Hunguest Hotel Forras i vodeni park Aquapolis u Segedinu - Može li produženi vikend da se meri sa godišnjim odmorom?

U brzi lift koji bez međustanica vozi od prizemlja do jedne od najviših tačaka u ravničarskom Segedinu, gradu na jugu Mađarske, putnici ulaze bosonogi. Toranj visok 30 metara dominira gradskim reljefom na svojoj obali Tise, takmiči se sa crkvenim i TV tornjem sa druge strane reke, i iz njega se vidi skoro cela varoš. Ovde se u visine ide po zabavu, odnosno, po injekciju adrenalina: plavi tobogan, "anakonda", i žuti, "anakonda" i "kamikaza" u jednom, survavaju se u zatvorene bazene vodenog centra Aquapolis. Čudno je gledati zimu u ravnici sa takve kote. Nestvarno je i biti tako utopljen, u vodi i na vazduhu, dok je napolju živa u minusu. Ipak, osećaj čudnovatosti kratko traje, vremenom prelazi u blago, pa u sve opipljivije osećanje zadovoljstva i bezbrižnosti - vodeni park, povezan toplom vezom sa udobnim hotelom Hunguest Forras čini, upravo, da se gost ne osvrće i ne razmišlja ni o temperaturi, ni o stvarima, ni o čemu iz spoljašnjeg sveta. I adrenalin u mađarskom "kamikaza" toboganu, začudo, ovde deluje smirujuće.

Da bude tako, omogućili su inteligentno arhitektonsko rešenje i malo savremene tehnologije. Iz udobne hotelske sobe može se direktno u lift, pa na bazen - u bade mantilu. Ne prolazi se ni pored recepcije. A sav taj komfor stvorio je pametni "sat" na plavoj narukvici koji gostima daju već pri dolasku. Svima, pa i deci. Nelagoda zbog asocijacije na bus-plus, na mašinu za registraciju kašnjenja na posao, primisli o višku tehnologije i mogućnosti kontrole, sve to nestaje čim čovek oseti da se, zapravo, sa tim ručnim pandanom sudske nanogice na ovom mestu uistinu oseća - slobodno i rasterećeno. "Sat" otvara sobnu bravu, propušta na bazene - koliko god puta da treba na dan, zadužuje račun u snek-baru. Vrednosti ostaju u sefu, kartica za otvaranje sobe - u sobi. Telefon, ko hoće, može, ali ne mora da ponese. Svako ko imalo ume da uživa, i da pobegne, slobodan je da to učini.



Hotel i vodeni park, dobitna kombinacija

Aquapolis, vodeno carstvo odmah iza naše severne granice, poslednjih godina je među omiljenim vikend destinacijama srpskih turista. S njim povezan Hunguest Forras Hotel temeljno je renoviran, ima četiri zvezdice koje po svemu opravdava i gotovo 200 soba. Ovo mesto je dobar domaćin svima, ali i posebno prilagođeno porodicama sa decom. Maskota, kornjača Segi Teki dočekuje mališane u prizemlju. U dvosobni porodični apartman sa ogromnom terasom, dva velika televizora sa srpskim kanalima i, kao u dobrom gradskom trosobnom stanu, sa dva mokra čvora, ugrađen je i kamin. Osoblje je na stolu ostavilo dva tanjira ukusno i bogato aranžiranog voća. Znak pažnje za svaku pohvalu, čini boravak u hotelu prijatnim iznenađenjem od starta.

U Hunguest Hotel Forras dobrodošli su i oni koji ne mogu bez posla ni u banji: tu je i konferencijski deo. Pri ulazu su savremena kuglana, bilijar, bar sa velikim TV-ekranom, na kojem se uglavnom prati sport.

U okviru polupansiona, doručak i ručak su pošteno raspoređeni, ne kao u nekim letovalištima, koja ostavljaju razmak od deset sati, da bi gosti što više potrošili na ručak i užine. Doručak se radnim danom završava u 10, vikendom u 11 sati, a večera počinje od 6 popodne. Sredinom dana, služi se besplatna supa. U trpezariji, u društvu ionako velikog broja laloša, podsetili smo se Balaševićeve pesme "Al' se nekad dobro jelo". A nedostajali su, valjda, samo rezanci s makom.

(Hotel i Aquapolis kao jedna celina) Glavni hotelski "šef" je svetski šampion i osvajač srebrne olimpijske medalje, ističu domaćini. Šef je, očigledno, u dobroj formi. Za doručak u hotelskom restoranu na švedskom stolu služe se peciva, sirevi, kajgana (koju Mađari posipaju alevom paprikom), kobasice, viršle, salame, ali i švargla, pihtije, pa američke palačinke sa nekoliko vrsta džema i sa kremom. Podrazumevaju se puter, med, kafe i voćni sokovi. Za večeru, posle ukusnih supa i riblje čorbe, ređaju se (izuzetno ukusna) jagnjetina, pohovana piletina, riba, ćevapčići, lazanje sa spanaćem, pice...

Gosti hotela po dolasku u sobe ulaze posle dva popodne, a napuštaju ih do 11 pre podne. Topla preporuka je da se doplati za kasni izlazak, do 18 sati, jer to znači još jedan dan bezbrižnog kupanja. Automobil može da se ostavi na ograničenom broju mesta ispred hotela, kao i u garaži ispod vodenog parka, za koju postoji cenovnik, ali je, dok smo boravili, izlazna rampa bila stalno otvorena, tj. parkiranje se nije naplaćivalo.

Osoblje na recepciji je mlado, veoma uslužno i ljubazno. Sa novijim generacijama očigledno je deplasirana definicija naših severnih suseda kao naroda koji ne govori ni reč engleskog, a među hotelskim osobljem ima i srpskozborećih. Na našem jeziku ispisana su imena jela u hotelskom restoranu. I rumunski se ovde govori gotovo kao domaći jezik.



Mala metropola ravnice

Segedin i Subotica su pre sto godina bili gradovi iste veličine, sa po nešto manje od 100.000 stanovnika (koliko je, recimo, imao i Beograd). Razlika u stepenu razvijenosti dva bliska grada danas je očigledna i ne govori pohvalno u prilog napretka Srbije (niti Jugoslavije) tokom minulih decenija. Segedin je veličinom između Kragujevca i Niša, a ima i tramvaj i trolejbus, i jedno i drugo znatno kvalitetnije nego u milionskom Beogradu. Centar grada s pešačkom zonom izuzetno je uređen, a u estetskom smislu odudaraju jednolične stambene zgrade iz vremena "gulaš socijalizma". Lokalni univerzitet je veoma cenjen, kao i pozorišni festival. U centru je i srpska pravoslavna Crkva Svetog Nikole iz 18. veka. Kao i Subotica, i Segedin ima impozantnu sinagogu. Gradom, ipak, dominira silueta katedrale iz prve polovine 20. veka, jedne od najvećih u Mađarskoj. Na pravilnom trgu ispred bogomolje nalazi se i kula iz 11. veka, najstarija varoška građevina. Vredi obići nekoliko gradskih palata, kao i Vodeni toranj iz 1904. godine.

Osim za turističke posete, Segedin Srbima, sada već u ne tako kratkom odsečku savremene istorije, dobro dođe i kao šoping-destinacija. Grad je ionako nadaleko poznat po salami. Sada ima i šoping mol Arkad, kojeg se ne bi postidele ni prestonice. Izbor radnji je – globalistički: iste jeftine cipele i odeća kao i kod nas, i bilo gde.

U Segedin se iz Srbije dolazi autobusom, kombijem i, naravno, automobilom (za razliku od Beograda, u gradu postoji i železnička stanica, ali je pruga ka Horgošu i Subotici u korovu i njom se ne prevoze putnici). Po mađarskim (odličnim) autoputevima i glavnim magistralnim pravcima ne sme se voziti bez e-vinjete, a nju je moguće platiti i na našoj strani granice, recimo na pumpi na autoputu kod Horgoša. Vinjeta k’o vinjeta – mnogi u Srbiji je prizivaju, jer su čuli da tako nešto postoji u svetu, a u osnovi, reč je o pljački vikend-putnika i svih koji retko voze van grada, jer je prodaju za najmanje 10 dana. A Srbin k’o Srbin, hvali vinjetu, ali je ipak pronašao sistem kako da dođe željenom gradu Segedinu, a da harač ne plati: internet nudi i savet da se ide na granični prelaz Horgoš 2 – na našem autoputu je, nedaleko od državne međe, označeno skretanje – a odatle, sve do Segedina, starom magistralom, koja se, kako potvrđuje i zvanična mađarska mapa, ne naplaćuje. Taj put sa drvoredima deluje gotovo napušteno, ali je u izuzetno dobrom stanju. Policija ume da zaustavi automobil, ali je veoma ljubazna, dobro govori engleski i, recimo, porodice sa decom odmah će pustiti da produže ka Srbiji.

Vraćamo se, sa džade, u vodeno carstvo Aquapolisa. Tu se, u medicinskom delu, lepo mogu podgrejati kosti, u tamnoj tečnosti toplote povišene do 40 stepeni Celzijusa. Blizu, iza đakuzija i masažnih tuševa, nalazi se i otvor kroz koji se, i usred zime, pliva do otvorenog bazena. Telo u toploj vodi, glava na svežem vazduhu - možda i najugodnija kombinacija.

Za one koji bi telo pomalo da stave na muke, odmah pored, u drugoj vodenoj dvorani, tobogani. Preporuka je da na bržim od njih muškarci ne sleću u vodu sa raširenim nogama, jer može da ih zaboli. Ona dva, najveća tobogana, od kojih je jedan ("anakonda") najduži u Evropi, već smo pomenuli, na njih neće pustiti niže od 130 santimetara, a za one do 140 tražiće potpisanu saglasnost roditelja. Spuštanje niz manje "opasne" tobogane – običnu "kamikazu", kraći plavi i crveni sa bubnjem iz kojeg se ispadne naglavačke u nešto dublji bazen – reguliše mlado osoblje. Na dva roze i dva bela paralelna spusta, čitave porodice mogu da se trkaju ko će pre da se "bućne". Levo od tobogana, velike površine tople vode, vodena pećina, brzaci. Spasioci su svuda oko bazena. Nije ovo, međutim, nikakvo mesto straha i preteranog opreza, već malog i prijatnog uzbuđenja, dobitna formula pomešanog aktivnog i pasivnog odmora. Tek sada pominjemo saunu, odeljenje za tihi velnes, gde mlađi od 16 godina ne mogu da zalaze, zatim, svet mame i bebe, medicinski deo... A, kada grane sunce, još vodenih atrakcija očekuje goste na otvorenom kupalištu.

Inteligentan koncept relaksacije posle tri dana provedena u Panonskoj ravnici, naveo nas je na razmišljanje: Da li produženi vikend, ili više njih, može da se meri sa pravim godišnji odmorom? A kod komšija na severu moglo bi se i duže boraviti, oni, videli smo, ne bi imali ništa protiv.



Mirko Radonjić