Branko Terzić, vodeći američki ekspert za energiju - Budućnost nije crna

(Branko Terzić)

Čak i najkraća lista onoga što je dr Branko Terzić danas i što je nekada bio mora da bude dugačka. Direktor Grupe za energiju i resurse u "Deloitte", jednoj od najvećih oditorsko-konsultantskih kuća na svetu (165.000 zaposlenih u 140 zemalja), predsedavajući Ekonomske komisije UN za Evropu, član Komiteta za naftu i gas Nacionalnog petrolejskog saveta SAD, član Ajzenhauer strateškog foruma za budućnost energije, kolumnista tri stručna časopisa za energiju, bivši glavni direktor "Jenki enerdži sistema", načelnik Federalnog regulatornog tela SAD za energiju...

Uz sve navedeno, ovaj Amerikanac srpskog porekla (koji odlično govori srpski), član je Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića, aktivni pripadnik srpske dijaspore i jedan od najvećih donatora Srpske crkve u Vašingtonu.

U nedavno objavljenoj knjizi "Svetska kriza – kako dalje posle Iraka" (promovisanoj sa sloganom "19 mudraca o globalnoj politici"), Branko Terzić je jedan od koautora, u društvu sa Džimijem Karterom, Henrijem Kisindžerom, Džordžom Šulcom, Zbignjevom Bžežinskim, Brentom Skovkroftom...

Sa ovim veoma poznatim i izuzetno cenjenim ekspertom razgovarali smo za "Politiku" o energetskim raskršćima današnjeg sveta.

Kopenhaški samit je poslao važnu poruku: svet, a pre svega velike ekonomije moraju da preispitaju energetske strategije da bi se izbegle potencijalno katastrofalne klimatske promene. Kako Vi vidite ishod ovog skupa svetskih lidera?

Bio je to mali, ali neophodan korak napred. Ja sam optimista i verujem da će jedan sveobuhvatni međunarodni sporazum ipak biti postignut. Svaki globalni dogovor 192 članice UN zahteva decenije da se uobliči. To pokazuje iskustvo ovome najsličnijih međunarodnih sporazuma, onog o osnivanju Ujedinjenih nacija i Svetske trgovinske organizacije. Stvaranje UN počelo je sa Ligom nacija 1920, da bi konačni sporazum o Ujedinjenim nacijama bio potpisan tek 1945. Prvi sastanak UN o klimatskim sporazumima održan je u Berlinu 1995. a, po meni, dosadašnji napredak je zadovoljavajući.

Kako pomiriti neophodnost da se spreče nepoželjne klimatske promene i imperativ da se očuva profitabilnost velikih ekonomija, uključujući i kinesku?

Smanjivanje tzv. gasova staklene bašte može da se postigne u tri sukcesivne faze i najveći deo toga može da se učini profitabilno, uz male troškove. Uzmimo slučaj gasova koji nastaju proizvodnjom struje, koji su 40% globalne emisije. Prvi korak je da se institucionalizuju energetska efikasnost i mere štednje. U najvećem broju slučajeva to je troškovno opravdano, jer smanjivanje potrošnje donosi dvostruku korist: manjih mesečnih računa i odlaganje budućih poskupljenja kroz pomeranje rokova za izgradnju novih postrojenja.

U drugoj fazi emisije se smanjuju povećanjem korišćenja obnovljivih energetskih izvora, kao što su solarni, vetar i geotermalni. U početku su neophodne male subvencije da bi se podržali ovi novi energetski izvori, ali koristi od ovoga su merljive, s obzirom na diverzifikaciju energetskih izvora, energetsku sigurnost i razvoj lokalnog biznisa.

Tek treća kategorija akcije, hvatanje i odlaganje ugljen-dioksida, podrazumeva direktnu i visoku cenu. Komitet UN, kojem predsedavam, bavi se ovim pitanjima, ali sa žaljenjem konstatujem da je napredak manji od planiranog. Prema najnovijim procenama, cena struje u SAD, koja je sada oko 10 centi po kilovat-času, morala bi da se udvostruči zbog sprovođenja ovog procesa.

Zašto je tranzicija sa ekonomije zasnovane na fosilnim gorivima ka onoj čiji bi pogon bili alternativni, obnovljivi energetski izvori, tako spora?

Razlozi za to su što, prvo, fosilna goriva imaju brojne prednosti i naša društva su razvijena na toj energetskoj osnovi i, drugo, veličina energetskog sektora je ogromna. Uglja i prirodnog gasa ima u obilju, široko su rasprostranjeni i uglavnom imaju razumnu cenu. Uz to, nafta i ugalj imaju visoku energetsku gustinu i relativno ih je lako transportovati. Isti je slučaj i sa prirodnim gasom.

Na drugoj strani, dva najčešće korišćena obnovljiva izvora energije, vetar i sunce, besplatni su, ali imaju nisku energetsku gustinu i neredovno su na raspolaganju. Ni vetra ni sunca nema tamo gde su nam i kad su nam najviše potrebni. Zbog toga, sve dok se ne izgradi dodatna distributivna mreža koja bi povezala udaljene solarne centrale ili centrale na vetar sa velikim populacionim centrima i dok se ne razviju veliki sistemi za skladištenje te energije, moraćemo da se oslanjamo na fosilna goriva za najveći deo naše osnovne energije.

Šta su energetske lekcije 20. veka i prve dekade 21.?

Tokom prošlog veka razvijeni svet je razvio jednu efikasnu i ekonomičnu infrastrukturu za korišćenje, transport i isporuku energije. Ona je izgrađena zahvaljujući tome što su adekvatne politike vlada omogućile da u ovoj oblasti funkcioniše tržište i da se privuče privatni kapital. Lekcije su da tamo gde je privatni kapital na raspolaganju, energetska tržišta dobro funkcionišu i da je sve što je za to neophodno jesu odgovarajući nacionalni zakoni i politike.

Koji energetski scenario predviđate – i koji biste preporučili – za sledećih 10 godina?

Da bi se izašlo u susret rastućoj potražnji za energijom u budućnosti, sva društva moraju da se okrenu eksploataciji svih izvora energije, uključujući fosilne, nuklearne i obnovljive, uz istovremeno uspostavljanje energetske efikasnosti i štednje, ali i razvijanje tehnologija za hvatanje i odlaganje ugljen-dioksida.

Kako biste definisali principe za optimalnu energetsku strategiju jedne nacije?

Svaka nacionalna energetska strategija morala bi da sadrži raznolikost energetskog snabdevanja, utakmicu između snabdevanja i smanjivanja potražnje, odgovarajuće cenovne politike i politike vlada koje podstiču energetsku efikasnost i štednju.

Savet Srbiji

Šta bi bila Vaša preporuka liderima Srbije – kako da obezbede energetsku sigurnost zemlje?

Svaka zemlja, pa i Srbija, morala bi prvo da kompletira procenu nacionalnih resursa i potencijalnih energetskih snabdevača, koristeći najnovije tehnologije za to. Sledeći korak je utvrđivanje nacionalne energetske strategije, zasnovane na najboljim globalnim primerima. Posle toga treba da usledi jedan celovit paket zakona koji bi prvo uklonili barijere toj nastupajućoj energetskoj strategiji, a potom privatnom sektoru omogućili inicijativu da unapredi energetsku efikasnost, diverzifikuje snabdevanje i pokrene nove investicije.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 09.01.2010.)