Koliko košta sport za decu?

Pre neki dan na jutarnjem programu jedne naše televizije gosti su bili Vladimir Grbić i Mirko Poledica. Ostvareni sportisti, ljudi od integriteta koji su po završetku svoje igračke karijere nastavili da se bave sportom i rešavanjem problema u srpskom sportu. Naravno, svako na svoj način.

Između ostalog razgovor se vodio i tome koliko košta sport za decu. Tako smo čuli da porodica sa dvoje dece, za klubske članarine treba da izdvoji 10.000 dinara mesečno. Ako tome dodate minimalne troškove putovanja na turnire, osnovnu opremu (patike, kimono…) i možda jedan kamp (200 EUR), dolazimo do godišnjeg izdatka od oko 1.400 EUR. Ukoliko "imate sreće" da se samo jedno vaše dete bavi sportom koštaće vas, naravno samo 700 EUR.

I da, ovde govorimo o našoj deci koja se sportom bave rekreativno, dakle nema govora o vrhunskim rezultatima. Uzevši u obzir i to da ovakva "sportska karijera" traje recimo od osme do osamnaeste godine, nas roditelje takvo zadovoljstvo može da košta, 7.000 do 8.000 EUR po nasledniku.

Ono što je interesantno, a pričali su o tome i sagovornici emisije kojom smo počeli ovaj tekst, je i to da, barem u fubalu deca koja su talentovana, žele da nastave karijeru u boljem klubu, moraju da nadoknade troškove "ulaganja" sadašnjem klubu u nekim suludim iznosima koji idu i do 12.000 EUR godišnje. Da pojednostavimo, dete koje posle četiri godine treniranja u lokalnom fudbalskom klubu kada prelazi u Zvezdu plaća nadoknadu i do 48.000 EUR.

Da li pod ovakvim uslovima sva deca mogu da se bave sportom i da li postoje jednake šanse za sve? Naravno da ne. Da li je, nama roditeljima i državi važno da se naša deca bave sportom? Naravno da jeste. Pa da li onda postoji rešenje i ko je taj koji može da preseče ovaj čvor.

Kao i uvek, rešenje je u postavljanju sistema. I to takvog sistema koji vodi računa o 99% dece koja neće postati vrhunski sportisti ili olimpijci već zdravi građani ove zemlje. Da, važno je ulagati u vrhunski sport, ali treba imati na umu i da je to ulaganje u 1% sportske populacije.

Da, važno je praviti stadione i high performance centre, ali treba imati u vidu da 99% naše dece nikada neće igrati na tom stadionu ili uću u trenažni centar za vrhunske sportiste.

Da važno je imati vrhunske stručnjake kao što je Duda Ivković ili Saša Obradović, ali treba imati u vidu da mali ragbi klub u Loznici nema kapacitet da angažuje fakultetski obrazovane trenere što je po Zakonu o sportu dužan.

Lepo je što Srbija ima ovoliki broj medalja na OI što naravno puno govori o ulaganjima i radu sa vrhunskim sportistima, ali, moramo imati u vidu da ostatak sportista, dakle njih 99% nikada nisu niti će biti u ovj grupi.

Ukoliko želimo da izgradimo kuću sa jednakim šansama za sve, ukoliko nam je važno zdravlje nacije, ukoliko prepoznajemo koliko je važno da deca, budući ljudi, nauče kako da se ponašaju kada pobede, ali i da podnesu poraz, onda hitno moramo da pogledamo oko sebe i napravimo sistem koji će to omogućiti.

Primera ima mnogo čak i u našem okruženju. Mađarska sportska strategija omogućila je svakom detetu bavljenje sportom, a država se postarala da svakom savezu i klubu omogući minimalne uslove za održiv razvoj. Dakle, država je svesno preuzela odgovornost i troškove koja je sama Zakonom propisala.

Ali da ne idemo do Mađarske, i u našem dvorištu je ne tako davno odlično funkcionisao klubski ali i školski sport.

Okrenimo se tome, pronađimo način da implementiramo zdravu sportsku strategiju, stručnjake imamo, potrebe imamo, potrebna je još samo odluka, a taj čvor mora da preseče onaj ko drži mač, u našem slučaju Ministar nadležan za sport.

LINK emisije