(JISA Info) Velimir Gavrilović : Unapređenje investicione klime u Srbiji

Naš sagovornik, Velimir Gavrilović, od 2002. godine radi u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, na pitanjima strategije i politike stranih ulaganja, kao rukovodilac grupe za podsticanje stranih ulaganja, a od 2004. godine kao v.d. pomoćnika ministra rukovodi radom Sektora za strana ulaganja. Nama je kroz razgovor pokušao da približi problematiku investiranja stranog kapitala u našu privredu, posebno se osvrćući na potencijale domaćeg ICT sektora u tom kontekstu.


Velimir Gavrilović

Gospodine Gavriloviću, možete li da, za početak, približite našim čitaocima delatnost Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom?

Kao što sam naziv kaže, mi smo ministarstvo čija delatnost pokriva oblast ekonomskih odnosa sa inostranstvom. To je široka oblast, u koju spadaju strana ulaganja, koncesije, bilateralni i multilateralni ekonomski odnosi, regionalne inicijative iz oblasti ekonomije, spoljnotrgovinski režim i politika spoljne trgovine, donacije i razvojna pomoć. U okviru Ministarstva, takođe, funkcioniše i Centar za razvoj ekonomskog zakonodavstva, u kojem su koncentrisana nastojanja da se ekonomsko zakonodavstvo Srbije uskladi sa modernim tokovima, sa ciljem da mi, po ekonomskom razvoju i mogućnostima privlačenja stranih ulaganja, postanemo konkurentno tržište. To su delatnosti Ministarstva uopšteno gledano i sektori Ministarstva su na taj način i organizovani.

U okviru Ministarstva funkcioniše i Sektor za strana ulaganja, u čije aktivnosti spada problematika stranih ulaganja na makro nivou, tj. politika i strategija stranih ulaganja, obezbeđivanje modaliteta za prisustvo stranih ulagača na našem tržištu., otkrivanje administrativnih prepreka koje stoje na putu stranim ulagačima za povećano investiranje u Srbiju i davanje predloga za otklanjanje tih prepreka. Radi postizanja neophodne efikasnosti, mi smo u stalnom kontaktu sa stranim ulagačima, preduzećima ili pojedincima koji se tek interesuju za ulaganje kod nas, kao i onima koji su ovde već investirali pa sada pronalazimo način da obezbedimo njihovo dalje ulaganje, kao i reinvestiranje profita zarađenog na našem tržištu. Pored takvih bilateralnih kontakata, ostvarujemo saradnju i sa specijalizovanim organizacijama, recimo sa Savetom stranih ulagača, gde se pojedinačni problemi investitora sabiraju ka rukovodstvu saveta, koje potom sve probleme komunicira ka nama, kao nadležnom resornom ministarstvu. Mi pokušavamo da im pomognemo, a i u našem je interesu, naravno, da se oni dobro osećaju u našoj zemlji, da dobro posluju i na taj način dalje reklamiraju našu zemlju, kao plodno tlo za investicije.

S tim u vezi, ne možemo da prenebregnemo ni aspekt investicione promocije. Ovo je prevashodno delatnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza - SIEPA, ali i mi kroz naše kontakte promovišemo Srbiju, informišući o onome što investitori na našem tržištu mogu da očekuju i koje su naše prednosti u odnosu na konkurentne zemlje iz regiona. Svakako, postoji kontinuirana saradnja sa Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza.

Mi, takođe, predlažemo i neke sugestije za promene u domaćem zakonodavstvu, naročito kad su u pitanju poreske olakšice i druge pogodnosti za investiranje. Trenutno, recimo, radimo na Zakonu o industrijskim parkovima, pošto smo mi jedna od malobrojnih zemalja koje nemaju takve mogućnosti za ulaganje.

Tu je i nadležnost nad koncesijama, pošto su one važan model za dolazak stranih ulaganja u Srbiju. Naše su finansijske mogućnosti ograničene i ne možemo sami da pokrijemo velike razvojne infrastrukturne projekte. Stoga nam je neophodan priliv stranog novca, budući da zbog restriktivnog aranžmana sa MMF-om ne možemo da se zadužujemo na eksternom finansijskom tržištu. Tako jedini izvor za dodatni razvoj jesu strana ulaganja, bilo kroz modele privatizacije, novih neposrednih stranih ulaganja (tzv. greenfield investicije), portfolio investicije ili putem pomoći, To bi, uopšteno posmatrano, bile delatnosti Sektora za strana ulaganja.

lmate uvid u inicijative za investiranje stranog kapitala - kakvo interesovanje vlada za ulaganje u informacione i komunikacione tehnologije kod nas? Da li je realno očekivati veća strana ulaganja u tim oblastima?

Interesovanje za ulaganje u sektor informacionih i komunikacionih tehnologija se uglavnom koncentriše na segment telekomunikacija, konkretno na fiksnu i mobilnu telefoniju. Razumljivo, interesovanje za ovaj drugi, informatički segment zahteva prethodno regulisanje situacije u prvom podsektoru.

Strane telekomunikacione kompanije su pravovremeno bile informisane da se ovde monopol ima održati do 9. juna ove godine, po zakonu i po prethodno potpisanim ugovorima o privatizaciji Telekoma. Interesovanje za taj segment je prisutno sve vreme, a od početka ove godine je posebno pojačano, prevashodno među telekomunikacionim kompanijama koje su već uložile u neke zemlje u regionu, bilo kupovinom nacionalnih operatera fiksne ili mobilne telefonije, bilo greenfield ulaganjima. Sve ove kompanije zapravo žele da na neki način ostvare regionalnu pokrivenost - to su njihove kompanijske strategije razvoja. Dobra ilustracija za to je mađarska kompanija Matav, koja je proširila svoje tržište prvo kupovinom makedonskog telekomunikacionog operatera, a zatim privatizacijom crnogorske telekomunikacione kuće. Sve te kompanije su, naravno, zainteresovane i za srpsko tržište, kao jedno od najzanimljivijih u regionu, i po broju stanovnika i po razvojnim potencijalima i po položaju. Konkretno interesovanje je pokazano za kupovinu državnih udela u Mobtelu i Telekomu, kao i za ulazak novog mobilnog operatera na tržište. Veliko interesovanje vlada i za liberalizaciju fiksne telefonije. Interesovanje za ove oblasti je kontinuirano.

Za informatičko tržište ne vlada tako veliko interesovanje, jer je razvoj sektora informatičkih usluga upravo nemoguć bez dobre telekomunikacione osnove. Zato mi moramo da obezbedimo neke mehanizme i instrumente kako bi se uspostavila infrastruktura za razvoj datog sektora.

Postoje li neki konkretni planovi za obezbeđivanje uslova koji bi poslužili kao temelj za razvoj ovih tehnologija i privlačenje novih investicija?

Država prvenstveno mora da obezbedi neke zakonske preduslove. Nešto od toga je već urađeno. Recimo, Zakon o elektronskom potpisu je usvojen prošle godine, ali nužno je usvojiti i Zakon o zaštiti podataka u elektronskom obliku. Iz zakonodavne oblasti čekaju nas i Zakon o elektronskom poslovanju i Zakon o elektronskoj trgovini - oni su obrađeni i trebalo bi da do kraja godine budu usvojeni, kad i Zakon o zaštlti podataka u elektronskom obliku.

Nužno je, između ostalog, da obezbedimo i stvarnu liberalizaciju u segmentu telekomunikacija - ona zvanično jeste nastupila 9. juna, međutim Upravni odbor Agencije za telekomunikacije je u skupštinskoj proceduri tek nedavno odobren, a tek po formiranju tog odbora počinje uspostavljanje Agencije za telekomunikacije, koja je nadležna za čitavu administrativnu proceduru na npr. nekom tenderu za novog operatera ili prodaju neke postojeće telekomunikacione kompanije. Sve dok ne odradimo taj tehnički posao, monopoli su ovde de facto na snazi i to je ograničavajuć razvojni faktor, sa svim onim negativnim stvarima koje on nosi - niskim kvalitetom telekomunikacionih usluga, ograničenom pokrivenošću i višim cenama. Dakle, moramo suštinski da prekinemo sa monopolom u fiksnoj telefoniji, verovatno da uvedemo još jednog mobilnog operatera, da privatizujemo državne udele u oba operatera. Nužno je prethodno i preko međunarodne arbitraže, koja je još uvek u toku, raspraviti vlasnički problem u vezi sa Mobtelom.

Što se infrastrukture tiče, predstoji nam veliki posao na završetku digitalizacije fiksne telefonije u Srbiji. Analogna telefonija je nezamisliva u savremenim evropskim tokovima, a mi još uvek "kaskamo". Takođe, osnovna mreža optičkih kablova već postoji i povezuje veće gradove u Srbiji, ali pristup njoj nije otvoren. Nju delom koriste univerzitetski centri, ali ne i tržišni subjekti. Obezbeđivanje pristupa toj mreži ne bi bio ograničavajuć faktor za funkcionisanje komunikacije izmedu univerzitetskih centara i treba poraditi na otvaranju pristupa, kao i na daljem širenju mreže optičkih kablova. Sem toga, EU je prepoznala Koridor 10 kao jednu od transportnih osa sadašnje i buduće Evrope, što znači da će našem delu autoputa, železnice i vodoputa kroz Dunav biti dat prioritet od strane Evrope i da ćemo moći da deonice koje do sada nismo izgradili izgradimo delom iz nekih povoljnijih kreditnih sredstava, uz podršku od strane Evrope. Kada budemo radili nove ili rekonstruisali postojeće saobraćajnice, potrebno je u isto vreme postavljati kablove, odnosno cevi kroz koje ćemo moći naknadno da provučemo te optičke kablove i druge sisteme. To jeste malo skuplje inicijalno, all je na kraju mnogo povoljnije nego naknadno kopati i postavljati čitavu mrežu. Trebalo bi imati to u vidu prilikom ovih putnih poduhvata.

U principu, treba povezati gradove za koje se misli da će predstavljati jezgra razvoja našeg informaciono-komunikacionog sektora, a moglo bi se očekivati da će to biti univerzitetski gradovi. Potrebno je da radna snaga koja ima ekspertizu u toj oblasti bude dostupna. Znači, prvo njih treba povezati i povezati planom zacrtane prostore u kojima će se razvijati tehnološki parkovi i u okviru njih inkubatori za razvoj tih oblasti. U tom smislu je potrebno podstaći ljude koji se na univerzitetima bave takvom problematikom, napraviti i bazu podataka o svršenim studentima fakulteta koji nude potrebne profile. Potrebno je uspostaviti dobru vezu između univerziteta i poslovanja, onoga što se u realnosti događa. Preduzeća iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija koja dobro posluju i imaju razvojne šanse treba povezati sa univerzitetima, koji bi trebalo da edukuju specifične obrazovne profile.

Što se potencijala tiče, bilo je stranih preduzeća koja su se interesovala npr. za razvoj svojih back office aktivnosti ovde, aktivnosti u vezi sa podrškom njihovoj osnovnoj delatnosti - što zahteva radnu snagu koja ima osnovno znanje iz određenih oblasti. Svetske kompanije su i dalje mahom koncentrisane na Indiju i Kinu, ali bismo i mi u tom smislu mogli biti zanimljivi. Ipak, za to su potrebne i neke pogodnosti. Neki investitori traže i određene, teško ostvarive pogodnosti, kao što je npr. smanjenje plaćanja obaveznih doprinosa za radnike od strane poslodavaca, koje sva preduzeća u Srbiji plaćaju.

Ono što mi kao da država možemo da učinimo i što predviđamo nacrtom Strategije podsticanja stranih ulaganja, jeste da podstaknemo i podržimo ona preduzeća koja ulažu u istraživanje i razvoj. U obrazovanje svojih zaposlenih, i to tako što će npr. troškovi tih edukacionih seminara njima biti odbijeni od poreske osnovice za tu godinu. To je ono što druge zemlje nude, a što mi još uvek nemamo u našem zakonodavstvu. To bi bio odgovarajući podsticaj za privlačenje stranih ulaganja sa višom dodatnom vrednošću, a sektor informaciono-komunikacionih tehnologija svakako tu spada. Naravno, da bi kompanije iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija došle u neka nerazvijena područja, mi ta područja moramo da razvijemo, tako što ćemo obezbediti neophodne preduslove - infrastrukturu, adekvatan prostor, obrazovanu radnu snagu.

Pomenuli ste da imate uvid i u donacije koje stižu u našu zemlju i njihovo usmeravanje. U javnosti se stiče utisak da je veliki broj stranih organizacija, profitnih i neprofitnih, voljan da potpomogne razvoj ovdašnjeg ICT sektora. Koliko je taj utisak ispravan i - ako jeste - koliko je to u funkciji stvaranja povoljne klime za dolazak na ovo tržište?

Generalno gledano, izrazito nizak procenat tih donacija ide direktno za neke konkretne aktuelne potrebe, recimo kao budžetska pomoć. Donatori u principu žele da svojom donacijom unaprede organizacioni kapacitet naših institucija - oni angažuju konsultante koji prenose svoja znanja na zaposlene u našim institucijama i ustanovama. To je u principu ekspertska pomoć. Deo pomoći ide i na opremanje tih institucija računarskom opremom, ali direktnog ulaganja u infrastrukturu, npr. optičke kablove, nema - to moramo sami da uradimo.

Nedavno je npr. jedna donacija SAD delom usmerena na podršku formiranju IT klastera kod nas. Uopšteno posmatrano, ideja klastera je grupisanje i povezivanje privatnih kompanija, koje će kasnije, deleći neke troškove, zajedno nastupati na stranim tržištima. One dobijaju podršku u smislu organizovanja edukativnih seminara i turneja na kojima imaju priliku da vide šta se to dešava na nekim razvijenim tržištima, da bi to kasnije mogli primeniti ovde. Treba to podržati, iskoristiti maksimalno ono što se može, ali to, ponavljam, nije direktna novčana isplata, koja bi imala značaja za prevazilaženje nekih naših urgentnih infrastrukturnih problema.

Koliko su intenzivni vaši kontakti sa srodnim institucijama u zemljama u regionu?

Što se regionalne saradnje tiče, ona se mahom odvija pod pokroviteljstvom Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope. Pakt stabilnosti jugoistočne Evrope ima niz inicijativa koje pokrivaju različite oblasti društvenog života. Jedna od tih inicijativa je recimo Investment Compact, inicijativa za unapređenje investicione klime u čitavom regionu. U okviru ove inicijative se postavljaju određeni ciljevi, koje treba ispoštovati kako bismo kao region postali investiciono atraktivniji. Važna je takođe i inicijativa za stvaranje slobodnog tržišta jugoistočne Evrope. Predviđeno je da šema tih sporazuma do kraja 2007. tj. od početka 2008. godine obezbedi praktično potpuno slobodno regionalno tržište za industrijske proizvode, od oko 55 miliona potrošača. Međutim, postojeća mreža sporazuma o slobodnoj trgovini stvorena je na bilateralnoj osnovi, među zemljama regiona ponaosob, pa se često javljaju određene nepravilnosti u sprovođenju sporazuma. U poslednje vreme jača inicijativa da se svi ti bilateralni sporazumi pretoče u jedan multilateralni sporazum, sa istim principima all potpuno usaglašenim i u većoj meri obavezujućim. To je svakako jedna od najbitnijih regionalnih inicijativa za saradnju.

Da li u okviru regionalne saradnje postoje i inicijative koje se odnose na ICT oblast?

Jedna od posebno zanimljivih inicijativa Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope je inicijativa za razvoj informatičkog

društva - praktično inicijativa za prihvatanje i širenje informacionih tehnologija u zemljama jugoistočne Evrope. Ova inicijativa pokrenuta je 1. januara 2001. godine, od strane Velike Britanije, a od 2002. prvi put jedna od zemalja regiona predsedava inicijativom - to je upravo SCG. Od pokretanja ove inicijative do danas donet je niz planskih dokumenata, osnovana je radna grupa u koju su nadležna ministarstva iz regionalnih zemalja delegirala svoje članove, a sve u cilju razvoja informacionog društva u zemljama regiona, u pravcu dostizanja nivoa koji postoji u EU. Radna grupa je 2002. godine sastavila i Agendu za razvoj informatičkog društva, kao planski dokument koji kazuje šta je potrebno da svaka od zemalja regiona ispuni, u cilju koji je proklamovan samom inicijativom. Ta agenda je promovisana na oktobarskoj ministarskoj konferenciji u Beogradu, 29. oktobra 2002, godine. Dokument su potpisali ministri zemalja iz regiona, isključujući Bugarsku i Rumuniju. Cilj Agende je da se reforme ubrzaju, da se modernizuje društvo, da se unaprede institucije sistema, pošto je u zemljama na našem nivou razvoja obično najveći potrošač informatičkih usluga upravo država, odnosno njene institucije. Naravno, sve to treba da dovede do podizanja konkurentnosti regionalnih privreda.

Od kreiranja Agende za razvoj informatičkog društva prošle su tri godine - koliko su ispoštovani principi postavljeni tada, kod nas i u ostalim zemljama regiona?

Proces implementacije Agende za razvoj informatičkog društva otpočeo je 2003. godine. Sve zemlje regiona su u tom smislu postigle određeni napredak, ali nijedna nije do kraja ispunila zadate odrednice.

Što se Srbije tiče, deo predviđenih ciljeva smo ostvarili. Recimo, izrađen je i usvojen Zakon o elektronskom potpisu, koji je u Agendi naznačen kao jedna od obaveza. Međutim, važan zadatak koji još nismo završili jeste usvajanje Strategije za razvoj informatičkog društva. Na izradi Strategije se radilo i predstoji nam njeno usvajanje, nadam se do kraja godine. Takođe, predstoji i usvajanje Zakona o elektronskoj trgovini, koji je trenutno u fazi Izrade nacrta zakona. Trebalo bi da isti bude završen do oktobra ove godine i da se potom nađe u proceduri usvajanja.

Što se preuzetih obaveza tiče, potrebno je i da izvršimo ratifikaciju Konvencije Saveta Evrope o kompjuterskom kriminalu. Jedna od posebnih stavki je i formiranje nacionalnog koordinacionog tela za razvoj informatičkog društva, informatičke vlade. U taj projekat je uključen kabinet predsednika Vlade Srbije i u tom smislu biće formiran centar za informatiku koji će direktno biti odgovoran predsedniku Vlade. Premijer Koštunica očigledno prepoznaje značaj ovog sektora i njegovog razvoja.

lpak, pošto značajan broj stavki iz Agende još nije ispunjen, na ministarskoj konferenciji održanoj 30. juna i 1. jula u Solunu, ponovo je izglasan aneks te inicijative, sa novim rokovima za obaveze koje nisu izvršene. Sem toga, potpisana je i inicijativa Broadband Southeast Europe, zahtev za razvojem širokopojasnog interneta u zemljama regiona, da bi region u informatičkom smislu postao konkurentan. Dogovoreno je takođe, što je jako značajno, da se region prvi put zajednički pozicionira i zajednički, jedinstveno nastupi na Svetskom samitu za razvoj elektronskog društva u Tunisu, krajem ove godine.