Miloš Đurković, direktor IBM u Srbiji - Gnjurac u softverskim vodama

Diplomirani inženjer elektrotehnike na mestu generalnog menadžera u ICT industriji nije retka pojava.

Miloš Đurković, direktor IBM u Srbiji, smatra da je to čest slučaj u istočnim zemljama, jer je krem studenata upravo išao na elektrotehniku i dosta ljudi je otišlo u menadžere. Razlog je, naravno, i raniji nedostatak adekvatnih biznis škola u ovom regionu.

Završio je elektrotehniku sa željom da se bavi projektovanjem hardvera. Kako se oprobao u razvoju i proizvodnji, shvatio je da dalji razvoj treba usmeriti tamo gde ima više prostora za napredak u karijeri u Srbiji, a to je prodaja i menadžment.

„Slušao sam sebe, jer smatram da je najvažnije raditi ono u šta čovek veruje“, kaže on.

Prva firma je Džiti (GTE) u kojoj je radio kao glavni inženjer proizvodnje. Bio je osnivač i direktor kancelarije Cisco u Beogradu, a kad je IBM odlučio da napravi veću ekspanziju na tržištu pre tri godine, odabrao je Đurkovića.

Jedini je direktor IBM-a u Evropi koji nije došao iz firme. Za te pozicije obično se interno postavljaju ljudi. U odluci da promeni posao, kaže, dosta je presudila i impresija prema Big Blue-u iz mlađih dana.

Surčinac je. Uz pravu dozu beogradskog slenga priča o svojim strastima. Ronjenje, mediteranska hrana, vina, za koja je, zbog velike ljubavi, postao dobar znalac i vlasnik pozamašne kolekcije, kako flaša, tako i knjiga o vinima. Da voli vino, naučio je uz oca, koji mu je stalno govorio „pij malo, ali dobro“.

Supruga, inače Pančevka, završila je gastronomiju. Đurković kaže da zna malo umetnika u kuhinji kao što je ona.

Kad je shvatio da će dobiti blizance pre tri i po godine, počeo je više da vežba, da ojača kičmu. Muškarci u srednjim godinama, kaže on i smeje se, naglo počinju da se bave sportom. Prestao je da igra košarku kad su počele povrede, pa se odlučio za sportove gde toga neće biti. Danas redovno igra tenis i ide u teretanu, a kad ima prilike - roni.

Ronjenjem bi voleo ozbiljnije da se bavi i planira da to ostvari u sledećim fazama svog života. Do sad je ronio na dah u Crnoj Gori, bavio se podvodnim ribolovom, a sa bocama je imao priliku da roni samo jednom i to na Mauricijusu. Sliku koralnog grebena gde su ih vodili na zaron ne može da zaboravi. Putovanje na Mauricijus bilo je nagradno putovanje za zaposlene IBM-a koji su ostvarili najbolje rezultate. „To su stvari u kojima čovek spaja posao i život. U radu za internacionalnu kompaniju otvaraju se prilike za susret sa ljudima širom sveta, ali i mogućnost da čovek vidi i dosta zanimljivih destinacija“, priča Đurković koji je stigao do Njujorka, Kalifornije, Južne Afrike.

Sad su godišnji odmori prilagođeni deci, ali kako kaže „da bi deca bila zadovoljna, moraju i roditelji da budu zadovoljni“. Zato ponekad ostave na nekoliko dana klince na čuvanju i odu na kraća putovanja. Vole da po Istri obilaze restorane i vinarije, posetili su i neke u Srbiji i Sloveniji. Sa suprugom se dogovorio, kad su se venčali, da za desetogodišnjicu posete Toskanu, što je u planu za ovu godinu.

Želeo bi da u nekom trenutku života kupi jedrilicu, kad bude imao više vremena da joj se posveti. Počeo je da razmatra i opciju brodića na reci što bi mu otvorilo opciju da ranije počne da uživa u plovidbi. Nije nikad do sad išao na krstarenje, ali mašta o tome

„Žica“ za biznis

Za zabranu je pušenja na javnim mestima, priča, dok pali cigaretu posle ručka. Puši malo, u društvu, i to radi iz gušta, a ne iz navike.

Kaže da nema skrivenih talenata, dara za pisanje, pevanje, sviranje, slikanje... Nije se ni okušavao u tim stvarima, jer mu je veoma rano bilo jasno koja je njegova priča. Elektrotehnika je ljubav od detinjstva. Bio je dobar đak, dete velikih kapaciteta. Išao je na republička takmičenja iz fizike i matematike. Oba roditelja su predavala biologiju u osnovnim školama, pa su odlučili da Miloš krene u tatinu školu, zbog blizine. Nije imao privilegije zbog toga, štaviše, roditelji su profesorima tražili da primenjuju jače kriterijume, jer su „želeli nešto da naprave od njega“.

I uspeli su. Prosvetni radnici, međutim, nemaju mnogo veze sa biznisom. „U kući nisam mogao da čujem mnogo o tome, ali zato sa majčine strane vučem korene od najbogatijih seljaka u Surčinu. Bili su veliki poljoprivrednici sa puno zemlje, koja im je posle Drugog svetskog rata oduzeta. Od oca sam dobio trgovačke gene iz Novog Pazara“, objašnjava Đurković otkud „žica“ za biznis.

Na godišnjim sastancima IBM-a sreće se sa ljudima koji vode biznis i od nekoliko milijardi dolara i kaže da je teško porediti se. Misli da je osnovna razlika koja odvaja ljude iz manje razvijenih zemalja od ljudi sa Zapada u iskustvu, ne u talentu.

Parola u životu mu je „play hard, work hard“. „Standard uspešnosti čoveka na Zapadu meri se količinom slobodnog vremena koje ima i novca koji zarađuje i to je večita borba. Znam puno ljudi koji imaju novca ali ne uživaju u životu“, kaže on.

Misli da su strast prema poslu i praćenje instinkta najvažniji za karijeru. „Jednostavan sam, jednostavno mislim i to je prednost, a čini mi se i da sam svestan svojih mana i vrlina, pa mogu da ih ispravljam. Sposobnost brzih promena i prilagođavanja uslovima tržišta jednako je važna za uspeh i pojedinca i kompanija danas“, smatra on.

Voli da pročita ponekad knjigu nekog velikog svetskog menadžera, kaže da mnogo pomaže. Ne veruje da će sam probati da napiše jednu takvu, ali profesorska krv ipak radi, pa kaže da bi voleo jednog dana da se okuša u predavanju i svoje iskustvo prenese mlađim generacijama

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs