(Magazin Biznis)Oplenačko vinogorje - srpska Toskana

(Božidar Aleksandrović)

Ovim naslovom, koji mnogima može da zazvuči pretenciozno, prevashodno smo želeli da ukažemo na naše visoke ambicije u realizaciji projekta razvoja vinogradarstva, vinarstva i vinskog turizma u Oplenačkom vinogorju. Znam ja veoma dobro šta je Toskana. Dane i nedelje sam provodio u njenim "džepovima", gledao, učio, razgovarao, probao, mirisao, pa i zavideo. I kada sam se posle jednog od očaravajućih boravaka vratio kući, mojoj šumadijskoj lepoti i pitomini, pomislih – što se i mi ne bismo potrudili da recept Toskane prenesemo u naš kraj. I evo, polako ali uporno, ja i još nekoliko zanesenjaka pokušavamo da taj naš "kamen" izguramo na vrh Oplenca ili Venčaca s koga će jednog dana pući pogled na stotine hektara vinograda, podrume bogate vrhunskim vinima, na male restorane, hotele i pansione, voćnjake… Zelenilo koje Toskana nema, priča i budan sneva vlasnik vinarije "Aleksandrović", Božidar Aleksandrović, u selu Vinča, šest kilometara od Topole prema Rudniku.

– Ne moramo ništa da izmišljamo. Treba samo prekopirati ono u čemu su ljudi pre nas uspeli. I to ne tako davno. Do pre tridesetak godina u Toskani se nije mogao naći čovek koji govori engleski. Voda im je bila skuplja od vina. Vinogradi i prostrane seoske kuće – zapušteni. A onda su došli ljudi sa idejom i sve preokrenuli. Sa idejom je došao i novac, a sa parama znanje, tehnologija, marketing… Ostalo je već legenda, priča Aleksandrović i opet priču vraća na Toskanu, ali na onaj njen mali, vinogradarski deo smešten oko gradića kao što su Montalčino ili Montepulčano. Taj pastoralni ambijent, iscrtan mekim pejzažima i ispunjen mirom prirode, na mnogo načina može se prepoznati i u našoj Šumadiji. Naročito u Oplenačkom vinogorju. Istorijska patina i duh ne tako davnih vremena, kojima odišu toskanski gradići, mogu se osetiti i u Topoli, na Oplencu ili u ustaničkom Orašcu, pa i Aranđelovcu. Ali, puno toga nam fali.

Nedostaju nam, nastavlja naš sagovornik, pre svega, vinogradi kojima su okićene toskanske padine, pretvarajući je u zemlju vina. Nerazvijeni su nam svest i kultura o autentičnoj gastronomiji, koja čini izuzetno značajan deo savremene turističke ponude. Nemamo razvijenu proizvodnju takvih, tipičnih, proizvoda koji čine ono što Francuzi zovu "Cuisine du Terroir" – kuhinja podneblja. Imamo drumske kafane i mehane, ali to nije ono što nam treba. Nedostaju nam mali šumadijski restorani i u njeno zelenilo ušuškani hoteli, kakve možete videti u gotovo svakom toskanskom selu, sa dvadesetak do 30 soba, odnosno 50 do 60 kreveta.

– Bude me svaki put sramota kada punom autobusu gostiju moram da objašnjavam kako u našem kraju nemaju gde da konače, a još više mi je muka kada im kažem da ne postoji nijedan restoran sa nacionalnim jelima koja bi pratila odgovarajuća vina. Topolu godišnje poseti više od 300.000 turista. Zadrže se koji sat u razgledanju istorijskih znamenitosti i odu. Vrlo često i bez ikakvog suvenira. Znamo, dakle, sve šta fali, ali nam uprkos svemu ne nedostaju volja i entuzijazam da stvari pokrenemo u boljem smeru, uverava nas Aleksandrović i dodaje da se s razvojem vinogradarstva, vinarstva, turizma, hotelijerstva, voćarstva… samo u ovom delu Šumadije može osigurati dobar i plaćen posao bar za 100.000 ljudi.

Da se, ipak, ne kreće od nule svedoči i činjenica da u Oplenačkom vinogorju trenutno postoje tri vinarije, a pripremaju se hektari za još četiri. I svaka od njih, na svoj način, već razvija koncept za koji se Aleksandrović zalaže. To je koncept proizvodnje autentičnih vina, odnosno vina podneblja, razvoj vinskog turizma na našim imanjima i u našim vinarijama, koje godišnje već posećuje više od 20.000 ljudi, povezivanja naše bogate tradicije sa zahtevima savremenih ljubitelja vina, ali i svih onih koji su znatiželjni da se susretnu sa autentičnom Srbijom.

Da ova šumadijska priča nije samo puka želja svedoče i obnovljeni "Kraljevi (Karađorđevića) podrumi" sa realnom perspektivom da uskoro bude obnovljeno svih 100 hektara pod vinogradima, koji su početkom 20. veka činili najmoderniju vinariju u jugoistočnoj Evropi. Podrum vina "Aleksandrović" samo 2009. godine osvojio je 14 medalja na najznačajnijim svetskim takmičenjima, a njegovo elitno vino "trijumf" proglašeno je za jedan od najvećih brendova Srbije. Podrum "Vrbica" upravo završava velelepni vinogradarsko-vinarski kompleks, sačinjen od vinarije, apartmana, restorana, sportskih terena i svih ostalih sadržaja, koje zahteva savremeni turista.

Aleksandrović već ima obećanje lokalne samouprave koja će učiniti sve ono što je do nje da i Topola počne da menja svoj bezazlen rustikalni izgled u varoš koju vinogradi i vino krase. Da i slučajni turista odmah shvati gde je stigao. Od ministarstava za ekonomiju, trgovinu i poljoprivredu već je dobio podršku i spremnost da se svako od njih uključi u taj projekat. Ministarstvo poljoprivrede će nastaviti da finansijski potpomaže kupovinu kupovinu zemlje i podizanje vinograda sa vrhunskim loznim sortimentom, dok će resor trgovine brendirati proizvedena vina uz isticanje obaveznog geografskog porekla. Prilikom nedavne posete vinariji "Aleksandrović" potpredsednik Vlade i ministar ekonomije, Mlađan Dinkić, obećao je da će stati iza tog projekta ne samo novcem za razvoj turističkih objekata, već i promocijom i ovog i ostalih vinogorja u zemlji i u inostranstvu.

Oplenac, verovatno, kaže Aleksandrović, nikada neće postati Toskana. I ne mora. Ali, niko ne može da nas spreči da to područje, na svega sat vremena vožnje od Beograda, ne postane naša mala, "srpska Toskana" – bogato, uzbudljivo i jedinstveno vinogorje. Drugačije od svih koje poznaje Evropa, a to već nije malo.

Dopuštena neskromnost

Nismo neskromno želeli, kaže Aleksandrović, da se poredimo sa jednim od najpoznatijih i najlepših svetskih regiona, a još manje da tražimo paralele sa onim što Toskana znači u svetskoj umetnosti i arhitekturi. Nemam, takođe, zablude o tome da možemo da pariramo zemlji koja je rodila Leonarda da Vinčija, Mikelanđela i Dantea ili osnovala gradove kao što su Firenca ili Sijena. Ali, uočio sam paralele i znam naš potencijal u razvoju vinogradarstva i vinarstva, a u okviru toga i velike mogućnosti za naš razvoj takozvanog vinskog ili agroturizma. I naši Karađorđevići ili manastiri za koju deceniju mogu postati popularni i mamac za goste iz sveta, ali da bi to i bili mi ih svetu moramo otvoriti i približiti. Pa neka to bude i uz dobar gutljaj vrhunskog vina, poziva Aleksandrović.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Magazin Biznis". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )