Učitelj koji je spasao Stari savski most

(Miladin Zarić)

"Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine." Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet "idejom da ga pošto-poto spase". Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „"ao mleko belu žicu". Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Mr Aleksandar Životić, istoričar u Institutu za noviju istoriju Srbije, ističe da je presudno bilo i Zarićevo prethodno ratno iskustvo, jer da je presekao pogrešnu žicu, most bi odleteo u vazduh. Učitelj Zarić učestvovao je kao rezervni oficir u Balkanskim ratovima 1912–1913. godine (tada je deminirao most na reci Šemnici kod Bitolja), kao i u Prvom svetskom ratu kada je bio jedan od onih koji su preživeli albansku golgotu.

– Koliki je bio značaj Starog savskog mosta govore i podaci da je bio jedina veza sa Sremom, jedini most u Beogradu, pošto su Most kralja Aleksandra i Pančevački most bili srušeni. Osim njega, na Savi je bio u funkciji još jedino most u Šapcu, ali je on bio u jako lošem stanju – objašnjava mr Životić.

Na predlog Josipa, Zarić je odlikovan 18. decembra 1944. godine Ordenom za hrabrost, a uz zlatni i srebrni orden za hrabrost "Miloš Obilić", Krst kralja Petra prvog od 1913. godine i "Albansku spomenicu" koje je dobio za zasluge u prethodnim ratovima, za smelo spasavanje mosta dobio je i ruska i bugarska odlikovanja za hrabrost.

Sin Miladina Zarića, Miloš (1925), penzionisani hirurg, u razgovoru za "Politiku" opisao nam je kako ga je vest o velikom podvigu njegovog oca zatekla na frontu u Bosni.

– Dvojica braće i ja bili smo u partizanima, imao sam tada 19 godina i sećam se da mi je komandir brigade kratko saopštio šta je moj otac učinio. Sve detalje čuo sam tek 1947. godine, kada sam demobilisan i kada sam stigao u Beograd. Posle očevog spasavanja mosta, Ivan Ribar naredio je da braća i ja dobijemo nove uniforme. Kada se rat završio otac je postao prvi predsednik Trećeg rejona, ali bio je protiv oduzimanja kuća na Dedinju i njihovog pljačkanja, pa je napustio tu funkciju. Poslednjih godina života povukao se, bio je uvređen, iako se nije ni sa kim svađao. Nije voleo da govori o tome kako je spasao most, mislim da je bio razočaran u ondašnje društvo, ali je nas učio da budemo kao on i volimo svoju zemlju – priča Miloš Zarić.

Miladinov sin kaže da je njegov otac dugo čuvao u starom drvenom sanduku kaput koji je nosio 20. oktobra, izrešetan mecima, pored mantije i epitrahilja koje je nosio jedno kraće vreme po završetku Prizrenske bogoslovije. Sveštenički poziv Miladin je, kako nam objašnjava njegov sin, napustio posle nesuglasica sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i od tada je radio kao učitelj u Kovilju, Užicu, Beogradu.

Nosilac brojnih vojnih odlikovanja bio je pre svega narodni učitelj – za sebe je napisao da bi to zanimanje odabrao i kada bi se ponovo rodio. Jedan od njegovih učenika, poznati grafičar i slikar Branko Miljuš pohađao je prvi razred kod Zarića 1943. godine kada je posle zbega na Kozari došao u Beograd.

– Pamtim prvi susret sa njim. Majka me lepo spremila za školu, čak mi je vezala i mašnu i kada me učitelj video rekao mi je da mora da proveri da li sam dostojan da je nosim i pogledao mi uši. Kako su one bile čiste, jer me je majka dobro okupala, nasmejao se i rekao da zaista zaslužujem da nosim mašnu – seća se Miljuš.

Osamdesetih godina prošlog veka pokrenuta je inicijativa da Stari savski most ponese ime Beograđanina koji ga je spasao i koji je u kasnijim godinama često voleo da po njemu šeta. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje je ostao samo Stari savski, bez ikakvog obeležja na ovaj podvig. Miladin Zarić je po odluci Skupštine grada dobio 1990. godine ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i mosta koji je spasao.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 17.10.09.)