domu Dejanovih roditelja. Na red ponovo dolazi trening, povratak kući...

- Istina je da je malo monotono, ne bih želeo da to predstavljam u nekom drugom svetlu. Moji dani zaista podsećaju na, kako ljudi vole da kažu, "dan mrmota". Međutim, u svemu tome vrlo lako uspevam da pronađem razonodu. Posebno u igranju s decom. Jednostavno, moram da se trudim da im svaki dan bude sadržajan i drugačiji.

Dejan je prvi put postao otac pre pet i po godina, kada se u Đenovi rodila Danila. I on je primer da čoveku taj događaj okrene život za 180 stepeni...

- Ne bih generalizovao, ali kod mene se zaista mnogo toga promenilo. Prve godine po rođenju Danile bili smo svi zajedno u Italiji, ali sam potom prešao u ruski Kazanj. Tamo uslovi za život nisu adekvatni jer je sedam meseci veoma hladno, pa nisam želeo da vodim i porodicu sa sobom. Mnogo su mi nedostajali, osećao sam se usamljeno, ali sam imao vremena da razmišljam o raznim stvarima.

Dejan je odrastao u vremenu koje je nametnulo turbo folk pevačice i krininalce kao idole mladih. Danas su stvari nešto drugačije, ali problemi s kojima se suočavaju roditelji su i dalje veliki. Pre svega treba naći način da se dete zaštiti od sve većeg uticaja rijaliti-šou programa i da mu se objasni kako internet nije osnovni izvor znanja i mudrosti.

- Moramo da se prilagođavamo vremenu u kojem živimo. Nekad je dobro prihvatiti sistem, a ponekad se treba potpuno isključiti. Ipak, neke stvari ne mogu da progutam. Daleko od toga da rijaliti-šou programi ne postoji u Evropi, ali nekako se u Srbiji to prihvata na, upotrebiću možda i težak izraz, poremećen način. Imam utisak da Srbe najviše interesuje šta se dešava u životima drugih. Našem narodu je to ušlo u DNK. U dogovoru sa suprugom, uveli smo određenu cenzuru u naš dom. Na primer, na televiziji je dozvoljeno jedino gledanje crtanih filmova...

Još od srednje škole, a išli su u istu, uz Dejana Savića je supruga Bobana. U braku su osam, a u vezi broje 17. godinu. Česta odsustvovanja zbog raznih takmičenja, reprezentativnih i klupskih obaveza, činila su da ponekad budu odvojeni i duže vreme.

- Nije bilo lako, a iskreno mislim da je Bobani bilo teže. Na našu vezu je ta razdvojenost imala pozitivnih i negativnih uticaja. Teško je biti bez nekog fizički, ali to ti u isto vreme povećava želju da ga vidiš i budeš s njim. Ne znam da li je preduslov za uspešnu karijeru profesionalnog sportiste da ima dugu i stabilnu vezu. Uvek je tu ona priča o težnji da se, recimo, fudbaleri što pre ožene kako bi imali stabilnost kod kuće koja bi uticala na maksimalnu posvećenost karijeri. Verujem da to ipak to nema veze jedno s drugim. Sve ide iz glave. Ako želiš da uspeš i znaš koji ti je cilj, ti ćeš ga ostvariti. Na ovaj ili onaj način.

Kad smo već kod karijere, u Savićevoj se praktično ne može naći nijedna mrlja. Godinama je bio uzdanica nacionalnog tima i klubova za koje je igrao, a posle 13 godina u inostranstvu stigao je u Crvenu zvezdu. Želja mu je, kaže, da sve završi tamo gde je počeo – kod kuće, ali i da učestvuje u stvaranju nečeg novog i pozitivnog, u misiji koju vodi njegov prijatelj Viktor Jelenić.

- Moram da priznam da sam malo izgubio svest o životu u Srbiji. Još se prilagođavam. Dugo nisam bio ovde, a evo, sad već živim četvrti mesec u kontinuitetu. Posle Kazanja razmišljao sam da završim karijeru, ali pojavila se opcija sa Zvezdom i prihvatio sam. Volim izazove. Svestan sam da se u početku ne može očekivati čudo, ali vremenom, uz odgovarajući rad, možemo doći do zavidnog nivoa.

Profesija vaterpoliste je takva da dobar deo života ti momci budu mokri. Naravno, takve okolnosti znaju da promene odnos prema vodi.

- Svaki vaterpolista bi verovatno drugačije pričao na tu temu. Meni je i dalje lepo s vodom – nebitno da li je to u bazenu, ispod tuša ili u plićaku na moru. Gajim, ako tako mogu da kažem, kult vode, nešto što u Srbiji ne postoji. Još nemamo dovoljno bazena ni za profesionalne, ni za rekreativne potrebe. U Španiji se, na primer, s posla odlazi na bazen, a u Australiji ili Americi ljudi ustaju oko šest ujutru, plivaju i tako počinju novi dan.

Postoji jedna činjenica iz privatnog života Dejana Savića na koju nije posebno ponosan, ali ipak ne beži od toga da o tome i priča...

- Cigarete su moj porok. Prvi put sam zapalio u osnovnoj školi, sa 14 godina. Bilo je to neko klinačko dokazivanje i možda želja da što pre porastem. Onda, kad porasteš, shvatiš šta si uradio. Pokušaću svakako da prestanem da pušim. Sad sam na sedam do deset cigareta dnevno. Tako je poslednjih desetak godina. Nekad je bila i pakla, kad si mlad, osećaš da možeš da pomeraš planine. Nije dobro i kad ne prihvataš savet starijih. Cigarete su izuzetno negativna stvar kod mene. I nije me sramota da to i javno kažem.