Kakvom bi vodom trebalo zalivati povrtnjake?

Iako je kiša najbolji izvor obezbeđivanja vlage u zemljištu, zbog sve češćih klimatskih promena, uočava se značajan nedostatak padavina u periodima kada je zemljištu to neophodno, što okreće poljoprivrednike veštačkom navodnjavanju useva.

Ovu zimu obeležilo je pretežno suvo vreme, te se veliki poljoprivredni proizvođači moraju osloniti na navodnjavanje. Međutim, u tom procesu veoma je važno koristiti adekvatnu vodu.

- Pre početka bilo kakve poljoprivredne proizvodnje, koja zahteva upotrebu navodnjavanja, potrebno je konsultovati stručnjake i odneti vodu na analizu kako bi se videlo da li je odgovarajućeg sastava, da li je odgovarajuća mineralizacija, mikrobiološka ispravnost, toksikološka ispravnost i onda krenuti sa poljoprivrednom proizvodnjom - ukazuje Jasna Grabić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i dodaje da je to bitno ukoliko su u pitanju kulture koje zahtevaju veliku količinu vode.

Svest poljoprivrednika o značaju kvaliteta vode za navodnjavanje se podiže, navodi ona, ukazujući da je u toku prošle godine na adresu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu stiglo najviše zahteva za kontrolu kvaliteta vode od onih koji su želeli da uđu u proizvodnju borovnice.

- Oni su hteli da budu sigurni da je voda ispravna, s obzirom na to da ulažu u ovu proizvodnju više desetina hiljada evra. U povrtarstvu je takođe veoma važna analiza vode, te savetujemo proizvođačima da dva puta godišnje donose vodu na analizu, na početku sezone i u toku leta - dodaje.

Ukoliko se zemljište zaliva vodom koja je veoma mineralizovana, može doći do pogoršanja mineralnog sastava zemljišta što se, dodaje, može loše odraziti na prinos biljaka.

- Veoma je bitno kontrolisati vodu, pre svega sa aspekta mineralizacije. To je prioritet kada je u pitanju bunarska voda, jer je ona u Vojvodini često mineralizovana. Druga stvar je mikrobiološki sastav vode. To se pre svega odnosi na površinske vode, jer različite patogene bakterije mogu da zaostanu na, recimo, povrtarskim kulturama ukoliko je folijarno zalivanje u pitanju i time da budu nepodobne za ljudsku upotrebu - objašnjava sagovornica Agrokluba.

Iako se može činiti da je voda za piće najpogodnija za zalivanje povrtnjaka, Grabićeva objašnjava da istraživanja pokazuju da voda iz vodovoda, iako je prošla i mikrobiološku i toksikološku proveru i sa te strane je bezbedna, u slučaju navodnjavanja takvom vodom dolazi do degradacije ili biljke ili zemljišta ili opreme.

- Rezidualni hlor jeste problem, ali i mineralizacija, koja je po pravilniku za pijaću vodu dobra, dok u slučaju klasifikacija vode za navodnjavanje može biti veoma nepovoljna. Dugoročno, to se može odraziti i na degradaciju kvaliteta zemljiša. Ipak, u ovom slučaju treba podvući da količine vode predstavljaju problem. Pijaća voda je isključivo namenjena vodosnabdevanju, tj. upotrebi u domaćistvu i napajanju stoke, a upotreba radi zalivanja se može sprovesti samo ukoliko zalihe vode za pomenute prioritetne namene nisu ugrožene prema Zakonu o vodama - navodi.

Dodaje da se to odnosi i na primenu bunarske vode kod koje, napominje, treba uzeti u obzir izdašnost bunara, odnosno da li bunar može da podmiri potrebe datog povrtnjaka. Zaključuje, potrebno je da svi veliki povrtari dobro sagledaju raspoložive količine vode i moguće konflikte, kako bi obim svoje proizvodnje i zahteve za vodom prilagodili specifičnoj situaciji.

- Klimatske promene koje se događaju oslikavaju se kroz sve nestabilnije vremenske prilike kao što su duži sušni intervali i nepogode praćene obilnijim padavinama, te se prikupljanju kišnice vidi kao jedno do mogućih rešenja -poručuje Grabićeva.

Ovakav vid navodnjavanja, dodaje, odnosi se pre svega na proizvođače koji imaju proizvodnju u plastenicima i staklenicima, jer zatvorena proizvodnja onemogućava direktan kontakt atmosferskih padavina i kiše sa zemljom i biljkama.