U Srbiji nema deponija za opasni otpad, pa se izvozi na termički tretman u EU

Svaka industrija, bilo da je reč o teškoj, namenskoj, farmaceutskoj ili bilo kojoj drugoj, proizvodi određene količine opasnog otpada. To mogu da budu mulj, otpadni lekovi, ulja, emulzije, akumulatori i tako dalje.

Operateri imaju obavezu da proprate proceduru od stvaranja otpada, na mestu nastajanja, do preuzimanja, pravilnog označavanja, sortiranja, ispitivanja i predavanja na tretman operaterima na teritoriji Evropske unije, gde odlazi na trajno uništenje.

Jedan od njih je kompanija DRA Group iz Subotice, čiji je generalni menadžer Vladimir Dragović ujedno i predsednik Saveta za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Vojvodine u Novom Sadu, koji ima za cilj da proširi svest u potrebi drugačijeg postupanja sa našom okolinom, a poseban fokus je na upravljanju otpadom, koji je sirovina koja ima tržišnu vrednost.

- DRA Group je osnovana 2007. godine, ulaskom na neuređeno tržište, sa vrlo malo informacija, ali sa čvrstim verovanjem da će životna sredina biti u fokusu u nekoj budućnosti. Cilj je postignut dobijanjem prve dozvole u Srbiji za Oker listu otpada po starom Pravilniku. Drugi ciljevi se još uvek postižu, kao što je osnaživanje male i finansijski samostalne kompanije, bez kreditnih zaduženja, sa stabilnim rastom i partnerima kojima svakodnevno posvećujemo pažnju i energiju. Kupovinom novog magacina ostvaren je dugoročan cilj i temelj za tehničku podršku, koji nameravam da pretvorim u stabilan tretman nekoliko tipova otpada - kaže za eKapiju Dragović.


Srbija nema deponije za opasan otpad

Sve industrije koje proizvode opasan otpad obavezuje Zakon o upravljanju otpadom. Međutim, u Srbiji ne postoje deponije za ovu vrstu otpada, pa se često desi da on završi na deponijama koje za to nisu namenjene. Zbog toga se izvozi u postrojenja za termički tretman na teritoriji Evropske unije.

- U Srbiji postoji crno tržište, odlaganja otpada na sanitarne deponije ili deponije koje rade krivično delo i primaju, odnosno odlažu, opasan otpad na njihovim lokacijama, što je za svaku osudu. Krivca zašto nema deponije za opasan otpad trebalo bi tražiti u zakonskoj regulativi, ali i u donosiocima loših i nakaradnih propisa. Opasan otpad se izvozi u države koje imaju mogućnost termičkog tretmana opasnog otpada ili odlaganja istog. Ne vidim ni jedan razlog da tako ne bude u Srbiji - ističe Vladimir Dragović.

Dodaje da ni u državama članicama EU ne može svaka vrsta opasnog otpada da se odlaže na deponiju. Postoje veoma precizni parametri, koji uslovljavaju primaoca opasnog otpada da primi nešto što nije regulisano određenim propisima.

Da bi se utvrdilo koliko je otpad opasan, analizom se traže određeni parametri. Način zbrinjavanja se određuje na osnovu pH vrednosti, TOC, BTX i kalorične vrednosti.

- Postoje mnoge male kompanije sa kojima radimo, kao i one velike iz više država EU. Svi naši partneri su savesni, poštuju zakonsku regulative, izdvajaju sredstva za zaštitu životne sredine u pravom smislu te reči. Njihova i naša posvećenost državi u kojoj živimo i radimo vidi se po rezultatima koje postižemo zajedno. Bez obzira na udaljenost, imamo njihovu punu podršku za ono što radimo. U jednom trenutku imali smo izvoze uporedo u Poljsku (farmaceutski otpad) i Austriju (olovni akumulatori) - kaže Vladimir Dragović.


Farmaceutski otpad jedan od problema

Kada je reč o farmaceutskom otpadu, sagovornik kaže da se deo ovog opasnog otpada može odložiti na deponije opasnog otpada bez termičkog tretmana, a uslov za to su fizičko-hemijski, fizički i hemijski parametri.

Iako po Zakonu sve apoteke moraju otpad da preuzimaju od građana, to nije dorečeno, jer ne postoji kontrola, odnosno zaposleni ne znaju šta su preuzeli, a to može da bude opasno po njihovo zdravlje.


Opasnost od radioaktivnih gromobrana

Za radioaktivni otpad nadležna je Vinča, koja ima skladište. Kako ističe naš sagovornik, kada je reč o radioaktivnim materijama, opasnost od radioaktivnih gromobrana je stalna i uvek prisutna.

- Ona se ne odnosi samo na povećane vrednosti zračenja, nego i na mogućnosti upotrebe tih materija u terorističke svrhe. Sam popis i postojanje zakona nije doprinelo da ta opasnost bude smanjena ili uklonjena. Mnoge kompanije koje imaju na svojim lokacijama radioaktivne gromobrane, osim što su ih prijavile, ne čuvaju ih na odgovarajući i bezbedan način. Taj čin uglavnom pravdaju nedostatkom novca - navodi Dragović.


Sankcija pre edukacije nije poželjna

Napominje i da su kompanije koje stvaraju otpad odlično informisane u pogledu odlaganja otpada.

- Donošenjem seta zakona 2009. godine Srbija može da se pohvali da je delatnost podigla svest, a da je svest podignuta zbog delatnosti. Naravno, mislim na sve operatere u Srbiji, kako za opasan, tako i za neopasan otpad - smatra Vladimir Dragović.

Ipak, kaže i da je stanovništvo još uvek na delu kao posmatrač, jer su zakoni loše intepretirani, odnosno malo se sprovode u pogledu stvaranja opasnog otpada u domaćinstvu.

- Ukoliko, i kada, ta svest bude na nekom višem stepenu, odvajaćemo otpad na mestu njegovog nastanka, kao i sve države članice EU. Nisam pristalica sankcije pre edukacije - kaže za kraj Vladimir Dragović.

Aleksandra Kekić