PAMTIĆU U 2019: Mesud Adžemović

Dr Mesud Adžemović, profesor ekologije na Univerzitetu Singidunum u Beogradu, rođen je u Ključu (BiH), gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.

Diplomirao je 1979. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a master i doktorske studije iz oblasti Nauka o životnoj sredini završio je na Univerzitetu Singidunum u Beogradu, gde je radi(o) kao asistent i profesor, u nastavničkom zvanju docent, na predmetima iz oblasti ekologije: ekološke ekonomije i ekološkog prava, ekoloških standarda, socijalne ekologije, ekološke etike, ekonomije prirodnog kapitala, ekološke bezbednosti, metodologije procene ekološke štete i ekološko-ekonomskih instrumenata zaštite životne sredine.

Pitali smo Mesuda Adžemovića šta je, prema njegovom mišljenju, obeležilo 2019. godinu.

Moratorijum Gradske skupštine Pirot na izgradnju derivacionih minihidroelektrana (MHE), koji u ekološkom smislu, ali i dugoročno, predstavlja početak jačanja i podizanja društvene svesti (ekološke inteligencije) i odgovornosti za resursne potencijale, zaštitu, očuvanje i unapređenje životne sredine. Važno je da se na nivou države izbrišu sve lokacije mini hidroelektrana, posebno onih u zaštićenim područjima, iz prostornih planova opština i gradova, ali i uvede moratorijum na izgradnju derivacionih MHE.

Blokada sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu zapadnog Balkana (CEFTA). Politika je, po ko zna koji put, pobedila racionalnu regionalnu ekonomsku saradnju. Ekonomski prostor je nedeljiva kategorija, ali zbog jednostranih i provokativnih odluka na Zapadnom Balkanu i uvođenja vancarinskih barijera, posebno u trgovini sa Srbijom, ozbiljno je uzdrman i doveden u pitanje. Posledice će osetiti pre svega stanovnici regiona, a rane će biti bolne i dugo previjane.

Izgradnja velikih infrastrukturnih objekata, pre svega u oblasti saobraćajne infrastrukture-autoputeva, koji su pretpostavka za generisanje pozitivnog privrednog rasta i razvoja, od ključne su važnosti za bezbednost u saobraćaju, menjaju sliku u pozitivnom smislu koju o sebi (kao država), šaljemo u svet.

Inertan i neobjašnjivo slab refleks za problem savremene ekološke realnosti. Ulaganja u životnu sredinu i njenu zaštitu su nedostojna značaja okruženja za kvalitet svakog pojedinca. Pomak mora biti vidljiv, sa najmanje desetostruko većim izdvajanjima u zaštiti svih medija životne sredine. Prvo od čega se mora poći je da se ekološki, "zeleni" novac, prikupljen po raznim osnovama na ime naknada za zagađenja, vrati u zaštitu životne sredine, kao supstitucija za nastalu ekološku štetu. Dugoročno, u ekologiju - kroz namenska sredstva i investicije – biće neophodno izdvajati, u narednih 20 do 30 godina, od 3 do 5% BDP.

Odnos prema ekologiji i životnoj sredini je nedostojan značaja kvaliteta životne sredine za život svakog pojedinca. Porodili smo, dugogodišnjim nedovoljno sistemskim i često iznuđenim i palijativnim rešenjima, nejako i bolesno ekološko "čedo", koje treba sa pažnjom da negujemo, čuvamo i uzdižemo do nivoa od nacionalnog značaja. Za taj poduhvat je potrebno znanje, pamet, novac, ekološka inteligencija. Ekološka bezbednost je ugrožena i, posebno danas, predstavlja novi oblik nacionalne bezbednosti.