(Biznis)Milutin Nikolić, direktor konsultantske kuće "Citadel" - Vlada dobar vatrogasac, ali nema rešenja na duži rok

(Milutin Nikolić)

Poslednjih nedelja ministri i političari sve češće pominju mogućnost preuzimanja drušetvenih preduzeća od strane države, pa čak se udi i privatnim firmama da se dugovi zamene državnim vlasništvom. Podržavljenje znači smanjenje konkurentnosti i efikasnosti, smanjenje izvoza, a povećanje korupcije. Takođe u Srbiji postoji kritična masa parazita koji žele da ih drugi izdržavaju, kaže za Biznis Milutin Nikolić, direktor i suvlasnik konsultantske kuće "Citadel", koja je učestvovala u desetinama privatizacija u Srbiji.

Vaša ocena ekonomske politike u prvoj godini vlade?

Ova vlada je izabrana na reformskoj platformi, odnosno približavanju EU. Približavanje EU nije put u zemlju dembeliju, već teško i bolno sprovođenje reformi koje moramo da uradimo da bi posle određenog vremena stvari krenule na bolje. Nisam siguran da su uspeli da odbrane tu platformu u proteklih godinu dana. Istina imali su objektivne probleme koji nisu njihovo delo, svetska ekonomska kriza i trka u banke prošle jeseni, nisu mogli da se predvide u maju 2008. Ali zato što je otežana situacija, bio je potreban malo hrabriji i tvrđi stav vlade u ekonomiji i reformskoj politici. Što se tiče kratkoročnih mera, tu su i radili, podigli su garancije na depozite, ušli su u smanjenje budžetske potrošnje koliko su to mogli, i uopšte uzevši nisu toliko loši vatrogasci koliko su mogli da budu.

Problem je što smo zapostavili dugoročnu politiku i reforme. Ova vlada dolazi na vlast posle dugog perioda nestabilnosti i brojnih izbora, što je loše za nepopularne mere koje moraju da se sprovedu. Ova vlast nije mnogo gora od prethodne ili one pre nje, jednostavno nastavljaju istim putem ne obazirući se na dugi rok.


Da li je u ovom trenutku bitnije održavati stabilnost nego podsticati privrednu aktivnost?

Rast BDP Srbije u prošlosti u najvećoj meri je bio posledica rasta potrošnje, a ne rasta izvoza. Prva žrtva u krizi je potrošnja, ljudi se uplaše i manje troše. Mi očekujemo da će pad BDP ove godine biti blizu šest odsto. Ali i posle ove, udarne godine, kriza nas ne vraća ni čitavu godinu unazad što se tiče BDP, a radi se o krizi epohalnih razmera. To ipak govori o otpornosti i snazi srpske privrede. Politika kursa je prava politika, ne smemo da pustimo kurs da ide daleko, on će prirodno ići nagore. Prema našim projekcijama on će biti 100 do 120 dinara do kraja godine. Pustiti ga da divlja je najbolji način da se kriza produbi. Problem je što u poslednjih četiri, pet godina imamo procikličnu politiku, uspeli smo da potrošimo mnogo novca u najboljim godinama. Ljudi su počeli to da očekuju i mnogi su počeli da se kače na budžet što je izuzetno loše.

Kada krenu svetski tokovi kapitala i investicije, da li će Srbija tada biti spremna da privuče investicije?

Privlačenje stranih investitora je jedan od ključnih elemenata ekonomske politike u svakoj vladi. U vladi su ljudi koji su ranije radili na tome. Čini mi se da danas rade manje zato što je danas nepopularnije raditi privatizaciju nego pre pet godina.

Najveći problem investitora je što ne mogu da se oslone na državu da će biti koherentna i da će stati u njihovu odbranu. Uzmimo za primer novi zakon koji reguliše mogućnost kupovine građevinskog zemljišta. To je za investitore i strane i domaće šok. To bi bilo retroaktivno oporezivanje. Do danas je građevinsko pravo jednako vlasništvu u Beogradu, jer se nije moglo legalno steći vlasništvo nad zemljištem. Za dobijanje dozvola potrebne su godine koje su sprečavale investitore da počnu gradnju i sada dolazi zakon koji kaže: moraš da platiš ponovo tržišnu vrednost tog placa da bi mogao da gradiš. Neki će reći, to je super tako ćemo još da oporezujemo tajkune koji su jeftino došli do placeva, ali za svaki nelegitiman dil u nekretninama, ima bar 50 legitimnih u koje su ljudi uložili novac. To je primer gde država treba da odbrani investitore, jer su oni ono što državi danas najviše treba. Ne želim da budem surov, ali na primer, tekstilna preduzeća koja nemaju perspektivu, pošto ceo svet uvozi tekstil iz Kine jer je bolji i jeftiniji, i nezadovoljne zaposlene nisu kategorija koju treba štititi. Investitore treba štiti, ne zbog dobrote već zbog koristi koje imamo od njih.

U poslednje vreme političari su spremni da pribegnu podržavljenju kompanija kao jednoj od mera za borbu protiv krize. Šta to znači za privredu?

Podržavljenje znači smanjenje konkurentnosti i efikasnosti, smanjenje izvoza, a povećanje korupcije. Možda je bolje i pokloniti javna preduzeća tim menadžerima koji njima upravljaju, nego da upravljaju u ime države. Ljudi se ne odnose prema imovini na isti način kao kada je njihova i to je definisano u ekonomskoj nauci. Među srpskim ekonomistima vlada jednoglasno mišljenje o tom pitanju. Marksistička ideologija je poražena, ali u poslednjih godinu dana dešava se nešto čudno. Pominje se podržavljenje Novosadskog sajma, PKB-a.. i to sa objašnjenjima koja deluju veoma čudno. Ministar (poljoprivrede) Dragin kaže, PKB neće biti privatizovan da bi se obezbedila prehrana Beograda i niko tu ne vidi ništa čudno. Kao da privatni zemljoradnici namerno izgladnjuju grad, kao da posipaju kiselinom po usevima da bi svi poumirali.


Odakle prema vašem mišljenju ta ideja o podržavljenju?

Jedan od uzroka ideje o podržavljenju je svetska ekonomska kriza, odnosno dešavanja u svetu: žaba vidi konja da se potkiva pa i ona diže nogu. Ono što se dešava u SAD nije ni približno onome što se dešava kod nas. Tamo se državna pomoć pušta na kašičicu u određenim situacijama, pod velikom sumnjom javnosti, velikom kritikom, čak članova Demokratske strane. Kod nas se to dešava vrlo otvoreno i javno mnjenje to podržava. U RTB "Bor", na primer, sindikati tapšu što ih država preuzima, a ja kada tako nešto čujem uplašim se za našu zemlju, za taj grad, pa i za te ljude koji to traže, jer takva politika je i dovela do toga da u Boru dvosoban stan košta 5.000 EUR i da je to polumrtav grad. Drugi razlog je što kod nas postoji kritična masa parazita u društvu koji očekuju da budu izdržavani u zamenu za svoju naklonost. Tu ne mislim samo na glasove na izborima, već i na radnike koji 13 godina idu na posao, a ne primaju platu i imaju neke zahteve od države. Kako možete da tražite nešto za svoj nerad. Samo u Srbiji sam čuo izreku "ne mogu da me plate toliko malo, koliko malo ja mogu da radim". Kod nas rad čak ima negativan predznak i to počinje od škole, gde je loše ako si vredan i zovu te bubalicom. Čini mi se da vlada ne radi ono što je dobro za zemlju, nego pazi da ne izgubi na sledećim izborima.


Vi ste savetnik konzorcijuma Sajam "Rimini" i "Verana" u privatizaciji Beogradskog sajma. Kako komentarišete najave nekih ministara da će se odustati od privatizacije za sada?

Govori se da će se poništiti tender jer nisu ispunjeni uslovi, a ne znamo ni koje uslove treba ispuniti. Da znamo, možda ne bi ni dali ponudu. Ako ga ne prodamo sada nećemo nikad. Sada nam trebaju pare, sada nam trebaju investitori. Ako se odloži prodaja u njega se za to vreme neće ni dinar uložiti i pored profita koji on pravi. Sajam pravi preko milion evra profita, a oko 500.000 dolazi od bazara koji neminovno mora da nestane. Za ono što "Rimini" hoće da napravi tamo neophodno je barem 35 mil EUR. Kako da opravdate 35 mil EUR sa milion evra profita? A taj profit ne može da se poveća odmah, jer izlagači neće plaćati mnogo veće cene prostora, posetioci neće hteti da plaćaju mnogo višu cenu za posetu iako je sajam lepši.

Postavlja se pitanje i zašto prodati Sajam kada pravi profit?

To je odlično pitanje za člana neke partije, koji kaže zašto bih ja to prodavao kada tu mogu da zaposlim kuma i još pravim profit. Ne možemo samo da privatizujemo gubitaše. Niko normalan neće da uloži u tekstilnu firmu u Srbiji, kada može u Kinu. Ako se dogovorimo da nam strani investitori trebaju onda moramo da im omogućimo i da naprave neki profit. Posebno u uslovima svetske krize kada ima milion dobrih i jeftinih poslova u celom svetu. Akcije City banke, nekada najveće banke na svetu, pale su 25 puta, zašto ne bi i kvadratni metar zemlje u Beogradu ili cena Beogradskog sajma. Bilo je više zainteresovanih kupaca, pet ih je kupilo dokumentaciju, ali samo jedan je dao ponudu.

U medijima se pisalo da sajam "Rimini" nije mnogo veća kompanija od našeg sajma.

Ima 1,5 puta više zaposlenih, tri puta veći izložbeni prostor, sedam puta više iznajmljenih kvadratnih metara, više manifestacija, prihodi Sajma "Rimini" su 100 mil EUR dok Beogradski ima 15 miliona i to za grad koji je sedam puta manji od Beograda.


Da li je sada problem za našu privredu što ne postoji finansijsko tržište, već su firme osuđene da finansijski zavise isključivo od banaka?

Naša tržišta kapitala su nedovoljno razvijena. Tržište investicionih fondova je umrlo u prvoj sekundi života, jer kriza je nastupila manje od godinu dana od donošenja zakona koji regulišu to tržište. Mi smo vlasnici četiri fonda, i ljudi nisu povlačili novac u poslednjih godinu dana, ali nisu ni donosili novi. Ne možete da očekujete da ljudi ulažu novac u fondove kada izvlače iz banaka i stavljaju u slamarice. S druge strane problem je nepotpuna regulativa. Pre krize bankarski sistem je cvetao i bilo je obilje novca. Tržište kapitala je bilo nerazvijeno, a banke su počele dobro da rade i da daju jeftine kredite. Ko će izaći na berzu ili emitovati obveznice kada može da dođe do neverovatno jeftinih kredita. Tržišta kapitala su pastorak vlade već godinama, niko neće da nas sasluša. Mi odavno imamo ideju da razvijemo tržište korporativnih obveznica, ali tek sada to postaje aktuelno kada banke ne daju kredite privredi. Ima mnogo preduzeća koja ne mogu da dobiju kredit danas, ne zato što su loša ili nemaju imovinu da založe, već zato što je bankarski sistem smanjen i sami gleda da servisira postojeće klijente.

Da imamo tržište korporativnih obveznica koje funkcioniše mislim da bi to mnogo pomoglo u sadašnjoj krizi, imali bi dodatnu likvidnost, a preduzeća bi imala alternativu bankama.

(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet sa sajta www.biznisnovine.com )