Zorica Dinić, vlasnica Vizima, prvog privatnog doma zdravlja u Srbiji - Život počinje u šezdesetoj

Imam neki utisak da ove godine koje živim i koje su predamnom predstavljaju najlepše godine mog života.

Iškolovali smo decu, ona su uspešna u svom poslu i žive na pet minuta udaljenosti od mene u sopstvenim stanovima. Završila sam sve velike obaveze u životu i sad sa šezdeset godina mogu da uživam”, kaže u jednom momentu u toku razgovora Zorica Dinić, direktorka i vlasnica prvog privatnog doma zdravlja u Srbiji.

Kad je pre 15 godina započinjala privatni lekarski posao bila je istovremeno lekar i portir i neko ko informiše pacijente, osoba koja smišlja i piše flajere, kao i način kako marketinški da „pogura“ čitavu zamisao. Nabavljala je lekove, bila vozač koji ide u kućnu posetu pacijentu i sestra koja previja. Kaže da joj nikad nije bilo teško da radi pet poslova odjednom. U stvari bi se njeni ukućani, suprug, troje rođene dece i jedan usvojeni sin, iznenadili da je ikad bilo drugačije.

Danas u šali kaže da podseća na antičko veće staraca jer je tu da usmeri energiju i ambicije, planove i odluke svoje dece koja polako preuzimaju posao. Vizim je tipična porodična firma. Stariji sin i ćerka su lekari, dok je najmlađi sin menadžer i sa ocem upravlja firmom. Dok su se prvo dvoje samostalno opredelili da upišu medicinu, na najmlađeg sina su svi vrlo energično uticali da krene istim stopama.

Međutim, on je tražio da njegova želja bude ispoštovana jednako kao sestrina i bratovljeva, što je na kraju, priča Zorica, bila prednost. “Kako je na Fakultetu organizacionih nauka nailazio na nešto što je primenjivo, tako je to ugrađivao u ustanovu. Prosto je bio božiji dar što je otišao na menadžment umesto na medicinu, jer da jedan takav ne postoji u porodici, zaposlili bismo nekog drugog da radi taj posao”.

Vizim je registrovan kao poliklinika sredinom devedesetih godina, praktično u povoju legalne privatne prakse u Srbiji. Tada se dešavalo da osmoro zaposlenih nedeljno primi svega dva pacijenta. Ljudi su, priča Zorica, bili nepoverljivi, sa sumnjom bi provirivali na vrata ne usuđujući se da uđu, jer su mislili da čim pređu prag da će im se nešto naplatiti. Ipak, prvi pacijenti nisu bili bogataši, već stariji sugrađani koji su se jednom davno bili svikli da imaju porodičnog lekara.

Danas Vizim ima 40 stalno zaposlenih i ponekad ne mogu da prime sve koji bi tu da se leče, a postoje porodice, svedoči Dinićeva, koje 15 godina nisu kročile u državnu lekarsku ustanovu. Na pitanje da li prijatelji, rođaci i poznanici koriste to što poznaju Dinićeve kako bi se besplatno lečili, Zorica odgovara da nema takav osećaj. Bilansi beleže da je barem trećina svih pregleda mesečno besplatna.

“Morate da učestvujete u svemu što se dešava u sredini u kojoj živite. Bez obzira na to što radite u privatnoj praksi, pacijenti treba da vas osete kao lekara, a ne kao trgovca. Sem toga, spadam među ljude koji misle da ne treba biti škrt na lepim rečima i delima. Verujuća sam osoba i mislim da kad bi se svako trudio da bude dobar čovek, svima bi nam bilo mnogo lakše u životu”. Zato smatra da je velika stvar podeliti nešto sa nekim, ne biti sebičan. Pod krovom Dinićevih je u jednom momentu, kad su primili troje dece iz izbeglištva, živelo njih devetoro.

Menadžer i majka

U porodici se i van radnog vremena, dosta razgovara o poslu. Valjda je tako i prirodno kad svi članovi platu primaju sa istog računa. Zorica smatra da bi njena deca trebalo da odgovore koliko je uspevala da odvoji ulogu šefa od uloge majke kad dođe kući. Kaže da su se i ona i suprug “vrlo bavili svojom decom” i misli da su oni danas uspešni upravo zbog toga. Nikad im ništa nije branila dekretom, ali su kočnice bile komentari koje je davala. Ni sama se ne seća koliko saveta je usput podelila dok su odrastali.

Sinu je kad je razmišljao o tome da li mu je pravo vreme da počne da trenira golf, da bi kasnije postao pet puta državni prvak, kazala sledeće “Mozak ima dve hemisfere. Jednu koja će ti šta god da planiraš i hoćeš, reći kako ili nije trenutak ili nisi sposoban, da ćeš naići na 101 prepreku, da baš i nije pravi trenutak. I imaš drugu koja će ti uvek reći da, ti si pravi čovek za to, ti to sigurno možeš, pa da, imaćeš prepreka ali savladaćeš ih, uvek ti je vreme da nešto učiniš. Tako ćeš živeti ne nedelju dana, nego ceo život i sve će zavisiti od toga kojoj ćeš hemisferi više verovati. Hoćeš li zabiti glavu u pesak, pa ćeš čučati u mestu ili ćeš ići korak po korak napred”.

Posao se s godinama širio, pa su otvorene još dve ambulante pored privatnog doma zdravlja, dok je Zorica kao menadžer dvaput dobila priznanje od Udruženja poslovnih žena. “Moje ordinacije su zidine i oprema u njima, a moj život su deca, terasa, vikendica, moji prijatelji. Moj život su i snimci sa sinovljeve svadbe, kad me sin i snaha pozovu na nedeljni ručak. Posao je obaveza, koja mora da se ispuni, ali mogu da dobijem koliko hoću priznanja, ako nisam srećna u porodici, sve je to ništa. To su nemerljive stvari, ne zaslužuju čak ni da se mere, toliko su različitog značaja i važnosti da je uvredljivo meriti ih”, razmišlja naglas.

Dvoje starijih Dinićevih, kaže Zorica i dan danas žive dinamično, izlaze, “stalno se nešto dešava”. Imaju lošu naviku da nikad ne ležu pre dva ujutru. Najviše vole petak. Tada se nekoliko njih bračnih parova okupi pa igraju remi. Završi se večera, skuva kafa i “kockaju” se do zore. U uskom krugu prijatelja i poznanika poznate su Zoričine sarme koje se “kuvaju sedam do osam sati sa redom suvog mesa i listovima zelja odozgo da prime šmek”.

Ništa manje nisu poznate ni porodične žurke sa gitarom, te prvacima opere kad se pevaju evergrini. Njena ćerka ume da kaže da još trista godina da živi, nijednog momenta joj se majka ne bi zabrinula šta će sa toliko vremena na raspolaganju. I to nekako uverljivo zvuči.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs