Istorija mačevanja

Mačevanje, s obzirom na to da datira još od početaka bronzanog doba predstavlja, uz bacanje koplja, najstariju oružanu borbenu veštinu. U porodici je olimpijskih sportova još od prvih Olimpijskih igara. Osim sto je izrazito individualna borilačka veština, pripada i uskoj grupi tzv. "belih sportova". Savremeno sportsko mačevanje je prijateljski duel uz korišćenje sportske mačevalačke opreme, jednog od tri vrste oružja na za to ograničenom prostoru i po pravilima mačevanja, a sa ciljem da jedan od mačevalaca protivniku prvi nanese 5 ili 15 pogodaka u vazeću površinu za dato oružje, a da pri tome primi što manje pogodaka, u najdužem vremenu od 3 ili 9 minuta. Pogodci se boduju posredstvom uređaja za električnu registraciju pogodaka i vizuelnog dosuđivanja sudija.

Kako je nastalo mačevanje?

Borbe mačem kao sport postojale su još u drevnom Egiptu i od tada su praktikovane u mnogim oblicima i različitim kulturama. Iako su viteške i takmičarske borbe bile popularan sport u srednjevekovnoj Evropi, moderno mačevanje mnogo duguje borbenim formama bez oklopa koje su nastale od borbi sa rapirom u 16. veku.

Borba rapirom imala uglavnom vojnu ulogu (za probijanje teških oklopa) ali je bila veoma popularna i kod civila koji su je koristili za samoodbranu i duele. Rapiri su bili oštri celom svojom dužinom, ali glavno sredstvo napada je bio bod. Mačevanje rapirom se proširilo iz Italije u Španiju i na severozapad Evrope, uprkos negodovanju tadašnjih učitelja koji su više voleli tradicionalna oružja kojim se seče kao što je engleski dugi mač.

Španska škola je postala komplikovana i tajanstvena veština čije su geometrijske teorije zahtevale mnogo vežbe sa učiteljem. Italijanski učitelji su razvili pragmatičniju školu u drugoj polovini 16. veka i prvoj polovini 17. veka uvodeći inovacije kao što je mačevanje u liniji i ispad.

U 18. veku rapir se pretvorio u jednostavnije, kraće i lakše oružje koje je u Francuskoj prikazano kao mali mač ili dvorski mač. Iako je mali mač često bio oštar, to je bilo samo da bi sprečilo protivnika da uhvati sečivo, i oružje se koristilo isključivo za bod. Lakoća je stvorila složeniji i odbrambeniji stil i Francuski učitelji su razvili školu koja se zasnivala na slivenim pokretima, dvostrukim odbranama i složenim napadima. Zakopčana kožna zaštita na kraju oružja ličila je na cvet, tako da je mali mač bio poznat kao "le fleuret" i koristio se kao sadašnji floret (u Francuskoj se još uvek zove "le fleuret"). Francuske škole malog mača predstavljaju osnovu za moderno mačevanje.

Sredinom 19. veka dueli su prestali da budu sredstvo za ispravljanje nesporazuma, delimično zato što je pobeda mogla da dovede do zatvora zbog napada ili ubistva. Akcenat na pobedi nad protivnikom bez njegove smrti i manje smrtonosni dueli doveli su do korišćenja duelnog mača ili "epee de terrain", varijante malog mača koji nije bio oštar. Kasnije, dueli su se često završavali bodovima u ruku ili nogu koji su onesposobljavali protivnika. Ovo je osnova za moderno mačevanje mačem.

Mačevi koji su služili za sečenje su korišćeni u krvavim sportovima kao što je borba mačem za nagradu, sve do kraja 17. veka. Široki mačevi, sablje i kratke sablje su korišćeni u vojnim krugovima, naročito kod konjanika i mornara. Vežbalo se sa drvenim oružjem i borba "štapovima" ostala je popularna sve dok italijanski učitelji nisu pretvorili mačevanje sabljom u ne smrtonosnu sportsku trenažnu formu sa metalnim oružjem krajem 19. veka. Prve sportske sablje bile su mnogo teže od sadašnjih sportskih sablji i zahtevale su jak stil sa korišćenjem širokih i drugih smelih pokreta. Kao i mačevi kojima se bode, sablja je uzela lakši manje opasan duelni oblik kao što je italijanska "sciabola di terro" i nemački "schlager". Mađarski učitelji su razvili novu školu mačevanja sabljom koja je naglašavala kontrolu prstima nad snagom ruke i oni su dominirali u mačevanju sabljom tokom 20. veka.

Dueli su lagano nestajali sve do početka 20. veka. Zabeleženo je nekoliko duela zbog nesporazuma na Olimpijskim igrama 1920. godine. Po E. F. Mortonu poslednji javni zvanični duel održan je 1954. godine u Francuskoj, i završio se ogrebotinom na ruci. Nemački prijateljski dueli se ponekad održavaju i danas.

Na prvim modernim Olimpijskim igrama održana su takmičenja u floretu i sablji, ali samo za muškarce. Mač je uveden 1900. godine. Električna registracija pogodaka u maču je uvedena 1936. godine, u floretu 1956. godine, a u sablji 1988. godine.

Uvođenjem elektrike u suđenju izazvalo je izumiranje tradicionalnih stilova, i u skorije vreme, potpuno izmenila način mačevanja sabljom. Mačevanje floretom doživelo je slične promene pre 10-20 godina uvođenjem elektrike u suđenju, koje su bile komplikovanije zbog novog, agresivnog stila koji je u to vreme stigao iz istočne Evrope.

Mačevanje floretom za žene uvedeno je prvi put na Olimpijskim igrama 1924. godine, a mačevanje mačem za žene prvi put 1996. godine iako je bilo na svetskim prvenstvima od 1989. godine.

Razlike između sportskog mačevanja i nekadašnjih duela?

Francuskih i Italijanskih škola mačevanja koje su bile dominantne pre nego što je električno mačevanje popularizovano. Za neke, sa druge strane, "pravo" mačevanje je duel sa oštrim mačevima i ugroženim životima. Osim faktora straha/hrabrosti, prva tehnička razlika je što je sa "živim" sečivima potrebno da pogodite protivnika samo jednom i stoga je dovoljan samo jedan dobar potez (što objašnjava postojanje "tajnih poteza"). Mnogi slabiji borci su dobili borbe pomoću čiste sreće. Ovo je manje verovatno u sportu. Mačevaoc sportista, mora da pogodi protivnika bar 15 puta (nekad i više ako je suđenje loše) i stoga sport zahteva značajno veću veštinu od duela. Sa druge strane, mačevaoc sportista preuzima mnogo više rizika, pošto ima 15 "života".

Neki poštovaoci srednjeg veka misle da se mačuje samo sa velikim, jakim mačevima i da su laka duelna oružja samo igračke. Istorija je pokazala da su laki mačevi sa kojima se bode nastali baš zato što su smatrani za smrtonosnije oružje od teških mačeva. Mnogi učitelji u 17. veku nisu voleli nove škole mačevanja baš zbog toga što su bile isuviše smrtonosne. Pa ipak, lake duelne sablje koje su se pojavile krajem 19. veka zadržale su napadačke udarce sečenjem koji su se javljali kod njihovih vojnih prethodnika. Vojno mačevanje sabljom je zahtevalo veću snagu ruku i korišćenje širokih pokreta.

Mnogi misle da se mačevanje kao sport razvilo i udaljilo od svojih krvavih korena. Tehnički, ovo je netačno, bar što se tiče oružja kojim se bode; teorija, metode i tehnike mačevanja nisu se bitnije promenile od kraja 19. veka. Moderni mačevaoci su ostali dobro opremljeni, vešti i mudri kao i borci u duelu. Sa druge strane, taktički i psihološki, sport je potpuno drugačiji svet od duela. Očigledno je da ne postoji prava opasnost od "smrtonosnog" ili "krvavog" pogodka i s obzirom da je potrebno 15 pogodaka da bi se postigla pobeda. Pošto je kvalitet pogodka (smrtonosan, onaj koji izaziva ozbiljne povrede ili manje ogrebotine) nebitan, mačevaoc će prirodno više voleti pogodke koji "ranjavaju" od onih teških "smrtonosnih" i laki pogodci često pobeđuju teške, jake bodove.

Koje discipline postoje u mačevanju?

O mačevanju takmičenja se održavaju u 6 disciplina odnosno 3 oružja, a to su floret, mač i sablja. Takmičenja su podeljena na mušku i žensku konkurenciju i naravno po uzrasnim kategorijama.. Sva tri oružja se koriste na dugačkoj, pravougaonoj planši i sa sistemom za elektricnu registraciju pogodaka (tuševa). Pravila koja se odnose na ova tri oružja određuje FIE (Svetska mačevalačka federacija). Ukratko, oružja su opisana ovako:

Floret (rapir): Potiče od malog mača iz 18. veka. Ima tanko, savitljivo sečivo, četvrtastog poprečnog preseka i male zvonaste garde. Floret je bodežno oružje relativno male težine kojim borac nastoji da pogodi protivnika u važeću površinu (torzo). U borbi floretom postoji tzv. prednost napada, odnosno borac koji prvi započne napad je u prednosti i ukoliko uspešno pogodi protivnika postiže poen (tuš). Ukoliko borac koji je u defanzivi uspe da odbrani (parira) napad tada prednost prelazi na njegovu stranu i uspešnim pogotkom (ripostom) postiže poen (tuš). Svakim udarcem o oružje protivnika prednost prelazi na jednu ili drugu stanu, i sudija kroz analizu akcije dosuduje poen (tuš). Tehniku floreta odlikuje jaka odbrana i ubitačan napad na telo.

Mač: Sličan sa duelnim mačevima iz polovine 19. veka. Mačevi imaju čvrsto sečivo, sa trouglastim poprečnim presekom i velikom zvonastom gardom. Pogodci se postižu vrhom u bilo koji deo tela protivnika. Za razliku od floreta i sablje nema pravila o prvenstvu da bi se odlučilo čiji napad ima prednost i mogući su obostrani pogodci ukoliko borci postignu pogodak istovremeno ili u razmaku manjem od 1/25 sekundi. Tehniku mača odlikuje pravovremenost, kontrola vrha i dobar kontra napad.

Sablja: Potiče od duelnih sablji s kraja 19. veka, koje su nastale od mornaričkih i konjičkih mačeva. Sablja ima lako, pljosnato sečivo i zakrivljenu gardu. Pogodci se postižu ili vrhom ili ivicom sečiva, bodom i sečenjem, bilo gde iznad protivnikovog struka. Pravila borbe su ista kao i u floretu (napad ima prednost). Tehniku sablje odlikuje brzina, finte i jak napad.

(Tekst je preuzet sa sajta Mačevalačkog kluba "Pobednik" www.macevanje.com)