Stare sorte voća su kulturno-istorijsko blago jednog naroda

Lepocvetka, šećerlija, oskoruša, slatkača, kožara, budimka i đula, ali i kupus goluban i kukuruz osmak, samo su deo starih autohtonih sorti koje su se nekada gajile u Srbiji.

- Stare sorte su neuporedivo otpornije na bolesti, sušu ili neke druge vremenske prilike ili neprilike. Ponekad su malo neuglednog izgleda i zbog toga gube bitku sa savremenim sortama voća i povrća koje, mora se priznati, izgleda lepo, veliko, ali i ne zna se koliko puta i čime su sve tretirane - objašnjava biolog Predrag Peca Petrović iz Mionice.

Prvo što treba znati o starim sortama je da one predstavljaju pravo kulturno-istorijsko blago jednog naroda, jer su stvarane decenijama, pa i vekovima.

Kao primer izuzetno otporne i kvalitetne sorte jabuke, Petrović navodi budimku, koja je ove godine, tamo gde je još ima, rodila izuzetno dobro:

- Jabuka budimka je izuzetna vrsta, koja je ove godine izdržala najpre tri meseca konstantnih kiša, a potom je skoro pet meseci bilo sušnog perioda. Nisam siguran da bi neka druga, modernija sorta mogla sve to da izdrži bez intenzivne nege i pomoći. Preživela je bez ijednog prskanja. I to je ono što nam treba, zdrav plod, a nakon toga, sledeći korak je da se od takvog voća prave prerađevine i to po staroj tehnologiji. To mogu biti sokovi, pekmezi, marmelade ili je jednostavno koristiti u svežem stanju.

Petrović smatra da se od starih sorti mogu uzimati geni, na primer oni koji utiču na otpornost, tako da očuvanje tih autohtonih sorti može imati i naučnu vrednost.

- Kada govorimo o ovim starim sortama ne treba zaboraviti da pored tog drveta i ploda postoji i drugi živi svet koji nastanjuje stabla, poput sova, veverica, puhova, u krošnjama se mogu naći insekti, leptirovi. Malo se zna da brojne vrste leptirova koje migriraju tokom godine, zavise od balkanskih sorti, jer se one moraju hraniti sokovima voća, a to je moguće samo tamo gde voće i povrće nije prskano - kaže Petrović.