Srbija bi trebalo da razmišlja i o upotrebi nuklearne energije - U čemu su ograničenja?

Srbija oko 80% struje dobija iz termoelektrana odnosno sagorevanjem uglja, koji bi prema planovima EU trebalo da bude izbačen iz upotrebe do 2050" a naša zemlja kao kandidat za članstvo u Uniji trebalo bi da traži alternativne izvore, među kojima je i nuklearna energija, kako bi osigurala energetski sistem uz poštovanje evropskih i ekoloških standarda, kažu sagovornici Tanjuga.

Obnovljivi izvori energije kao što su energija iz sunca, vetra i hidroenergija, kako navode, neće biti dovoljni da zamene ovih 80% energije koje trenutno dobijamo iz uglja, te je zato vreme da se razmišlja i o nuklearnoj energiji.

Ovo pitanje u javnosti otvorila je i nedavna izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da Srbija ima interes da bude manjinski suvlasnik nuklearne elektrane u mađarskom gradu Pakš.

Prema rečima generalnog sekretara Srpskog komiteta u Svetskom energetskom savetu Miodraga Mesarovića, Srbija trenutno nema pravni osnov ni da projektuje niti da gradi nuklearne elektrane u svojoj zemlji, jer je kod nas od 1989. godine na snazi Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana.

Taj zakon je donet kao reakcija na nuklearnu katastrofu koja se 1986. godine dogodila u ukrajinskom gradu Černobilju.

Mesarović kaže da je od svih bivših republika SFRJ jedino Srbija zadržala taj zakon, dok u ostalim zemljama bivše Jugoslavije taj zakon ne postoji.

Međutim, iako postoji zabrana izgradnje nuklearnih elektrana u našoj zemlji, ne postoji zabrana da Srbija bude suvlasnik u nekoj od elektrana u regionu.

Mesarović za Tanjug navodi da Srbija ima mnogo važnih razloga da sa Mađarima uđe u taj projekat, a neki od njih su da građani razumeju da dobijanje struje iz te energije nije opasno, da polako izbacujemo shvatanje da ćemo se "beskonačno grejati na ugalj" koji je, podseća, takođe sirovina koja ima "životni vek".

Napominje da je važno da obučavamo naše ljude i za nuklearne inženjere.

Kada je reč o sigurnosti nuklearnih elektrana, Mesarović ukazuje da nijedan izvor koji danas proizvodi energiju nije 100% siguran.

Objašnjava da su nuklearne elektrane sigurne u pogonu, ali da su "nezgodne" kada se nešto na njima desi, kao što je bilo u Černobilju ili Fukušimi, dok termoelektrane tokom rada ispuštaju ugljen dioksid i ostale zagađivače. Mesarović navodi i da su se akcidenti u Černobilju i Fukušimi dogodili zbog ljudskog faktora, prvi jer se u trenutku nesreće našao nestručan kadar, a drugi jer su nuklearnu elektranu gradili na mestu koja je pogođena cunamijima i zemljotresima.

Ističe da je tehnologija danas u oblasti nuklearnih nauka toliko napredovala da je iz svog rada uklonila čoveka i da je njen proces proizvodnje automatski.

Kada je reč o našem shvatanju da ćemo se "beskonačno grejati na ugalj", Mesarović objašnjava da će se termoelektrane jednog dana svakao ugasiti, i ne samo zbog zelene agende, već zato što se i procenjuje da će Srbija imati rezerve uglja taman do 2050. godine:

- Mi dve trećine energije dobijamo iz uglja, koji ćemo morati nečim da zamenimo. Nećemo moći samo preko obnovljivih izvora, to mora da bude još neki izvor koji je ozbiljniji, a ja ne vidim drugo rešenje osim neke nuklearne elektrane.

Upravo zbog Zakona o zabrani izgradnje nuklearne energije, ukinuto je i školovanje za nuklearne inženjere koje je Srbija imala još od 1955. na Elektrotehničkom fakultetu, a saradnja sa Mađarima bi možda ponovo oživela obrazovanje u toj oblasti.

- Mi smo imali obrazovane inženjere, učestvovali smo u izgradnji nuklearne elektrane Krško u Sloveniji, a planirali smo i istraživali lokacije za izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji, sve do te zabrane krajem 80-ih - naveo je Mesarović.

Ističe da su razmatrane dve lokacije za gradnju nuklearnih elektrana u Srbiji i da se istraživanja o tim lokacijama nalaze u dokumentima u elekroprivrednim preduzećima u Beogradu i Novom Sadu.

- Zna se dokle su istražene, gde su, ako zatreba mogu da budu i iskorišćene i da se na njima izgradi naša nuklearna elektrana - navodi Mesarović, ali ukazuje da je preduslov za to dobro školovanje inženjerskih kadrova.

Na pitanje koliko trenutno takvih inženjera ima Srbija, odgovara da bi mogao da ih nabroji na prstima obe ruke.

Bivši ambasador Srbije u Belorusiji i stručnjak za međunarodne odnose i spoljnu politiku Srećko Đukić, kada je reč o mogućem manjinskom suvlasništvu Srbije u nuklearnoj elektrani u Mađarskoj, kaže da se postavlja pitanje da li je to ideja koja je već razmatrana sa mađarskim partnerima ili je to naša ideja koja bi tek trebalo da im bude predstavljena.

- Ovo pitanje je važno, jer se Mađari već nalaze u drugoj fazi izgradnje nuklearne elektrane Pakš 2, a to znači da će ona biti završena otprilike za dve ili tri godine - navodi Đukić i dodaje da je pitanje da li Mađari u završnoj fazi žele da prodaju 5% ili 10% svoje nuklearne elektrane.

- To je sada dosta problematično sa pravnog stanovišta i sa vlasničkog, jer se postavlja pitanje kojih je to 5%, šta to znači, da li tamo treba da radi i naša radna snaga i naši stručnjaci - smatra Đukić.

Kako kaže, Bugarska je ranije nudila Srbiji udeo u vlasničkoj strukturi u nuklearnoj elektrani, ali da na našoj strani nije bilo zainteresovanosti.

Đukić navodi da je jedan od razloga taj što decenijama vučemo pogrešno shvatanje da se struja može beskonačno dobijati iz uglja, zbog čega "nikako ne možemo da napravimo iskorak i uhvatimo savremene tokove u proizvodnji struje u Evropi i svetu". Objašnjava da to podrazumeva proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora ili nuklearne energije.

I Đukić navodi da nas za razvoj nuklearne energije organičavaju dva faktora - Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana i nedostatak kadrova.

- Mi smo donošenjem tog zakona praktično eliminisali i srpsku nauku i industriju i građevinarstvo i nauku koje su se godinama bavili nuklearnim elektranama - ukazuje Đukić.

Podseća da je Srbija, kao deo SFRJ, imala Institut za nuklearnu nauku u Vinči koji je osposobljavao kadrove zajedno sa Elektrotehničkim fakultetom i Prirodno-matematičkim fakultetom, da smo imali građevinske firme koje su gradile sve naše termoelektrane i hidroelektrane, a koje su, dodaje, vrlo bliske izgradnji nuklearnih elektrana, kao i razvijenu mašinsku industriju.

Kaže da je naša mašinska industrija sve do 1991. godine isporučivala ogromne količine opreme za nuklearne elektrane koja je bila viskog kvaliteta.

Neke od kompanija koje su proizvodile opremu za nuklearne elektrane bile su Prva petoletka, MIN iz Niša, Jastrebac iz Niša, Prva Iskra iz Bariča, Minel iz Beograda.

Ističe da su zemlje u Evropi i svetu nakon nuklearne katastrofe u Černobilju prestale da grade nuklearne elektrane, zatim je njihova izgradnja ponovo oživela nakon 2000-ih, sve do 2011. godine, kada se dogodio akcident u Fukušimi.

- Sada se ponovo vraćamo nuklearnim elektranama, iz nuklearnih instituta poručuju da danas imamo mnogo sigurnije nuklearne elektrane - dodaje Đukić i navodi da se danas nuklearne elektrane grade tako da mogu da izdrže udare aviona, zemljotresa i drugih prirodnih i društvenih izazova.

Uz to, ističe, nuklearne elektrane ne izazivaju klimatske promene, kao što to čine one elektrane na fosilna goriva.

Izgradnjom nuklearnih elektrana se, zaključuje Đukić, rešavaju dve stvari - dovoljno energije i nepromenjena klima.