Arilje novi Mančester - u bogatom selu lokalni tekstilci razvili male fabrike
"Kolor", "Trikotažu (ITA)" i "Cvetu Dabić", velika tekstilna preduzeća u užičkom i ariljskom kraju, tranzicija je nepovratno izbrisala. Armija od 2.000 radnika ostala je početkom devedesetih bez uhlebljenja, a nekadašnje gigante zamenile su male porodične radionice smeštene u kućama i podrumima, tek da se nekako prebrode crni dani. Danas su ove zanatske radnje, a ima ih stotinu samo u Arilju i okolini, prerasle u moderna, uspešna preduzeća, u vešte krojače sopstvene sreće.
Duž magistrale koja od Požege, preko Arilja vodi do Ivanjice, ređaju se impresivna, "doterana" postrojenja: "Jasmil" sa čak 300 zaposlenih, pa "Stefan", "Miteks", "Feedback", "Amibo"...
- Kao diplomirani ekonomista, morao sam naknadno da završim i krojačku školu da bih sa bratom Đorđem pokrenuo radnju, i to u dnevnoj sobi njegove kuće. Takav je 1988. godine bio zakon - seća se Miloš Stefanović, vlasnik "Stefana".
- Bilo nas je troje na početku, a danas posle dve decenije mukotrpnog rada, zapošljavamo 133 radnika u Arilju, Beogradu i Novom Sadu.
"Stefan" je proizvodnju počeo sa pozajmljenih 28.000 nemačkih maraka, potrošenih na kupovinu mašina. Danas je kapital kompanije smešten u 3.000 kvadratnih metara, iz kojih izlaze kilometri kućnog tekstila i milioni komada dečje odeće.
- Svi mi potičemo iz radnih, seljačkih kuća gde se sticalo mukotrpno, poštenim radom. Ne može preduzeće propasti ako se neumorno radi i stalno uči - dodaje Stefanović, zagledan u starinsku "nauman" šivaću mašinu, koja je davno pripadala njegovoj majci.
U dva pogona, u Latvici i Cerovi, Milan Radovanović je pronašao "šnit" za sopstvenu sreću. Pedeset radnika "Miteksa", jedini na prostoru bivše Jugoslavije, proizvode mikrofiber. Ovaj materijal iz ariljskih pletionica, tkačnica i farbara, zajedno sa "brendiranim" sportskim odevnim programom i tehničkim platnima za vojnu industriju, putuje po celom Balkanu. Obukli su Ariljci asove mnogih poznatih klubova, a njihov fini materijal, koriste najveće svetske sportske "marke".
- Uskoro postajem inženjer tekstila, odrastao sam u ovim pogonima, tu je i moja budućnost - uveren je Milanov sin Ivan (22).
Uprkos godinama, odličan je znalac skupih nemačkih tekstilnih mašina, smeštenih u postrojenju u Cerovi, u 2.500 kvadrata kupljenih posle propasti "Cvete Dabić".
Vidi se u Grdovićima, Divljaci i Latvici, po doteranim kućama i uređenim dvorištima, sva blagodet života u lepim selima, neobičnim - industrijskim.
- Petnaest godina sam tekstilac, održavam mašine, kao šef pletionice "dešifrujem" svaki novi vez, ali jedno pravilo dobro znam. Kada sazri malina i dođe vreme berbe, mnogi od nas odlaze na godišnji odmor, da bi imali koristi i od "crvenog zlata" - objašnjava Jovan Nenadić (40).
- Kada se prihodi saberu, a čovek pogleda u prošlost, jasno je kao dan: bili smo vredni, preživeli smo bezbroj kriza, opstali smo.
Svako ko na prostoru bivše Jugoslavije trguje tekstilom, redovno od vrata do vrata, obilazi sve ovdašnje pogone, a njih ima stotinu. Siti su kupci eksperimentisanja s jeftinim uvoznim "boflom" iz Kine. Traže kvalitet, i pronalaze ga u ariljskim selima.
Žigom protiv "Bofla"
Licenciranim žigom "ariljski tekstil", zaštitili su proizvođači svoje proizvode. Prvi put u Srbiji, na lokalnom nivou, jedan "brend" sačuvan je hologramom izrađenim u Švajcarskoj. Na buvljacima, u sivim trgovinskim tokovima, zato nema ariljskog tekstila.
- Nikada ne prevari kupca! Uz međunarodne standarde, uvedi i onaj sopstveni, lični, koji se tiče "čistog obraza". To je recept za uspeh - savetuje Stefanović početnike u ovom poslu.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Novosti" od 31.12.09.)