Izazovi ekonomskog, prostornog i urbanističkog planiranja u Beogradu

Geostrateški položaj Beograda na ušću velikih reka Save u Dunav oduvek je predstavljao privlačno mesto za naseljavanje. Ponikao je na mestu gde se vekovima bore narodi, države i civilizacije.

Neuhvatljiv u svom vremenu i tek sa distance razumljiv, identitet srpske prestonice kroz vekove se često menjao, uporedo sa prostornim širenjem, sve gušćim građenjem i doseljavanjem.

"Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima" (Ivo Andrić).


Strateško planiranje i strategije razvoja – kritički osvrt

Danas, Beograd, prestonica Srbije, u svom narastanju i razvoju bori se sa mnogim izazovima. Strateško planiranje koje je predstavljalo operativni plan za ostvarenje i kontrolu ciljeva potpuno je izostalo, a zamenile su ga strategije razvoja gradova koje samo daju labave smernice i određuju prioritete lako podložne izmenama, a često i potpuno zanemarene.

Sastavni deo i makro i mikro planiranja oduvek su bili materijalno-bilansni elementi za realizaciju (troškovi realizacije planiranih namena).

Danas je totalno prekinuta veza ekonomskog i prostornog planiranja. Urbanističko planiranje svelo se na legalizaciju postojećeg stanja neplanske gradnje ili sporadično rešavanje gorućih problema (priobalje Beograda, zapuštene parcele propalih industrijskih postrojenja, nedovršene/neiskorišćene građevine velike kvadrature na atraktivnim lokacijama, saobraćajni i komunalni problemi i da bi se ispoštovali zahtevi investitora često neopravdani i sl.) bez ulaska u dublju analizu finansijskih mogućnosti za sprovođenje planova, što je često vodilo u nemogućnost realizacije planiranog i preispitivanje donetih odluka

Odsustvo strateškog planiranja dovodi do nekontrolisanog razvoja stanogradnje i korišćenja resursa preko optimalne mere, što izaziva eksterne troškove i dovodi do stalnog rasta cene korišćenja/održavanja tog resursa (mali kapacitet ulične mreže i parkiranja u odnosu na planirani broj kvadrata i broj vozila, ugrožena potrošnja vode imigracijom stanovništva i ograničeni i udaljeni izvorišni kapaciteti, nepostojeća ili zastarela komunalna infrastruktura - vodovod, kanalizacija, toplovod, odsustvo javnih ustanova, zanemareno zelenilo i sl). Naknadno proširivanje kapaciteta mreže posle neke tačke, takođe vodi nekontrolisanom povećanju ukupnih troškova izgradnje i održavanja.

Da bi se ispratila novonastala situacija dolazi do narastanja preduzeća javnog sektora iste grupe. Zbog ogromnih troškova poslovanja, za grad postaje neracionalno postojanje više takvih preduzeća. Prelomna tačka nastaje kada monopolski položaj i interesi počinju da prevazilaze društvenu korist.

Da bi se društvo obezbedilo od zloupotreba takvog monopolskog položaja javnog sektora, vlasti uvode javni nadzor nad poslovanjem takvih gigantskih preduzeća.

Кljučni problem sve više postaje utvrđivanje optimalne veličine i odnosa javne namene i usluga, saobraćajne i komunalne infrastrukture i mehanizma njihovog finansiranja na nivou grada, sa potrebama i korisnicima prostora a sve u skladu sa raspoloživim resursima i tehnologijom.

Da bi se suzbile anomalije nameće se usmeravanje, koordinacija i javni nadzor u sektoru gazdovanja gradskim građevinskim zemljištem, nad stambenom, saobraćajnom i komunalnom privredom. U tom procesu, prostorni i urbanistički planovi moraju da podrže razvoj, pre svega kroz održivu alokaciju resursa prostora i optimalnih mogućnosti nadogradnje, kako bi se ispunio najvažniji cilj da se određeni sadržaji u prostoru koriste na najbolji mogući način ekonomski opravdan a istovremeno udoban za građane. To je naša svakodnevnica upisana u ključne ustanove zadužene za prostorni i urbanistički razvoj grada.

Dinamične političke i ekonomske promene vidno utiču na proces izrade prostornih i urbanističkih planova. Da bi se izbegao urbanistički haos i izbegli konflikti, neophodno je detaljno poznavanje svih kategorija (od stanovanja preko javnih objekata, komercijale, privrede do infrastrukture) i planiranje razvoja prostora koncentrisan na jednom mestu, kompetentnih ustanova, pogotovu ako se radi o milionskom gradu složene strukture kakav je Beograd.

Ekonomsko-demografska analiza i ekonomska tržišna projekcija trebalo bi da budu polazište za izradu prostornih i urbanističkih planova uzimajući u obzir promene, težnje i regulativu u prostorno-urbanističkom planiranju i zahteve Evropske strategije prostornog razvoja.

Još uvek ograničena sredstva nameću potrebu efikasne i sigurne alokacije raspoloživih finansijskih resursa kako bi se postigao balans između zakona, želja investitora, potreba i mogućnosti teritorije, a da se ne zanemari javni interes, ekonomska opravdanost i održivost.

Danas je Beograd dobio dinamičan zamah - tehnološki, privredni, društveno-ekonomski. Postao je grad gradilišta, investicija, pametnog urbanog uređenja, visokog stepena zaposlenosti i sveukupnog razvoja, grad koji živi i koji je rešen da iskoristi svoje potencijale do maksimuma.

Samo jasna vizija i strategijski razvojni plan mogu Beogradu osigurati poziciju regionalnog lidera u svetskoj raspodeli i pružiti sigurnost, kako građanima, tako i velikim investitorima u pogledu resursa neophodnih za neometano funkcionisanje (sigurna lokacija, rešeni imovinsko pravni odnosi, komunalna opremljenost, dostupnost, javni sadržaji po meri čoveka i sl.).

Da li će novi Generalni plan i Plan generalne regulacije Beograda biti dosledni u tome, da li će imati i strategijski karakter ostaje da vidimo.

Biljana Mihailović

(Autorka je diplomirani ekonomista, radi u Sektoru za strateško planiranje i razvoj Urbanističkog zavoda Beograda)